Дејан Комненовић, дипл. економиста

У 82. прилогу о пољопривреди Србије, на Савиндан 2026. године, идемо корак даље у истраживању српског политичког и духовног становишта, у Светосавље.

https://www.stvarnost.rs/ekonomija/nedeljom-o-poljoprivredi-svetosavsko-srpsko-stanoviste

У Србији је Светосавље прихваћено тек само као необавезни фолклор, јер је наша земља окупирана западним модернизмом који се одрекао Бога. Светосавље међу Србима мора да буде прихваћено као обавезни начин живота, услов опстанка, јер то и јесте. Светосавље је корак изнад колективне свести, као метајезика описаног у 80. прилогу овог серијала, што је степеник којим смо дошли до данашње теме. Светосавље је корак изнад метанаратива – политичке нелибералне идеологије Русије описиване у претходном 81. прилогу о колективном јединству. Дијагноза стања је да Светосавље није стварност колективне свести и државне идеологије Србије. Србијом управља идеологија Давоса из кога се председник Александар Вучић недавно вратио. Србијом управљају противници Светосавља. Зато сваки предлог заснивања живота народа и државе на Светосављу има реалну перспективу одбацивања и етикетирања политичара, који то заступа, као „верског фанатика“, иако то није. Још једном да нагласимо, Светосавље је минимални услов опстанка народа и државе. То није фанатизам. Свака политичка делатност има религиозни карактер, јер претендује на општост и свеобухватност свих па и духовних аспеката живота. Савиндан је повод за помињање да је неопходно и материјално и друштвено и духовно за живот. 

Посебност духовности је у превазилажењу земног. Тим превазилажењем се земном даје живот и то је и на Савиндан и сваки дан нужно нагласити. „Цивилизација као литургија“ је аспект који надвисује све што смо до сада истраживали у серијалу. Духовност почиње тамо где престаје мерење и замерање, где престају метри, сати, килограми, Целзијуси, Ампери и све друге мере материјалних ствари. Духовност чини све што треба и колико год да треба за живот. Проблем духовности је што садржи идеале које не делимо сви, а мораћемо ако желимо опстанак. Племенит човек има шири опсег мишљења како описује књига „Пројекат Русија“ и због тога бива у опасности да буде преварен. Мора се пре духовности „одрадити домаћи задатак“. Свест српских политичара почесто бива неискусна, мека, нетачна, јер идући за духовним прескачу математичко као претходно у материји и друштву. Незнање о математичким моделима, математичком обезбеђењу управљања Побиска Кузњецова или математичком рангирању друштвених и психолошких категорија Дејвида Хокинса су разлог неуспеха српских родољуба на политичким изборима, јер резултат избора је математика. Добронамерни, али самоуки, осујећујемо сами себе при утемељењу политика, правимо други пре првог корака и саплићемо се, не стигавши до духовног, за шта је предуслов освајање два нижа нивоа стварности. Руска Концепција друштвене безбедности је књигом „Ка Царству Божијем“ 1995. године и „Пројектом Русија“ неколико година касније показала да је монархија као државно уређење пут у подизање нивоа духовности. Римокатолички „Извори хришћанског морала“ Пинкерса из 1993. године су осим монархије отишли и даље, тражећи одбацивање дисциплинарног и модерног друштва као извора ентропије (умирања) савременог света. Светосавље је изнад и једне и друге комплементарне концепције. Светосавље је њихов наставак, ако се за нешто што постоји вековима може рећи да је наставак идејама које су узрасле тек пре три деценије.

Духовни задатак народа је останак у отвореном систему живота који се креће ка Богу. То сугерише мисао којом завршисмо претходни прилог: „Сви народи, које си створио, доћи ће и поклонити се пред Тобом, Господе, и славити Име Твоје“ (Пс: 85:9). Опасност која се надвила над целом планетом је понављање историјских дешавања од пре сто година. Историчар Василиј Кључевски је дефинисао законитост по којој је цикличност историјских дешавања обрнуто пропорционална духовности народа. Актуелна западна политика је снижавање духовности зарад понављања ратова. Етнофилетизам је пример снижавања духовности народа. Заузимање става о „Беседи о правој вери“ Светог Саве из 1221. године из угла етнофилетизма је битна тема. Ми православни желимо да идемо у супротном правцу од Запада, давањем одговора како ојачати човека материјално, како ојачати народ, како повећати ниво духовности. Наша прича о пољопривреди је део тог пута. И тек онда следи духовност. У Светосављу важи виши, једноставнији и јаснији приступ од концепција Јефимова и Пинкерса. То је наша тема.

Принцип православне духовности је поимање да се све већ догодило! Васкрснуће Исуса Христа је централни догађај православне историје и кроз тај догађај се иде ка духовном. Литургија није фолклор, обред, ритуал, игра или илузија већ реално враћање у тренутак Христовог страдања и васкрснућа. Литургија је циклични повратак у тренутак вечног дешавања, у вечно време. Све је у литургији. Литургија је у том контексту политика, питање управљања будућношћу и разумевања тока времена као тежње вечним вредностима, идеалима, мерама. Апсурд је да се западне цркве које одбацују литургију уопште називају хришћанским, али и то постоји као чињеница.

Док је западно, римокатоличко поимање времена искључиво рационалистичко и линеарно, дотле је православно поимање времена циклично, тачније излазак из реалног у вечно, митско време, спајање световне, пролазне и Небеске Србије. Идеја "цивилизација као литургија" световну цивилизацију претвара у свето, кроз саборност, заједништво и подвижништво, чиме се превазилази индивидуализам, а свакодневни живот постаје чин обожења (теозис). Метафорички, цивилизација је литургија – испуњена божанском љубављу у току литургије, правдом и заједништвом, супротстављање материјалистичком и себичном поретку кретањем ка Богу. Православна цивилизација литургијским животом, остварује пуноћу људског постојања. Вера је у православљу испред логике. Поверење у човека је изнад закона. Светосавље прави увек и на сваком месту отклон од западне цивилизације и у томе нема етнофилетизма ма колико се он злоупотребљавао зарад потчињавања православних папском екуменизму. Како тај механизам функционише?

Римокатоличка и протестантска цивилизација реформише своје институције и правне институте, без дотицања пуноће живота, изостављањем духовности, делимично или потпуно. Протестантских цркава има чак 36 или више, јер су ови хришћани логику поставили испред вере. Свака протестантска општина при свађи или неслагању има могућност да се део одвоји и ствара своју "религију", односно нову општину. Због стављања логике испред вере, протестантизам, посебно калвинизам, се може сматрати филозофским учењем, а не религијом. 

Осврнућемо се на препознавање, како је све почело. Шта све то није Светосавље, а ми упадамо у логике Запада и користимо их као своје, рушећи сами себе? Аурелије Августин је у 4. веку нове ере забележио идеју о филиокве, а у 6. веку нове ере је Визиготско краљевство ту идеју искористило за формирање засебне државне идеологије на окупираним територијама, из које ће три века касније настати Свето римско царство и римокатоличка црква-држава какву данас познајемо. Римокатоличка црква се у 11. веку затим дубље одвојила од ортодоксног хришћанства замењујући у црквеним списима "трансформаре" са "реформаре" у првој великој папској реформи. Од тада потиче реч "реформа" као ознака за мењање устројства живота помоћу правних норми. Уместо трансформације (духовног преображаја човека) у римокатоличком свету од тог времена је важније реформисање институција и правних норми. Спољно, државно, са монополом на насиље, је важније од верског, душевног стања, што је дубински последица рођења западног хришћанства у Визиготском краљевству са сврхом државне идеологије. Уосталом, Вестфалски мир из 1648. године је земно, државно, поставио изнад Бога, дајући правило да вера припада оном ко је владар у свакој од тада постојећих 800 немачких кнежевина.

Зато је Свети Сава одбацио западну јерес и у томе етнофилетизма нема. А шта је са нама данас? Данашње тражење узрока кризе у нефункционисању институција државе Србије је типична римокатоличка логичка грешка по којој се види зрелост или незрелост српских политичара, способност да разликују своје од туђег, свој приступ од подметнутог колонијалног. Институције и право нису примарни проблем у православљу, већ људска душа, образовање и субјектност. „Реформе институција и права“ у Србији су туђи термин, смеће из туђег дворишта. Политичар који тражи "реформу институција", говори да не размишља као православац и прави духовну штету. Из књиге пророка Исаије постоји стих: „Нема мира за нечастиве (безбожнике, демонизоване)“ и заиста западном реформисању нема краја. Мир који желимо за Србију захтева одбацивање западног немира „реформи“.

Када одбацимо овај спољни утицај проблем јереси етнофилизма постаје пре свега унутрашње питање нашег народа. Аутокефалност није етнофилетизам, како тумаче западу склони. Према начелу аутокефалности Црква је организована по географском одређењу, по месту управљања. Свети Сава је добио назив Архиепископ свих српских и поморских земаља, а Јоаникије је 1346. године проглашен за Патријарха Пећког. Под налетом модернистичког национализма 1879. године из Пећке Патријаршије, Црква мења назив у Православна Српска Црква, а Уставом из 1931. године мења назив у Српска Православна Црква – што је етнофилетичка идеја. Од 2018. године наша Црква носи назив „Српска православна црква – Пећка патријаршија“ што је покушај ограде од етнофилетизма. Међутим, етнофилетизам је почесто само фетиш, „смоквин лист“ за скривање већих проблема какав јесте папски екуменизам као свејерес према којој је Свети Сава највиша препрека. Нема вере и нема Цркве без хијерархије. Екуменизам је покушај рушења хијерархије.
Оно чиме се уистину ваља бавити је литургија као раст духовности у оквирима читавог народа и државе. У литургији нема ни етнофилетизма, ни екуменизма и не сме их бити. Без литургије нема српске културе, народа, државе и православне цивилизације и зато је контекст „цивилизација као литургија“ најшири и најважнији.

Шпенглер термин „цивилизација“ тумачи као задњи стадијум у окамењавању и затварању културног система након чега тај културни систем губи енергију и завршава у ентропији. За западну цивилизацију, осталу без духовне хијерархије, то и важи. Појам цивилизације данас Виктор Јефимов користи за тражење раста духовности православне цивилизације, превазилажење етничких и конфесионалних разлика изласком ка вери Богу уместо само вере у Бога. Шпенглерово тумачење појма цивилизације Запада је тачно и разлог зашто Србија мора да се испише из свих западних процеса, савеза, унија и чланстава. И тумачење појма цивилизације од стране Јефимова је тачно и подразумева кретање ка отвореном систему православне цивилизације. 

Српско становиште у сфери духа има полазиште у разумевању света кроз дело "О небеској хијерархији" Светог Дионисија Ареопагита. Отворени систем расте и развија се, а затворени, по другом принципу термодинамике, нестаје у ентропији. Отворени систем има правилну, а затворени неправилну хијерархију. При томе тај отворени систем мора да има хијерархијски циљ, а не да буде избушен екуменизмом – усмерен ка ентропији. Православна држава је катехон, антиутопијски пројекат какав описује Владимир Соловјов. Катехон не оставља место за екуменизам. Прелазак из затвореног система националне државе у отворени систем православне светосавске државе је нелиберални, немодерни искорак ка будућности.

Запад је од Хегелове филозофије, настале пре 200 година, одбацио правилну хијерархију света и приклонио се затвореном систему без Бога, без тачке изнад система која би систем привлачила на кретање. Од Хегеловог одбацивања трансцедентног сви западни друштвени системи стоје у ентропији и слабљењу, јер су остали без кретања. За сваки систем је осим хијерархије унутар себе, неопходна и спољна хијерархијска тачка. Ако изостаје тачка ка којој се читав систем креће, долази до одумирања. Без Бога модерно друштво, које је одбацило Бога пре 200 година, одумире. Србија одумире, јер је приклонила главу безбожном Западу. То је спољни проблем. Потребно је окренути се Светосављу и имати представу о етнофилетизму као јереси, затварању у окове који изнутра спречавају раст духовности.

До пре 200 година вера је била главна карактеристика порекла. Споредно је било ко је Србин, ко Мађар, а ко Турчин. То се описивало вером. Световна логика се темељи на прелести, ставу да човеку нико не треба и да може све сам. То је узрок дробљења и атомизовања модерног друштва. Етнофилетизам је прелест одвајања и дељења у односу на друге народе, затварање и одумирање у ентропији. Етнофилетизам је настао у 19. веку и не може се применити на 13. век када се догодила „Беседа о правој вери“. Опредељење Светог Саве да Србе дефинише као искључиво православне се тумачи као етнофилетизам, са сврхом понижења и провоцирања реакције која води у даље потањање у јерес. Етнофилетизам је развила модерна и данас учинила доминантним и „традиционалним“ моделом мишљења који одбацује и осуђује, маргинализује сваку истинску духовност и истинско Светосавље. Политичари о њој ништа не знају, а и када знају избегавају да о њој говоре иако је расправа на ту тему животно важна за опстанак народа. Непопуларно је бити „верски фанатик“ и рећи истину да модерна убија. Одбацити јерес етнофилетизма значи одбацити национализам као антихришћански пројекат (рецимо, одбацити Деголову Европу нација као алтернативу ЕУ). А тада је литургија и теозис, преостали пут којим нам остаје да идемо. Етнофилетизам тумачи Светосавље као затворено, ексклузивно српско, чиме одбацује и убија истинско Светосавље, тамничи и убија Србе као народ. Литургија као супротан пут од етнофилетизма је отворена и има тачку ка којој се креће – Бога. Уистину, и на земном плану, Светосавље није само српско. Навели смо пример, да је Номоканон пола миленијума био устав РПЦ и да су из тог угла и Руси Светосавци. Српски народ је Божији народ, Нови Израиљ, повезан литургијски и у прошлости и у будућности са Богом као исходиштем.

Етнофилетизам је отпадништво од Цркве кроз историју, а и данас је камен спотицања за сваког човека који не успева да направи појмовну разлику и одбаци модерну pompa diaboli – сатанску гордост, које смо се одрекли крштењем. Модернистичка логичка грешка данашњих професора који из етничког национализма траже излаз у државном национализму, дакле још вишем нивоу етнофилетизма, треба да буде исправљена. Национализам било које врсте и нивоа је погрешан.   

Светосавље је православље са упутствима за све сфере живота из Законоправила као старијег и свеобухватнијег од Домостроја и каснијих православних списа насталих у Русији. Светосавље је најутемељенији облик православља, који је зато и прихваћен од обала Јадранског до Охотског мора и Тихог океана. Тврдити да је Светосавље етнофилетизам се поистовећује са тврдњом да је читаво православље етнофилетизам.

Теозис или обожење је пут раста духовности кроз литургију, поштовање Законоправила Светог Саве (нашег првог устава), одбацивање спољне западне јереси, што је сврха „Беседе о правој вери“ и поверење у Божију Промисао као вишу у односу на наш земни разум, у чему је одбацивање етнофилетизма као унутрашње јереси којом се дели народ. Наша саборност није територијална већ вертикална око Бога. Вера Богу нас мири и обједињује са свим народима и свим конфесијама. Етнофилетизам и екуменизам иду руку под руку тамо где нема ни вере Богу, ни вере у Бога, где нема љубави. Екуменизам у информационом пољу као нешто „позитивно и добро“ је подметање западних тајних служби. Екуменизам је одбацивање небеске хијерархије.

Народ је мистичка трансцедентна реалност, духовна категорија и има есхатолошки смисао. Народ није еволутивни национализам Исидоре Секулић. Национализам негира љубав као Бога. Светосавци не мере успех земним: бројем робова, бројем колонија, цифром новца, бројем радника, тежином произведене робе, квадратним километрима територије државе и слично. Православци имају на свету све кад имају љубав као Бога. Прелазак на бескаматни концепт новца је за Светосавље природна ствар, јер има љубав за друге људе. Светосавско супсидијарно решавање проблема експлоатације, тамо где је проблем и настао, је у сфери пореза државе, а не у класним револуцијама. Враћање профита и малог капитала сељацима, а тиме и богатства народу, је светосавско решење заједништва у задружном кластеру. Питање воље и мишљења које сагледава поље реалних решења независно од позитивизма модерне, у Светосављу даје државну интервенцију као неупитну, без могућности за идеолошке утицаје странаца. Светосавски закључак је да и из назива „СРБЗЕМ – национални аграрни кластер“, треба избацити реч „национални“.