У изградњу култа личности Војислава Шешеља, Александар Вучић је унео целог себе. Безгранично поштовање и искрену љубав према вођи доказивао је 15 година, и то не само политикантским паролама, него и у пракси, кроз свакодневну сарадњу. Веселио се

заједничким успесима, деоби плена, функција, пара, станова, аутомобила…

Кад би пригустило, јесте јаукао над својом судбином, такав је, али није попуштао под притисцима. Користио је сваку прилику да у медијима истакне дивљење вођиним интелектуалним способностима, херојству и доследности у одбрани идеологије српског национализма. О никад заборављеној љубави Александра Вучића према свом првом политичком вођи, пише Предраг Поповић, некадашњи Вучићев сарадник, главни уредник недељног издања Дневног Телеграфа, дневног Национала и Правде.

Док је испраћао Шешеља у Хаг, Вучић се нудио да робује заједно с њим, спреман да и сам понесе терет оптужби за ратне злочине, не заборављајући да притом запрети „бандиту“ и „ђубрету“ Ђинђићу, који је монтирао суђење „највећем живом Србину“.

Заклетве у верност утамниченом див-јунаку уздигао је с нивоа странке и политике, обећавајући да ће свог „председника и пријатеља“ чекати до судњег дана. Без и мрве стида, патетично је обећавао да, кад га добије, треће дете неће крстити док се кум Шешељ не врати. Кад је шеф радикала штрајковао глађу у Хашком трибуналу, Вучић је у Београду постио на води и хлебу, молећи се за спас душе и тела свог идола. Како је који функционер напуштао СРС, тако би се на њега обрушавао бес младог генералног секретара, најагресивнијег Шешељевог кербера у отаџбини. На отпаднике је бацао клетве, клевете и увреде, доказујући да свако ко изда Шешеља издаје Србију и српство.

Вучић се у Српску радикалну странку учланио 1993. године. Шешељ га је оберучке пригрлио, баш му је био потребан неко такав. Млад, паметан, урбан, образован – сушта супротност тадашњем радикалском имиџу. Наравно, Шешељ је у њему одмах препознао и друге, за политику врло корисне, особине. Кад ме замолио да с Вучићем направим интервју и „мало га промовишем“, упозорио ме да га не провоцирам превише јер је „злопамтило, осветољубив и подмукао“. С тако пожељним карактеристикама, Вучић је брзо узлетео до врха страначке номенклатуре. Упоредо с растом рејтинга, развијао се и њихов лични однос.

Љубоморан на Тому Николића, с којим је Шешељ изградио искрено пријатељство, Вучић је вођину пажњу привлачио на све начине. Уместо с татом Анђелком, најинтимније дилеме поверавао је Шешељу. Тражио је савете за све и свашта, па и за рашчишћавање љубавних авантура. На крају, и оженио се тек кад му је Шешељ дао благослов.

Скачући с једне на другу новинарку, Вучић се заглавио с Ксенијом Јанковић, која је тада сарађивала са „Српском речи“ и Радио Индексом. Иако је била много (цензурисао М.Б.) искуснија од Вучића, Ксенија је случајно остала у другом стању.(……). Та вест је младог генералног секретара СРС-а обрадовала као ударац маљем у главу. Из тешке депресије извукао га је Шешељев предлог да ипак…….(цензурисао М.Б.) ожени Ксенију.

Ако хоће да гради озбиљну политичку каријеру, не сме да сеје копилад. Нека се венча, па касније, кад више не буде могао да издржи у браку, може да се разведе. Захвалан, Вучић је одмах замолио Шешеља да му буде венчани кум. И та свадба, као и она друга, скорашња, одржана је у тајности, у Новом Саду. Колико је Шешељ био обзиран најбоље показује чињеница да је знао све о Ксенији (цензурисао М.Б.)

И на друге начине радикалски вођа бринуо се за свог нестабилног сарадника. Како је и сам признао, изигравао је Вучићеву дадиљу и штитио га од колега из страначког врха, који су често били на удару његове хистерије. И најмањи повод за неспоразум Вучић је доживљавао као атак на лично достојанство, па се често брутално обрушавао на све које је сматрао слабијима и ниже рангираним од себе. Драгана Тодоровића је називао „болид“. Иако је потрајало, Тодоровић је ипак схватио да тај надимак нема везе само с његовом шоферском биографијом, него у жаргону описује и његова ментална ограничења.

Гордану Поп Лазић називао је „Мис Пиги“, јасно је зашто. Око описа Милорада Мирчић није се много трудио, сматрао га је само лоповом. Сличних квалификација нису поштеђени ни Вјерица Радета, Милорад Буха, Горан Цветановић и остали. Како би коме дозлогрдило Вучићево изругивање, тако је настајао хаос у Шешељевом кабинету. Вођа је морао да смирује револитиране сараднике објашњењима да је Вучић заиста покварен и пакостан, али проћи ће га то, још је млад и зелен. Вучић би заиста позеленео сваки пут кад би Шешељ, зарад мира у кући, подржао његове жртве. Једном је, у налету лудила, демонстративно рекао Шешељу да напушта СРС. Наравно, лагао је.

Природа Вучићевог лудила

О Вучићевом и Шешељевом односу данас лажу преостали радикали, који причају како вођа често урлањем, па чак и шамарима утеривао памет у главу свом миљенику. Можда је то тачно, али не верујем. Имао сам неколико пута прилику да се уверим у Шешељеву бруталност с којом је насртао на сараднике. И јавно, на конференцијама за медије или у Скупштини, Шешељ приликом дисциплиновања најближих сарадника није штедео псовке, увреде и најпримитивније шиканирање.

Једном приликом, Шешељ је наредио да му Драшко Марковић, тадашњи савезни посланик, донесе две шампите. Кад је улазио у председников кабинет, Марковићу је једна шампита склизнула с тацне. У друштву неколико страначких функционера и новинара, Шешељ је почео да урла: „Какав си то конобар? Кад сам те упознао, конобарисао си у Будви. Дао сам ти посланички мандат, а сада ћу да ти га одузмем. Хајде, клекни и с пода поједи ту шампиту!

Брзо!“ Шта ће, Марковић је извршио наређење. Док је он прстима штипкао колач, бирајући делове који се нису сувише упрљали, сви су га немо посматрали. И Вучић. Није се успротивио таквом понижавању. Напротив, схватио је да ће у Марковићу, таквом, имати одличног сарадника, спремног да се одрекне и елементарног достојанства и да лиже све што му се нареди. Данас је Драшко Марковић напредњак, удомљен је на функцију директора Дирекције за људске ресурсе у „Телекому“.

Вучић, верујем, никада није пролазио кроз такву тортуру. Преда мном Шешељ није ни повисио тон на њега. Чак и после њиховог разлаза, без обзира на жестоке оптужбе политичке и моралне природе, Шешељ у опису издајника није користио увреде.

У јесен 2010, преко Јадранке Шешељ послао сам Војиславу три странице моје књиге „Вучићев речник“ с предлогом да он буде издавач. Без поздрава и било каквог конвенционалног увода, кад се јавио Шешељ је прво рекао: „Добро си погодио природу Вучићевог лудила“. Током две године сарадње, у оквиру које је објављена и моја друга књига о Вучићу „Политичка фукара“, са Шешељем сам често разговарао и то углавном на једну једину тему – о Вучићу.

За све зло које је снашло СРС, Шешељ је оптуживао само Вучића, а Николића је аболирао уверењем да је он увек био частан човек, не би се одлучио на издају да га Вучић није изманипулисао. Тврдио је да га није изненадила Вучићева превара. Знао је с ким има посла, али није веровао да ће ићи до краја.

Непосредно после објављивања „Вучићевог речника“, Шешељ ме питао да ли имам проблема, да ли ми прети Вучић. Рекао сам му истину, из Вучићевог окружења добијам добронамерне савете и злонамерна упозорења, али да не очекујем да ће ми се заиста осветити на неки конкретан начин. „Вучић је пичкица“, закључио сам.

– Да, јесте, али чувај се, пичкице су најопасније – рекао ми је Шешељ. Не сме он сам да крене на тебе, али увек може некога да ангажује. Не потцењуј га, он је врло опасан и подао. Док си радио у „Дневном телеграфу“ и „Националу“ сто пута си ме изнервирао, најстрашније сам те псовао. Међутим, код мене све остане на томе, прође ме бес. Вучића не пролази. Још 1997. заклео се да ће се осветити Славку Ћурувији због неког глупог текста, ни не сећам се шта је у питању, нека будалаштина…

Чим је дочекао прилику, обрушио се на Ћурувију. Кад је постао министар информисања ни о чему другом није причао, ништа није радио, само је смишљао како да уништи „Дневни телеграф“. Није се раздвајао од оног пијаног Бобана Главоњића, председника Градских судија за прекршаје. С њим је монтирао суђења и прогонио Ћурувију. О Ћурувији сам мислио све најгоре, он је био мој политички противник. Није ми жао ни што је убијен, али с тим злочином ни ја, ни странка немамо везе. Вероватно директне везе нема ни Вучић, али то мора да се утврди на суђењу. Чувај се Вучића, он је на све спреман…

Вучић је, тврдио ми је Шешељ, спреман и да краде. Као самозвани експерт за маркетинг и остале лажи, док је био генерални секретар СРС-а организовао је све активности током предизборних кампања. Тим задужењима добијао је на значају, имао је оно што највише воли – близину медија и новца. Иако је био врло опрезан, током једне кампање ухваћен је с рукама у тегли пекмеза.

– Преко свог оца Анђелка нашао је шампарију која ће нам штампати изборни материјал. Све је радио врло транспарентно, ништа није одлучивао на своју руку. Дао ми је на увид понуду тог штампара и ја сам то одобрио. Међутим, касније сам сазнао да се Вучић уградио у цену. Десет одсто је узео за себе. Са обзиром на количину посла, то није била мала цифра, али пошто је у ту превару умешан и његов отац, одлучио сам да пређем преко тога. Нисам водио никакву истрагу, нисам га казнио, али схватио сам колико је алав… – испричао ми је Шешељ.

Увек је био попустљив према свом фавориту. Као награду за лојалност, Вучић је имао све финансијске и статусне симболе. Док је радила радикалска фирма „Велика корпорација“, преко које је Шешељ трговао нафтом, цигаретама и осталом робом, комплетни возни парк породице Вучић добијао је бесплатно гориво. Скромни Александар на располагање је добио страначки „југо“ и шофера Горана Веселиновића, данас званичног власника Вучићеве маркетиншке агенције, најмоћније у Србији. Бата Андреј је добио на услугу радикалски џип, од кога се тешком муком раставио увелико након пуча у СРС.

Шешељ је омогућио тати Анђелку да направи пословну комбинацију са Златаном Перучићем, тадашњим потпредседником савезне владе и директором „Беобанке“, у којој су Вучићи готово у бесцење добили стан у Крунској улици. Радикали су много помогли и у изградњи Вучићевог замка у Јајинцима. Кад је на поклон од Богољуба Карића добио један од првих примерака мобилног телефона, Шешељ га је одмах дао Вучићу.

У касним вечерњим сатима 22. марта 1998, чим је завршио преговоре са Слободаном Милошевићем, Шешељ је прво Вучићу јавио да је направио црно-црвену коалицију: Вучић је шефу узвраћао истом мером. Волео га је до последње мрве личног интереса. О свим радикалима говорио је лоше, само Шешеља никада није помињао у том контексту. Преда мном, Вучић, док се није трансформисао у напредњака, никада није изрекао ни једну ружну реч о Шешељу.

Најжешћу дисквалификацију употребио је само поредећи свог вођу и мене: „Имате исти карактер, много сте тешки“. Ни најближим сарадницима није остављао простор за неспоразум, за сумњу у лојалност вођи. У прво време по Шешељевом одласку у Хаг, Вучић је хвалисаво наглашавао како га шеф зове пет пута дневно и да дуже прича с њим него са својом супругом Јадранком и синовима.

„…Немој да потцениш Шешељево лудило“

Кад је покренуо дневне новине „Правда“, Вучић је запослио Шешељевог првог сина Николу, само да би му омогућио редовну плату и здравствено осигурање, без икаквих обавеза. Једном приликом с Вучићем сам ишао на вечеру код тадашњег радикалског посланика Намџета Мигатија. Присутна је била и Јадранка Шешељ. Док смо се возили ка Вишњици, Вучић ме брифовао, силно забринут могућношћу да својим антирадикалским пошалицама не увредим војвоткињу Јадранку. За разлику од њега, укоченог у пози пуној страхопоштовања, она је била сасвим опуштена.

Јавност, па и сараднике, Вучић је уверавао да је СРС једна велика срећна породица. Да то није тако најконкретније се видело после избора у мају 2008. Вучић је остао без непрежаљене функције градоначелника Београда, Тома Николић је извисио и за место председника државе и премијера. Николић, очајан због још једног неуспеха, прво је понудио па повукао оставку на место заменика председника странке. Но, већ на првом јесењем заседању Скупштине Шешељеви јуришници кренули су, увредама и клетвама, на њега и на све остале радикалске издајнике.

Тиква је пукла 5. септембра. Вучић ми је јавио да је Николић напустио СРС. Описао ми је шта се десило, а на моје питање којем царству ће се приволети, да ли ће остати уз Шешеља или ће отићи с Николићем, после два-три дубока уздаха једва је прошапутао: „…Па, како да останем у странци у којој су Драган Тодоровић и Вјерица Радета“…

Међутим, није се одмах ни прикључио Николићевим расколницима. Да би подигао цену и добио паре за трансфер, лажирао је повлачење из политике. Закључао се у вински подрум у Јајинцима и сео на обе столице – из потаје је помагао Николићу, али није рушио мост према Шешељу.

– Да, Шешељ ме је звао неколико пута, али само једном смо причали о Томи. Кад сам му рекао да би било најпаметније да се помире, Шешељ ми је одбрусио да је највећи издајник управо онај који нуди помирење. Од тада смо разговарали само о неким небитним стварима. Никада ме није питао да ли ћу остати у СРС. Да ми је понудио да наследим Тому на месту заменика председника странке, морао бих да одбијем, али не бих имао образа да се после тога прикључим Томи. Ништа ми није понудио и хвала му, тако ми је олакшао одлуку – причао је Вучић.

Није пуно ни слагао. Шешељ га заиста није молио да остане у радикалима, али није тачно да га је звао неколико пута.

– Што бих га звао кад знам да је он организовао пуч? – рекао ми је Шешељ.

Вучић је касније организовао и неколико медијских кампања у којима је најстрашније сатанизовао доскорашњег вођу, идола, пријатеља и кума. Шешељ је, по Вучићевим тврдњама, наручио његово, као и убиство Томе Николића. Оба напредњака преживела су све непостојеће атентате, али Вучић није одустајао од тих теорија завере. На крају, у интриге је уплео и Јадранку Шешељ, за коју је тврдио да је из Хага донела Шешељев захтев Луки Бојовићу да убије Николића. Тужилаштво за организовани криминал повело је истрагу, која се завршила оценом да нема никаквих сазнања о тим претњама.

У то време још сам контактирао с Вучићем. Моја примедба да му је бесмислена та кампања против Шешеља, опасно се увредио.

– Боље да не знаш шта су већ покушали. Никада немој да потцениш Шешељево лудило. Он је и раније био психички болесник. Имао сам прилику да видим извештај судског вештака, психолога који је учествовао у Шешељевој бракоразводној парници с првом женом, неком Весном. Суд је ангажовао тог вештака да би, на основу његовог налаза, одлучио коме да припадне старатељство над малолетним сином. Вештак је утврдио да Весна болује од озбиљних психичких поремећаја, али и да Шешељ није ништа здравији. Могу то да нађем, видећеш како је описана његова патологија, то је нешто најстрашније што сам читао. Шешељ је извршио притисак на судију, па је ипак добио старатељство над Николом. И баш се усрећио.

Ни Војиславу никада нисам рекао колико пара сам давао Николи да враћа коцкарске дугове. Неколико пута сам га извлачио из затвора. Шта мислиш, ко је обезбеђивао паре за Јадранку и њене синове, који, бy тхе wаy, нису ништа паметнији и бољи од Николе? Више сам пара давао Шешељевој него својој породици. У почетку, кад је Шешељ тек отишао у Хаг, он ми је говорио од кога и колико да узмем, па да носим Јадранки. То су, углавном, били неки његови спонзори, па ме није много занимало. Међутим, онда је она сама почела да ми јавља да јој у толико и толико сати тог и тог дана донесем толико и толико евра. Еј, бре! Газдарица оком, ја скоком! Кад је исцедио све своје спонзоре, мислиш да је Шешеља занимало како набављам паре за његову краљицу и мале принчеве? Не, брате, није. Ни Тома, ама баш нико, не зна колико пута сам потурао своја леђа да им обезбедим све што су тражили. После свега, немају ни толико морала да ћуте или, бар, да пљују само мене. Обрушили су се на моју децу. Могу само да вређају, на срећу мој Данило има већи ИQ него сва четири Шешељева сина заједно – рекао је Вучић.

Није штедео ни увреде на рачун Јадранке Шешељ. Већи део тих квалификација, чак и оних простачких, понављао је, како се видело кад је Викиликс објавио преписке америчких амбасадора, и страним дипломатама.

Вучић је испунио обећање, уништио је Српску радикалну странку. Са диктаторских позиција, преко својих савезника из Америке и Европе, чини све што може да додатно отежа судбину свог бившег вође и кума. За сву ону подршку, Вучић се Шешељу осветио на најстрашнији начин. Исто чека и све грађане Србије који су подржали актуелног тиранина.

Предраг Поповић / Таблоид