Пише: Ратко Паић, Глас Русије
Досадашње искуство, па чак и интуиција која се током претходних година до савршенства развила код сваког просечног Србина, говоре да дрска провокација са заставом велике

Албаније усред Београда, а одмах затим још бруталнија провокација Међународног олимпијског комитета са примањем Косова у своје чланство, имају призвук широко синхронизоване акције понижавања Србије.
Отуда, прилично веродостојно звуче констатације да је тихи, али беспоштедни дипломатски рат Запада против Србије заправо већ почео свом силином. Иако се још нису стишале реакције изазване поскакивањем фамозног албанског дрона по београдском небу, који је носио претећу поруку за највећи део православног Балкана, већ после само неколико дана још већи скандал је приредио Међународни олимпијски комитет, од кога се то најмање могло очекивати јер су се барем до сада у њега примале само земље чланице Уједињених нација. Али правила очигледно постоје зато да би се кршила – као и увек до сада када су у питању били Косово и међународне организације подложне западном утицају.
С обзиром да се сада већ ради о целом низу удараца на осетљиво место у пределу српског достојанства, који има и свој продужетак са доласком у Београд високих званичника такозване државе Косово, и то у својству угледних гостију, није згорег упитати се – куда све то води и колико далеко ће провокације да иду? Један од одговора на то питање је понудио дневни лист „Информер“, позивајући се на добро обавештене српске дипломатске изворе, износећи податак да су недавне изјаве албанског премијера Едија Раме, попут захтева да му се у посети Београду предају кључеви српске престонице, детаљно осмишљени у Бриселу и Вашингтону, који отворено прете хаосом и беспоштедним нападом, а читав специјални рат Запада против Србије се објашњава бесом због Путинове посете и одбијањем Србије да испуњава западне ултиматуме.
Међутим, када се узме у обзир најновија изјава премијера Вучића изречена пред Штефаном Филеом, да Србија, како се дословно изразио, „никога неће да моли за чланство у Европској унији“, онда његов јасно дефинисани став упућује на претпоставку да Запад ни убудуће неће моћи да очекује да ће ултиматумима постићи задовољење својих циљева, што ће скоро сигурно подразумевати наставак провокативних потеза усмерених против Србије, од којих је последњи у низу било примање Косова у чланство Међународног олимпијског комитета, зато што нема сумње да поменута организација функционише по принципу симбиозе спорта и политике, при чему политичка компонента има одлучујућу улогу.
И напослетку, поново не могу да одолим да још једном не цитирам мисао великог руског писца Лава Толстоја, који је рекао: „У шаху, као и у животу, примећујемо своје грешке тек онда када се други њима користе“, те да га парафразирам на следећи начин: „У спорту, као и у животу, примећујемо утицај политике тек онда када се Запад њоме послужи“. И то на штету српских интереса, као и увек.