Усијање атмосфере око Русије делимично се објашњава емоцијама због краха кримског дела америчког пројекта.

У јулу 2014. у шпанском интернету појавила се публикација (могуће је да је то била „активна

операција“ једне од руских специјалних служби) која открива један од најбитнијих циљева фебруарског преврата у Кијеву – ликвидација аутономије Крима, уклањање из Крима руских војних објеката и смештање на полуострву војне инфраструктуре САД већ 2014-2015. године.

Други извори потврђују адекватност те информације. Зато је разумљиво незадовољство – осујећена је тако битна и обухватна геостратешка операција!

Посебна тема је тотални информациони рат против Русије.

Он се води острашћено према стандардима ратног доба: свуда, свим доступним средствима међу свим старосним, социјалним и професионалним групама, од елитних структура власти до дечијих вртића – и постигнути су озбиљни резултати.

Кад тврди да Украјинци никада нису били тако јединствени као сада, Петар Порошенко има право, али, на жалост, то се јединство гради на антируском расположењу. Међутим, информациони рат не треба доживљавати тако лако – агресивни русофобски менталитет, убачен у свест великог процента становништва, са одразом у практичним акцијама унутар и ван Украјине.

О циљевима и карактеру конфронтације говори не само демонизација свега руског која је захватила читаву Украјину, већ и такав специфичан програм зомбирања какав је ширење информационим простором Украјине и света од новембра (!) 2013. такозване „политичке технологије декапитације“ (одсецања главе) у односу на Путина – тоталног, без суздржавања и бар неке пристојности, блаћење у средствима масовног информисања руководилаца државе, која је проглашена непријатељском. Ту је и западна пракса непозивања на међународне скупове, давна технологија „не-руковања“, изјаве о неспремности за комуницирање.

Сличне политичке технологије су коришћене према Садаму Хусеину, Муамеру Гадафију и другим лидерима са којима је конфронтација од почетка планирана тако да буде доведена до краја.

У Украјини је у августу 2014. дошло до тога да су се Кијевом кретали аутомобили са натписом „Тражим килера да убије Путина“ на задњем стаклу.

Кампања против Путина се води не само у украјинским, већ и у ширим димензијама, у читавој Европи, САД и свуда где то могу да обезбеде. Њена идеја водиља и циљ су да се у масовну свест убаци мисао да су лидер Русије и сама Русија – ван закона, против њих – у блиској и даљој будућности – су оправдана сва дејства.

Благосиљајући Кијев на рат у Донбасу под девизом „супротстављања руској агресији“, организатори свакако нису рачунали на победу украјинске војске над народном војском или измишљеним руским трупама, већ на то да Русија неће остати равнодушна према судбини људи које истребљују методима геноцида и да ће извршити хуманитарну интервенцију како би их заштитила.

Изјавама Барака Обаме, америчких политичара и припадника војске о томе да САД немају намеру да се мешају у војни сукоб са Русијом у вези са украјинском кризом, не треба веровати – операције у Украјини се изводе у духу концепције „савременог обуздавања“ што значи да се узлазном линијом организују све веће провокације да би Русија била приморавана на потезе које у нормалној ситуацији не би повлачила (питање поверења према америчкој администрацији -је тема за посебну причу).

Циљ провокација је да се конфронтација сваки пут подигне на нови ниво са новим пакетом казни и нанете штете. Успон по лествици ескалације, према замисли, треба да доведе до директног сукобљавања оружаних снага бивших братских словенских земаља, а затим – у овом или оном формату – до конфликта Русија-НАТО са могућим прелазом са нивоа локалног на регионални и са перспективом, колико год то данас незамисливо изгледало, глобалног оружаног сукоба, када ће почети одбројавање времена другог пројекта.

О томе већ причају експерти – чешће западни, него руски.

Конфликт, ако се догоди, вероватно неће личити на ратове претходних генерација. Није толико битно, у коју од постојећих војно-научних категорија ће бити сврстан, нити како ће се звати тај рат – светски, Трећи, Четврти или неки други рат. Може да буде атомски или не-атомски, ако се, например, у оружаним снагама САД до његовог почетка појави ненуклеарно оружје названо „Муњевити глобални удар“, на чијем се развоју тренутно ради, а чије ће карактеристике дозволити да се у најкраћем року по стратешки важним објектима наносе удари који ће по разорном дејству бити једнаки нуклеарном наоружању, али без нуклеарног пуњења и последица нуклеарне експлозије.