Пише: Радован Б. Милић
      Забрињавајућа појава у којој и отац и син, Славко и Иво Голдштајн системом топло хладно покушавају ублажити усташке злочине и умањити број јасеновачких страдалника, тако што отац „пали ватру“ и усијану жеравицу препушта сину, да се он као млађи разрачуна са бројкама настрадлих, несвакидашњи је случај када се ради о припадницима јеврејског народа.

       Славкова тврдња да је Јасеновац ништа друго већ најобичнија митоманија или болесна склоност ка лагању и измишљању је потврда сумње да су Хрвати озбиљни у накани да остатку света наметну причу како су Срби кољачи и злочинци, а не они - Хрвати. Од њих, Хрвата, то ништа не би било чудно, да им се не придружују отац и син, Јевреји, који су властититим жртвама платили данак усташтву и Јасеновцу, а који данас, уместо „налогодаваца“ Хрвата, гласно и предано говоре у њихово име.
       „Приче“ оца и сина не произилазе из њиховог незнања. Напротив! Узроковане су хрватском потребом оспоравања апсолутно доказаних чињеница по питању броја страдалника у Јасеновцу, голдштајновској подређености и склоности ка гомилању принадлежности, било да су у питању материјалне или титуларне, што опет сведочи о њиховој филозофији и схватању живота. „Причама“ не настоје доћи до апсолутне и непоколебљиве истине о осећању страдалника који ишчекује смрт, о стравичности логорашког живота, броју побијених лица, већ поништавају налазе комисије из 1964. године и десетоструко умањују број побијених јасеновачких мученика и то невиђеним методама.
       Оспоравањем истраживачког рада др Србољуба Живановића оспоравају научно форензичке методе поступања комисије за истраживање истине о броју страдалих у Јасеновцу, под изговором; Да побожна осећања једног народа према страдалима, проткана успоменом пуном поштовања, не даје прави резултат о броју жртава. Због тога су ето, они ту, „отац и син“, да свету открију праву истину како у Јасеновцу није страдало између 730.000 и 800.000 особа, већ свега неких осамдесетак хиљада.
       Такво поступање највероватније представља њихов договор са званичницима хрватске политике како би ипак стварни број жртава био неприметно умањен и сведен на неку „пристојну“ цифру.
       Против Голдштајнове десетоструко умањене бројке, по договору би се сада побунио и хрватски народ прихватајући Вукићеву теорију да је логор Јасеновац био радни логор, а не логор смрти.
       Голдштајнови свесно, вештом манипулацијом преузимају режирани „народни гнев на себе“. Знају да ће хрватском народу требати подоста времена да се у игру и сами увере, што ће на крају крајева оцу и сину ићи у прилог ради остварења личних циљева, а ни хрватској политици неће сметати. Напротив! Протеком времена и пропагандом коју шире Вукић и народ, да у Јасеновцу није страдало више од 400 особа, у догледној будућности ће Голдштајнову цифру од 80.000 много лакше свести на жељених 400, него Живановићевих 730.000 на 400. Притом ће се избећи протест негодовања  српске, балканске па и светске јавности.
       Због тога, замагљујући истину, сада већ покојни Славко Голдштајн у књизи ”Јасеновац – трагика, митоманија, истина” каже:
       -Ја се у књизи не бавим бројкама. Молио сам сина да у књизи даде свој прилог тој теми, јер се као хисториограф бави бројевима. И он је то врло темељито урадио.
       Ипак, у жељи да сину отвори и олакша полемички пут, он, стар и искусан, не пропушта нагласити како је демограф и статистичар, Хрват Владимир Жерјавић, радећи на документима, дошао до сличних података као и његов син, а да су, по њима: - сви дотадашњи резултати били само фама и говоркањe.
       Значи ли то да преживели логораш Рифер, Егон Бергер и др. као и преживели чланови њихових породица само „говоркају“ о страхотама које су доживели или се то заиста и догодило? Служи ли то на част Славку Голдштајну и служи ли му на част када каже: - Јасеновац је напухани број?
       Збуњујућим писањем о Вукићевом негирању јасеновачког геноцида, упркос томе, да се како је рекао „не бави бројкама“, он подмукло потура број од 83.145. пописаних жртава наглашавајући да је свега 47.627. настрадалих особа било из редова хрватских и босанско – херцеговачких Срба.  
       Да је неким случајем Славко данас жив, било би врло занимљиво чути одговор на питање; А који су то хрватско – босанско- херцеговачки Срби? Нису ли Срби увек били и остали само Срби, ако изузмемо оне који су променили веру па самим тим и народност?
       Не само бројем, он и насловом књиге „Јасеновац- трагика, митоманија, истина“ сугестивно врши утицај на читаоце. Наводи их на помисао да у Јасеновцу можда и није било тако страшно како је то уврежено у народу, доводећи читаоца у позицију да сумња у налазе др Србољуба Живановића и Антона Погачника који су директним радом на терену дошли до десетоструко већег броја настрадалих од броја о којем пишу отац и син.
       Пишући даље о Јасеновцу не пропушта рећи како је Јасеновац симбол и несавладива препрека сваком покушају рехабилитације усташке државе.
       Па, добро, то би му се и могло поверовати, јер би на крају крајева и после свега што се у логору смрти догађало то заиста тако и требало бити.
       Већ у другом делу исте књиге, коју су отац и син писали у „четири руке“, син Иво занемарује очев број од 47.627 страдалих Срба и наводи податак „пописа“ у којем се налазе имена свега 33.944 Србина .
       У покушају правдања своје наведене бројке и проналажења што више присталица његовој теорији, Иво Голдштајн се окреће и на текст Бруна Бушића објављен у Хрватском књижевном листу 1969. године, за који каже да се тада први пут отвореније проговорило о вишеструко претераним бројкама жртава Другог светског рата у Хрватској.
       Ако се зна да је Бруно Бушић  био један од вођа усташког покрета у емиграцији, присталица обнове Независне Државе Хрватске, историчар – ревизиониста и терориста у том случају је више него чудно да у књизи „еминентних“ стручњака за питање Јасеновца, притом Јевреја, оца и сина, цела једна страница буде управо њему посвећена.
       И не само да му је дата част, већ Иво Голдштајн као да жали што „ондашња партијска номенклатура“  не може поднети Бушићев текст већ забрањује излазак Хрватског књижевног листа, па чак пише и о Бушићевим невољама због којих је доспео у затвор.
       Вероватно из истог разлога Иво Голдштајн удворички ћути, прикривајући да у Хрватској данас буја повампирено усташтво. Ако нешто и проговори, он каже: „Туђману не можете приписати рехабилитацију НДХ, нити ће било који режим у Хрватској рехабилитирати усташтво, осим неких попова који служе мису за Павелића“.
       У том случају, ако већ Иво Голдштајн брани Туђмана, Голдштајну се може приговорити да својим изјавама манипулише истином, јер вероватно као историчар не би смео заборавити Туђманов говор на првом Сабору Хрватске Демократске Заједнице (ХДЗ), фебруара 1990. године: „Да је НДХ историјски израз хрватског народа за својом државом, а не квинслишка и злочиначка творевина“.
       Зар је у том случају тек тако могуће да историчар заборавља како је одмах након ове изјаве кренуо грађански рат у Хрватској '91/'95., у којем су Срби масовно прогањани, убијани и застрашивани само због своје народне припадности, када се зна да су те поделе биле утемљене у политици НДХ!?
       Како се у том случају може тврдити да Туђман није рехабилитовао усташтво, а које је и дан данас веома присутно у Хрватској?
       Уосталом, зар Туђманова изјава на Тргу Бана Јелачића, маја 1992. године, у јеку рата, није гласила: „Рата не би било да га Хрватска није желела!“
       Наравно, млађи Голдштајн прећуткује Туђманову негацију холокауста током Другог светског рата и прећуткује негирање и умањење усташких злочина као и број убијених Срба, Јевреја и Цигана.   
       Прећуткује и то да се приликом посете хрватским исељеницима у Аргентини  1985. године Туђман састао са озлоглашеним усташким злочинцем Динком Шакићем , а да је том истом зликовцу 1995. године отишао у личну и породичну посету.
      Ако се свему дода, да је Иво Голдштајн био хрватски амбасадор у Паризу од 2013. до 2017, онда није чудо да је своје службовање у дипломатији морао нечим заслужити. То му ипак, као историчару не даје за право да хрватску експанзионистичку ревизију историје проналази у кривици Србије, која би ето, да рехабилитује четнички покрет, мада одлично зна разлике између четничког и усташког покрета.
       Такође, он као историчар, не би требао писати како су четници починили злочин према Муслиманима и Хрватима, а да не каже да је то била четничка освета за оно што су и Хрвати и Муслимани, пре тога, починили над недужним и ненаоружаним српским народом, који је мирно живео у својим домовима док му на праг нису дошли једни и други, и све живо, па и децу му у колевкама побили и запалили.
       Још чудније је да је у централној просторији амбасаде у Паризу, у соби за пријем, на зиду, држао уоквирену фотографију хрватског пробисвета Јосипа Броза, чија је комунистичка партија починила непојмљива зверста над српским народом и територијама, једнака оним који су и усташе чиниле над Србима.
       Поражавајућа изјава Голдштајна манипулатора је и та, да је; -  Јасеновац био детонатор српског национализма уочи ратова на простору бивше Југославије, којом индиректно окривљује Србију за избијање грађанског рата, притом рехабилитујући Хрватску, земљu екстремног десничарења.
       Збрканим и неодговорним умањењем броја жртава настоји доказати да Јасеновац и није био тако страшан као што се то „говорка“, сугеришући да се ипак радило о радном логору за доказане противнике усташког режима, чиме се и он директно ставља на страну оних који би да рехабилитују усташтво.
       Све у свему, намеће се питање: Да ли Голдштајн, као неко ко се више од две деценије бави темом „Јасеновац“, или премало зна, или превише прећуткује? Ако прећуткује, у чије име би то могао чинити, осим ако не због хрватског интереса и сопствене користи?
       Ипак, колико год да Хрвати покушавају прекрајањем историје спречити избијање истине о масакру над Србима, ангажујући између осталих и „оца и сина“, свету је потпуно јасно шта се догађало у ратовима 1941/45 - 1991/95 и  ко је у њима био жртва а ко звер?