Piše: Slavica Klein

Pitam se; Ko sam?

Razmišljam; Gde sam?

Koga volim, kome pripadam,

ko mi je draži!?

A znam gde sam prvi put pala,

kad pustih prvi korak...

Tu mi srce osta,

tu, baš tu pripadam!!!

To je moja zemlja, ljudi,

moje selo, moj Bor grad!

Moj dan i noć, detinjstva zagrljaj!

Pitam se, ne čujem sama sebe,

čujes li ti!?

Ko sam to ja? Gde sam?

Kom narodu pripadam ...?

Ista planeta , isto nebo...

I krv moja teče crvena ... ista.

I ako sam pola crna, a pola

još crnja. To sam ja ... ja, pa šta!

POLA i POLA...

A duša mi jeca, suze krijem;

odgovora nema...

Ne znam kome li smetam!?

Osećam se ko trinaesto prase,

kao dete napušteno od svih...

A htela bi samo malo parče neba

- za tebe, mene, nas…

Ista je krv - crveno obojena…

Godine prolaze, ne menja se ništa.

Samo jedna želja i nada

  1. pola i pola postane celina

ZAUVEK...da jedno drugom pripada…