DK1 Small  

   Danijela Kostić  je rođena, pod prezimenom Lekić, januara 1974. u Beogradu, gde i živi. Po ocu je Šumadinka, po majci Cetinjanka, a po opredeljenju pravoslavni urbani srpski kosmopolita. Po zanimanju je profesor srpskog jezika i književnosti u jednoj beogradskoj osnovnoj školi i supruga jednog Branislava. Od ordenja, ponosni je dobitnik desetogodišnjeg sina Gavrila. Voli kniiževnost, čokoladu i kafanu. Svejedno kojim redosledom.

OSVRT NA POEZIJU DANIJELE KOSTIĆ (Radovan B. Milić)

        Danijela Kostić stvara poeziju u kojoj se umetnost i život dodiruju i ukrštaju na izuzetno visokoj misaonoj ravni. Njena poezija spada u savremeno stvaralaštvo – Postmodernizam,  zasnovano na  potki dubokog filozofskog razmišljanja o svakodnevnici života i nedostatku orginalnosti u njemu, što ona odlično zapaža, čak joj i smeta, pa stihovima traži spas iz bezizlazne situacije. U pesmi »Kuga«, postavlja sebi reklo bi se naizgled nerešivo pitanje; kako i kuda iz haosa?      

»Stvarno ne znam / kud da bežim /od pomora«

       Ali nije tako.
       Bogatstvom izražaja, kako joj i dolikuje,  od životne svakodnevne sumaglice plete fantastičnu  rimu i potpuno legitimno je ugrađuje u poetsko - umetničku  vrednu građevinu.

       Čitajući pesme Danijele Kostić, stiče se utisak da nju ne zanima ko hoće i ko neće razumeti napisano. Ona se ne udvara čitaocu, niti stihopešači  do njihove naklonosti,  već piše šta misli, šta oseća, šta vidi i to nam prenosi na orginalan, jedinstven i samo njoj svojstven način. Reklo bi se da iz njene poezije na trenutak izbija i kritičko satirično ismejavanje određenih pojava, što je sasvim u dosluhu sa ustaničkim i buntovnim podnebljem Šumadije i Cetinja, odakle potiču njeni koreni.
U »Svetovnoj pesmi« ona kaže:

 "Pameti me uči još jedno proleće:
pomalo sam vedra, i pomalo setna.
A vaditi oči vrana vrani neće.
Meandrira život - a ja istovetna..."

       I tačno.
       Danijela ostaje dosledna poreklu i sredini iz koje je otišla, za nju je reč iznad svega, disciplinovanost je odraz njenog karaktera, pa tako s'lakoćom i potpunom istinitošću može
tvrditi:

"Meandrira život - a ja istovetna..."

       Da nije tako, ne bi joj bile poverene generacije i generacije učenika koje je uspešno oslobodila ropstva nepismenosti, trasirajući im neki novi i svetliji put budućnosti ostavljajući im poruku;

 »tek zajedno možemo opstati
pred orkestrom noći, što se
našim plesom hrani.«

Danijela Kostić nam svojom poezijom tek ima šta reći i zato ćemo pratiti njen rad.

 

 

VALCER

 

 

rastrčale su se zvezde
iz ključale krvi
i svo nebo poprskale
tačkicama starog zlata
bojom gladi ispod
rebara

 


i nebo se iznenadilo
na tren

 


kud ste pošle
zvezde pobegulje
lude kćeri samohrane majke
Stradivarijeve
violine u mojim
kostima

 


vraćajte se
osvestite se dok kasno nije
vi bez mene
bez muzike
ja bez vas
bez svetla
usred pomrčine

 


tek zajedno možemo opstati
pred orkestrom noći, što se
našim plesom hrani

 


DK2 Small

 

KUGA
(nije Kami bio lud, iako je poricao Boga)

 

 

raznose je pacovi
kosi hijerarhijaski
odozgo na dole

 


najpre, na desetom spratu,
matorog Karamazova
što mu se i žena skoro obesila
zbog njegovog kurvanja i alkoholizma

 


potom, na devetom, lažnog
Robeta de Nira, koji
isključivo noću namrgođen taksira
i divljački tuče svog rotvajlera

 


na osmom je zakačila
sredovečnu nimfomanku
s blistavim lažnim zubima
i ćutljivom ćerkom u pastelnim tonovima

 


na sedmom, bubuljičavog
tinejdžera-muzičara
koji u nastupima kreativnog bunta
kuhinjskim nožem juri babu i dedu po stanu

 


na šestom, izbleđivanje
anemičnog deteta
biznismen-tata nije video dok
mu nije hitna pomoć zakasnila

 


na petom i nije bilo drastično
stradao je žutozeleni papagaj
vedre raspuštenice, sad nema ko da krešti
sa terase odlomke njenih tračeva

 

 

na četvrtom, neprimetni student
iz nekakve zemlje trećeg sveta
nije proveravao kvalitet
određene supstance u prahu

 


na trećem je ekscentričnu modernu
umetnicu u tzv. najboljim godinama
pronašao poštar u kadi punoj krvi
s patetičnim pismom nekom oženjenom Romeu

 


oko drugog sprata se još predomišlja
tu su sami mamutski nosioci ordenja
ti su se naživeli, već im je svejedno
pa i ne predstavljaju neki izazov

 


a ja
na prvom spratu stanujem
i polako mi se skuplja
hladan znoj
po leđima

 


stvarno ne znam
kud da bežim
od pomora

 


                                        

 

SVETOVNA PESMA

 


Pameti me uči još jedno proleće:
pomalo sam vedra, i pomalo setna.
A vaditi oči vrana vrani neće.
Meandrira život - a ja istovetna...
 

 

I sažme se vreme, pa me iznenadi:
često zaboravim, pa se opet setim
da taj neko gore svoj posao radi  
i da svaka ptica svome jatu leti...

 


Odem predaleko, pa se sebi vratim.
Kompas pod rebrima zna put, i kad staje.
Izvan jata: ponekad me strah od neba smlati.
I sve mislim - odustajem. A sve jača trajem...

 


Zaneta u priču, sva skretanja minem.
Kroz virove prođem kao heruvim. Netaknuta.
Kad izoštrim pogled, svakom masku skinem.
Ma zajebi. Nisam luda da silazim s puta.