Борис Субашић

Путовање по бреговима и кроз богату историју бајковите планине Рудник: За само дан, љубитељи природе могу у пешачкој тури да упознају нестварну лепоту. ШУМАДИЈА изгледа као заталасано зелено море с врха Острвице, вулканског брега на коме се још виде остаци старог града који је утемељио

Стефан Немања. Острвица је и данас за путнике оријентир по којем знају да су ушли у област Рудника, централне српске планине чији се обронци уздижу на 100 км јужно од Београда.

Мало људи који данас уживају у проласку преко “рудничке планине” познаје величанствену причу која се миленијумима плете око ње. Ипак, чак и сам поглед на голи врх Острвице, која као очњак избија из бујног зеленила, хипнотички привлачи посетиоце да уђу у бајковиту лепоту.

Прва станица им је обично варошица Рудник, где се може наћи добар смештај у хотелу или домаћој радиности. Одатле се гранају многобројне стазе здравља по планини која је још давне 1922. проглашена за ваздушну бању. Археолози кажу да су те стазе исти они древни каравански друмови који су од преисторије до средњег века пролазили преко Рудника. Највише трагова у документима целе Европе остало је о средњовековном српском утврђеном граду Руднику, трговачкој метрополи где су становали Срби и Саси, а Дубровчани имали конзулат.

- Град је био груписан крај важне саобраћајнице којом су стизали трговци из приморја с луксузном робом, запечаћеном оловним булама - пломбама, баш као и данашњи шлепери - објашњава археолог др Дејан Радичевић са Филозофског факултета у Београду. - Одавде су Дубровчани, Которани и Барани односили руду сребра, злата и олова која је била основа богатства српске средњовековне државе.

Српски град, подигнут на темељима још старијег римског, открио је ктиторски натпис на мермерној плочи пронађеној у јулу 1865. у варошици Рудник. Јанко Шафарик, тадашњи управник Народног музеја, утврдио је да плоча потиче с храма Велике мајке, богиње Земље, заштитнице рударства, који је подигао император Септимије Север. Овај проналазак и потом изведена ископавања на Руднику означила су пре тачно 150 година рођење српске археологије. О каквој је сензацији била реч, говори податак да је на налазиште дошао кнез Михаило Обреновић, који је на Руднику присуствовао обележавању годишњице Таковског устанка. На овој планини и у њеним манастирима Враћевшници, Вољавчи и Благовештењу, скривеним у клисурама, припремани су устанци у којима је васкрсла Србија.

На Руднику је изведено и најспектакуларније међуратно археолошко истраживање у Србији, потрага за гробовима деспота Ђурђа Бранковића и деспотице Ирине - Проклете Јерине, и њиховим легендарним скривницама блага. Овдашњи копови сребра били су последњи извор привредне моћи српске деспотовине, све до њених последњих дана. Зато су деспот Ђурађ и српско племство често боравили на “рудничкој планини” коју је бранио низ утврђења, од којих је најпознатија монументална Острвица, силна тврђава с високим кулама на расцепљеном планинском врху.

Острвица је данас место ходочашћа готово свих посетилаца који аутомобилом или пешке прелазе седам километара од варошице Рудник до вулканског брега или пет километара из села Заграђе. Иако изгледа застрашујуће, успон на острвичку купу је једноставан и свима доступан, пошто су планинари направили добру сигнализацију на шумским стазама и челичним сајлама обезбедили стазу ка врху некадашњег утврђеног града. Сви који савладају успон и попну се на планински врх стеновите купе остану без даха чим стану на елипсасти плато где је некад стајала кула последње одбране. Он се према северу сужава као прамац брода и надноси изнад брежуљака на којима шуме лелујају као морске траве. Тешко је описати речима нестваран осећај “пловидбе” небесима док стојите на “крову Шумадије”, где тишину ремете само шум ветра и кликтање орлова.

Шумски пут који се издваја са асфалта под Острвицом води прастаром караванском трасом кроз атар села Заграђе. Оно у имену чува успомену на некадашње велико цивилно насеље “трг за тврдим градом”.
ПОЛИТИКА
Због здраве климе, Рудник је још 1922. проглашен ваздушном бањом, али је због политичких разлога остао скрајнут у саобраћајном, економском, па чак и научном погледу. Карађорђевићи нису волели Рудник, јер је он био симбол Обреновића. У комунизму је планина на којој су избијали српски устанци и где се родио војвода Мишић била исувише српски симбол. Тако је дошло до парадокса, да Рудник са изузетним природним лепотама и историјском баштином, надомак престонице, никад није уживао пажњу коју заслужује.

На шумској стази још се виде велике сиве камене плоче којима је био покривен средњовековни друм. После километра, тај путељак се улива на асфалтни пут којим се, под хладом мирисне шуме, стиже до центра сабласно тихог Заграђа, на само стотинак метара од Ибарске магистрале и густог саобраћаја.

Вероватно би слика била другачија да постоји туристичка сигнализација или било какав знак на потпуно необележеном скретању за Заграђе са Ибарске магистрале. Јер, нико се није сетио ни да постави билборд са објашњењем и мапом која би показивала да се на пет километара удаљености налази Острвица, чудо природе и некадашњи српски велики град. Заинтересовани да виде ово чудо природе и градитељства вероватно би пазарили мирисни руднички мед и воће. Овако, дрвеће данас пуца под теретом плодова које више нема ко да бере.

Посетиоци би застали и замислили се пред монументалним спомеником подигнутим у част стотина Заграђана изгинулих у Великом рату. Данас је зарастао у траву. Ипак, овдашњи планинари су сами означили пут кроз Заграђе до Острвице, којим пролази све више љубитеља природе.