Након пада напредњачке владе 1887. године, уследило је велико насиље широм Србије, усмерено ка члановима Напредне странке. Насиље над свргнутим напредњацима, након доласка на власт радикала 1887. трајало је у разним облицима све до 1896. године.

У том временском интервалу напредњаци су остали скоро изван закона. У народним одисајима је у први мах страдало око 140 лица али коначан биланс радикалског насиља између 1887−1896. био је чак 377 мртвих, уништена имовина и виногради (50 кућа и 70 запаљених имања), расељена читава мања села и исељене породице и поједине личности из Србије. Укупно је било око 60 емиграната, међу којима и напредњачки лидер Чедомир Мијатовић који се повукао у добровољно изгнанство.

Најчешће су напредњачке прваке и кмeтове линчовале радикалске десетине и чете широм Србије. Многе жртве су на најнеобичнији и зверски начин мучене, а забележени су и бројни напади на имовину политичких неистомишљеника (разбијање радњи, сечење винограда, отимење летине и друго).

Насиље је почело већ прве ноћи када је народна маса демонстрирала испред куће вође напредњака Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина. Руља је стигла и пред Гарашанинову кућу, а када се урлање масе претворило у каменовање куће, Гарашанин је изјурио на прозор и почео да пуца из пиштоља. Том приликом је ранио једну особу.

Мајски нереди у Београду почели су на збору напредњака 14. маја 1889. године. Збор је био у башти „Велике пиваре”, а улаз могућ једино уз позивницу. Грађани су могли да гледају преко плота, а то ће се показати као кобна одлука. Радикалске присталице су их вребале. Чим је последњи говорник завршио, из парка је полетело камење, неки напредњаци су повређени, а жандари су растерали нападаче. Када су се делегати разишли, вођа Милутин Гарашанин сео је да руча, са стотинак људи. Већ први залогај им је пресео, пошто је опет почела канонада камења. После „артиљеријске припреме” уследио је прави јуриш радикала наоружаних моткама, пољопривредним алаткама и осталим приручним средствима. Напредњаци су се тактички повукли у зграду пиваре. Башту су заузели очистивши столове са храном кренули су у коначни јуриш на зграду. Тада се појављује управник града са жандармима, па и сам министар унутарњих дела Коста Таушановић, који је напредњацима обећавао сигурност. Полиција их је под кишом камења отпратила до Теразија, где је избила нова туча, овог пута још масовнија. Севале су песнице, радили ножеви, мотке, да би се на крају чули и пуцњи. Милутин Гарашанин се од сигурног линча сакрио у Министарство унутрашњих дела, а гомила напредњака у хотел „Касина”, што је радикалима био знак да на јуриш заузму и „Касину”. Напредњаци су бежали кроз прозоре, верали се по крововима, а кафана је темељно демолирана. Министар Таушановић покушавао је да смири распламсале страсти, што му баш и није полазило за руком у маси решеној на обрачун. После „Касине” прешли су на Гарашанинову кућу и партијску штампарију, које нису превише страдале, а сутрадан на још неке објекте у којима су се крили напредњаци.

„Мајски нереди” завршени су тек када је маса прихватила апеле министра Таушановића. Милутин Гарашанин је оптужен за убиство у пуцњави, побегао је из земље на годину дана. У нередима је повређено шездесет људи, док је један убијен. И после тога на свим изборима у Србији дешавале су се сличне ствари, од премештања учитеља, до тога да сељаци заробе начелника у згради, тако што је опколе наоружани секирама. У хајдуке се и даље одлазило право с биралишта. Политичке прогоне практиковале су иначе све три најјаче странке у Србији (напредњаци, либерали и радикали) . Уобичајено да се пред изборе на гласаче утиче преко полиције или да се, по освајању власти, чиновници који су припадали ривалској странци избацују са посла. Може се рећи да је ово био највећи међустраначки политички обрачун у Србији пре Првог светског рата према масовности, али и због варварских метода тортуре и мучења, која речито сведоче о степену тадашњег цивилизацијског постигнућа српског друштва. Међутим ово насиље је остало као најмасовнији и најбруталнији пример политичке одмазде и прогона пре комунистичких чистки 1944. године.