Na sednici Saveta za pitanja manjina u Sloveniji, predstavnik srpske zajednice Krstan Šučur izneo je niz zapažanja o položaju zajednice i njenim izazovima.

Njegov govor bio je obazriv i više oblikovan kao apel nego kao zahtev, što se može tumačiti i kao signal trenutnog stanja u kojem se srpska zajednica nalazi.
Šučur je naglasio da srpska zajednica u Sloveniji, i pored brojnosti, nema razvijenu institucionalnu infrastrukturu. Projekti, kako je istakao, teško nastaju kada nema programskih uslova, finansijske podrške i stabilnih organizacionih temelja. Posebno je podsetio na peti izveštaj Komisije Saveta Evrope, u kojem se Slovenija obavezala na unapređenje prava manjinskih zajednica.
Uz podatak da je u poslednje dve decenije u Sloveniju došlo više od 105.000 ljudi poreklom iz bivše Jugoslavije, Šučur je ukazao na rast kulturnih potreba i opterećenje koje to donosi postojećim udruženjima. Istakao je i da je srpska kultura kroz istoriju duboko integrisana u slovenačku, ali da joj i dalje nedostaje institucionalna podrška.
Sam govor, međutim, odavao je određenu nesigurnost. Bio je fragmentisan i pun ponavljanja („v tem, v tem…“, „ne bi, ne bi…“), što je ostavljalo utisak improvizacije i nedovoljne retoričke pripremljenosti. Ponavljanja i nedostatak jasnoće umanjili su snagu poruke, ali osnovna ideja ipak je bila prepoznatljiva: srpska zajednica nema adekvatnu institucionalnu podršku i bez nje teško može da razvija kulturni i društveni život u skladu sa evropskim standardima.
   U poređenju sa hrvatskim predstavnikom, koji je nastupio jasno i direktno, otvoreno zahtevajući status manjine, srpski predstavnik birao je obazriv ton. Razlozi za to mogu biti višeslojni. S jedne strane, može se govoriti o nedovoljnoj ličnoj pripremljenosti i retoričkoj nesigurnosti. S druge strane, u slovenačkom političkom prostoru pitanje statusa Srba često se doživljava kao osetljivo, pa je moguće da je Šučur birao umekšani ton kako bi izbegao konfrontaciju. Treći razlog mogao bi ležati u unutrašnjoj dinamici same zajednice, koja nije uvek jedinstvena u zahtevima i pristupu.
Na taj način govor Krstana Šučura osvetljava dilemu srpske zajednice u Sloveniji: između potrebe da jasno traži ustavni status manjine i opreza da ne izazove politički otpor. Za razliku od hrvatskog predstavnika, koji otvoreno insistira na statusu, srpski nastup ostaje u formi obazrivog podsećanja na međunarodne obaveze i kulturnu integraciju. Taj oprez može se tumačiti i kao slabost lične retoričke pripremljenosti, ali i kao svesna politička taktika „obilaženje oko teme kao kiša oko Kragujevca“ kojom se pokušava da se pitanje manjinskog statusa održi na dnevnom redu, bez direktnog sudara s institucijama.
Međutim, preduga uzdržanost može postati ozbiljna opasnost. Ako srpska zajednica u Sloveniji nastavi da govori samo u formi blagih apela i opreznih podsećanja, rizikuje da se ključno pitanje manjinskog statusa jednostavno istroši i izgubi sa političke agende. U tom slučaju, prava koja danas deluju kao dostižna mogla bi se u budućnosti pretvoriti u trajno izgubljenu priliku. U političkoj praksi često važi pravilo, da ono što nije dovoljno glasno i jasno artikulisano prestaje da postoji. Zato postoji realna opasnost da srpska zajednica, ukoliko ostane pri ovako obazrivom nastupu, sama sebe dovede u položaj posmatrača sopstvenog marginalizovanja.
Drugim rečima, trenutak za odlučnije i jedinstveno istupanje možda je upravo sada. Odlaganje i dalja pasivnost mogla bi značiti da će generacije koje dolaze imati manje prava nego današnja, a to bi bio gubitak koji se više ne može nadoknaditi.

10. redna seja Odbor za kulturo 15. 2. 2024
IZVOR: (https://parlameter.si/seja/5938/transkript)

“Centar za dijasporske studije – Nezavisna analiza”
(Tekst predstavlja stručnu analizu. Autor poznat redakciji)