Кад директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону стигне „кући“ у Словенију (кући, јер, два стана пре 37. рођендана не падају са неба), ред је да прво посети српско друштво „Слога“ из Нове Горице. Он стиже са поклоном, флашом пића.

Они узвраћају перформансом.
И то не било каквим. Сцена као да се Тито искрцао у Горње Поље..
Двоје младих, трчећим кораком, прилази Великом Директору. Здраве се са њим, са делегацијом, са домаћином, са зидовима, да им се не омакне да неког оставе непоздрављеним. У позадини постројени момци и девојке чекају сигнал за коло, јер директор је управо младима предао српску заставу. Девојка је љуби, пажљиво окрећући главу ка камери, да камерман ухвати најбољи угао. Ништа не сме остати незабележено. Историја се пише, за фејсбук.
Застава путује из руке у руку као бакља за дан младости. Осмеси широки, намештени, за камере, наравно.
А онда нови перформанс! Штап за пешачење. Јер ипак, директор није Тито: нема пушака, бар не јавно. Али штап може да симболизује све: традицију, родољубље, а помало и подршку херојском напору да се стигне до два стана у Словенији пре 37.
И док се све то одиграва, директор изговара реченицу која би могла ући у антологију:
„Присуствовали смо проби фолклорне секције, где се чува све оно што нас чини Србима: традиција, обичаји, језик и љубав према коренима.“
О, како је то гордо зазвучало. Посебно кад се зна да су „корени“ побегли са фронта, напустили и шатор и ров, отишли у Београд још деведесетих, оставивши другове у рову да их чекају.
И тако, уз заставу, осмехе и камерно намештену сцену чувеног фотографа, добили смо још једну патриотску епизоду која лепо изгледа на фотографијама, чак и када изданак „корена“ стоји негде много даље од позорнице.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
Словенија

6. 12. 2025