Одлука др Горана Дубајића, потпредседника Савеза Срба Словеније, да поднесе оставку због сопственог политичког ангажмана, представља редак пример личне одговорности у институционалном животу српских организација у Словенији.

У кратком и јасном акту, др Дубајић се позвао на Етички кодекс Савеза и сам применио правило које је, до тада, често било предмет различитих тумачења.
Тај чин заслужује поштовање, без обзира на лична или политичка мишљења. Јер, оставка није дата под притиском, нити након јавне процедуре, већ као израз принципа. Управо зато она добија већу тежину: као мерило.
Истовремено, тај чин неминовно отвара питања на која до данас није дат јасан одговор.
Ако Етички кодекс Савеза подразумева да политичко ангажовање није спојиво са високим функцијама унутар организације, онда се поставља једноставно и логично питање: зашто се тај принцип не примењује доследно?
Посебно се то питање односи на председника Савеза Срба Словеније, Зорана Ристовића, који је у више наврата давао јавне политичке изјаве медијима, укључујући и агенцију Срна. У тим изјавама коментарисана су питања статуса Срба у Словенији, избори, међудржавни односи, као и политички актери у региону. Реч је, неспорно, о политичком садржају и то о садржају изнетом са позиције председника Савеза.
Додатну тежину тим питањима даје чињеница да су управо те изјаве изазивале бурне реакције у јавности, укључујући и негативне коментаре који су се, не ретко, одражавали на целокупну српску заједницу у Словенији. Упркос томе, питање одговорности није отворено у институционалном облику, нити је примењен исти аршин који је примењен у случају др Дубајића.
Слична питања могу се поставити и у вези са ранијим поступцима других функционера, укључујући јавне и интерне позиве на „мобилизацију“ и политичко позиционирање, који су тешко помирљиви са неполитичким карактером кровне организације српске заједнице.
Овде, међутим, није реч о позиву на оставке, нити о персонализацији одговорности. Реч је о доследности. Јер институција која жели да опстане и задржи поверење чланства не може дозволити да правила буду ствар личне процене или положаја у хијерархији.
Гест др Горана Дубајића поставио је јасно питање свима: да ли је Етички кодекс лична обавеза појединца, или заједничко правило које важи за све?
Одговор на то питање неће одредити само судбину појединих функција, већ и кредибилитет Савеза Срба Словеније као институције која тврди да заступа интересе заједнице, а не појединачних политика или личних тумачења мандата.
У институцијама које желе да трају, оставке нису знак слабости, већ доказ да правила имају смисао. Када један функционер сам примени Кодекс на себе, он тиме више не говори о себи, већ о стандарду који оставља иза себе. Од тог тренутка, свака селективна примена правила престаје бити ствар тумачења и постаје питање кредибилитета. Јер институција у којој Кодекс важи само када је згодно, више није мерило заједнице, већ огледало сопствених двоструких аршина.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
5. 02. 2026