Фотографија преузета са портала Штајерске Новице

У јавним наступима и документима председника Националног савета Срба Словеније, Николе Тодоровића, све је више разлога за озбиљну забринутост.

Оно што он представља као сарадњу и повезивање српских организација у региону, све више поприма слику покушаја успостављања мреже јединствене политичке линије, координисане са институцијама Републике Србије и Републике Српске. Такав његов приступ не личи на културну сарадњу, већ на изградњу нове политичке инфраструктуре.
Када се пажљиво прочитају његове изјаве и планови, види се да он не говори само о очувању језика, културе и идентитета, већ и о некој „платформи“, „политици“, „политичком деловању“ и „праћењу државне политике“.
То је суштински заокрет понашања српских организација у земљама региона, које иначе постоје да би очувале заједницу, а не да залазе у простор који, ни мање ни више, припада политичким структурама. А тај простор је, за Србе у региону, осетљив и ризичан. Јер Срби у Словенији, Хрватској, Мађарској, Румунији, Црној Гори, БиХ и Албанији нису политички субјекти матичних држава Р. Србије и Р. Српске, већ су грађани земаља у којима живе. Њихове организације су регистроване по законима држава у којима су, и не смеју деловати као продужена рука Ћаци политике или било чије политике изван тог правног оквира. У тренутку када држава домаћин опази и створи утисак да међу српским организацијама постоји координисано политичко деловање у функцији друге државе, Р. Србије и Р. Српске, српске организације би биле сврстане у зону политичких, па би постале безбедносно и занимљиве, а и сумњиве. А једном створен, такав утисак неће нестати ни лако, ни брзо. Посебно је забрињавајући језик који Никола Тодоровић користи. Његови изрази попут „пета колона“, „ратна економија“ и „мобилизација“ не припадају културном раду. То је речник који изазива не само политичке конфликте, већ и евентуелне међусобне српско српске сукобе, али и сукобе са већинским становништвом земље домаћина. Када се такав речник уноси у деловање српских организација које функционишу у другим државама, последице обично не погађају онога ко их изговара, већ ће погодити читаву заједницу која се са тим изјавама поистовећује и ћути. 
Због тога, слика коју Тодоровић покушава формирати и представити српским организација у региону је потпуно јасна, бар што се тиче умних људи који мисле својом главом. Његов покушај умрежавања, израде заједничке платформе, усаглашавање политичког деловања и повезивање са институцијама матичних држава није сарадња у класичном смислу. То је опасан модел који по својој природи припада политичкој сфери. 
А када се политика уводи у простор мањинских организација, цена се увек плаћа на терену односно  тамо где људи живе - у дијаспори. Зог тога је српски народ у региону изложен ризицима, а ризици су и те како мерљиви. Плус тога биће сматрани као политички инструмент, и као такви ће изгубити кредибилитет у друштвима земаља домаћина у којима живе излажући се непотребним проблемима. Саме организације ће довести у питање сопствени статус и отвариће простор у коме ће бити третиране као политички чиниоци, не као културне институције. Оно што се годинама градили као мост, у кратком року им може бити трајно порушено. 
Зато се намећу питања која не могу остати без одговора:
Ко стоји иза оваквог правца деловања?
Да ли постоји институционална контрола над оним што председник Националног савета Срба Словеније јавно говори? 
Да ли је реч о његовој личној интерпретацији улоге или о шире координисаном приступу? И најважније: да ли су српске организације у региону уопште сагласне са тим да буду део овакве приче?
Јер између заједнице и система постоји јасна разлика. Прва се гради поверењем, друга контролом. А када се та граница избрише, последице неће трпети појединац, већ сви.

Овај текст није настао на основу утиска, већ на основу конкретних јавних садржаја: писма упућеног члановима Националног савета Срба Словеније 10. децембра 2025. године и говора одржаног у 30. и 31. марта 2026. године у Матици српској у Новом Саду. 
Управо у том континуитету, од писане речи до јавног наступа, види се јасна линија деловања Николе Тодоровића која превазилази културни оквир и улази у простор политичког усмеравања српских организација у региону који би Србе одвео директно под мач.
И зато ово није питање тумачења, већ подсећање да Срби још увек памте априлске пароле „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“, али памте и шта је уследило после њих. Историја нас је већ учила шта значи када се народ уводи у велике приче, а да не зна цену коју ће платити.
Зато је данас довољно јасно рећи; Доста је бре било Никола Тодоровићу!
Доста је бре било твојих позива, директних или посредних, да се Срби у региону организују у правцу који превазилази њихову стварну улогу у друштвима у којима живе. Српске организације морају знати, да нису и не смеју бити инструмент твојих или Ћаци политичких пројеката, без обзира и ко их и како их представља.
И зато остаје још једно питање које не сме остати без одговора: Да ли је све ово чуо и видео Владимир Кокановић- вд. Директора управе за сарадњу са дијаспором и Србима региона?
И ако јесте, шта је његово мишљење о говору Никола Тодоровић?

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
4. 04. 2026