Димитрије Диша Марковић

У претходном наставку серијала стали смо на догађајима који су обележили пролеће 2008. године, када су Српско културно-хуманитарно друштво „Десанка Максимовић“ из Цеља и Српско културно друштво Марибор донели одлуку да иступе из Савеза српских друштава Словеније.

Многи читаоци су се питали зашто је наставак овог серијала изостао. Разлог није био намера да се нешто прећути. Напротив. У међувремену су се створиле бројне обавезе које је требало обрадити, како око рада Савеза Срба Словеније, тако и око текстова посвећених Управи за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Због тога је наставак чекао своје време.

Данас настављамо тамо где смо стали.

Двадесетог јуна 2008. године, у Градском музеју у Љубљани, Весна Анђелковић организовала је манифестацију „Дечји круг“, пројекат који је те године био суфинансиран средствима из буџета. Као гост из Србије присуствовала је позната глумица Јелисавета Жигон, а позвани су били и представници српских друштава из Словеније.
Испред Српског културно-хуманитарног друштва „Десанка Максимовић“ из Цеља присуствовали су Димитрије Диша Марковић, Никола Влаховић и Радован Б. Милић.
У то време председник Савеза српских друштава Словеније био је Драго Војводић, изабран 29. марта 2008. године на изборној скупштини у Храстнику.
Савез је тада имао веома активну интернет страницу, чији је главни уредник био Бранко Матијевић, уједно и секретар Савеза. Како су и Матијевић и председник Савеза Војводић били чланови Ротари организације, на тој страници често су се објављивали и садржаји који су се односили на њен рад. О томе ће, можда, бити речи неком другом приликом.
Овога пута важно је нешто друго.
Драго Војводић није пропустио прилику да се и тог дана не осврне на текстове који су објављивани у листу „Наша реч“, чији је главни и одговорни уредник био Димитрије Марковић.
На изложбеном столу у Градском музеју налазило се неколико примерака „Наше речи“. Војводић је један од њих већ држао у рукама. По свему судећи, садржај тих новина добро је познавао и није крио незадовољство због текстова који су у њима објављивани.
Ипак, приликом разговора са Димитријем Марковићем рекао му је да дође на Етно фестивал у Долу при Храстнику и да понесе „Нашу реч“.
Зашто је на томе инсистирао, данас можемо само да поставимо као питање

Организатор „Етно фестивала“ у Долу при Храстнику, Цвијетин Нешковић, уредно је позвао и Српско културно-хуманитарно друштво „Десанка Максимовић“ да учествује на фестивалу.
Дана 19. јуна 2008. године на адресу друштва у Цељу стигло је његово писмо у којем се, још једном, захваљује на потврђеном доласку и чак детаљно објашњава пут којим се из правца Цеља стиже до Дола при Храстнику.
Ништа из писма није указивало да ће се само два дана касније догодити трагедија.

Делегација Српског културно-хуманитарног друштва „Десанка Максимовић“, коју су чинили Димитрије Марковић и Радован Б. Милић, стигла је на фестивал 21. јуна 2008. године.
Међутим, уместо добродошлице, уследио је непријатан дочек.
Пришао нам је бивши председник Савеза српских друштава Словеније Илија Јанковић и рекао:
„Ко није члан Савеза, овде нема шта да тражи.“
У том тренутку Димитрије и ја смо седели у публици.

Недуго потом пришао је и председник Савеза Драго Војводић, који је са Димитријем Марковићем водио веома жучан разговор.
Треба напоменути да су, поред српских друштава, фестивалу присуствовала и два словеначка и једно друштво из Босне и Херцеговине, која такође нису била чланови Савеза српских друштава Словеније.
Истовремено, руководиоци Савеза као да су заборавили да је Српско културно-хуманитарно друштво „Десанка Максимовић“, приликом иступања из Савеза, јасно саопштило да ће и даље сарађивати са свим српским друштвима у Словенији и учествовати на културним манифестацијама, у интересу очувања српског идентитета и културне баштине.

После разговора са Димитријем Марковићем, Драго Војводић је напустио салу.
Одлазећи је, изговорио:
„Одох ја. Чим они заврше, доћи ћу назад.“
У том тренутку на бини је наступала фолклорна група из Босне и Херцеговине.
За њим су изашли Илија Јанковић и већи број људи који су били у саставни део њиховог друштва.
У исто време и ми смо одлучили да напустимо салу.
Сели смо на клупе, сами, у пространом бетонском дворишту испред дворане, желећи да избегнемо сваки даљи разговор и било какав сукоб.
Међутим, недуго затим, група људи из Савеза кренула је према нама.
Опколили су нас и започели салву претњи и увреда.
Најгласнији је био млађи човек за кога су ми касније рекли да је брат супруге Драге Војводића и који је био видно спреман на некакав обрачун.
Било их је више.
Све је указивало на то да би могло доћи и до физичког сукоба.

У тренутку када је група људи стала испред нас, било је јасно да њихова намера није разговор.
Опколили су нас и почели да изговарају претње и увреде.
Ми смо били сами.
Због тога смо устали са клупе.
У том тренутку догодило се нешто што нико од нас није могао ни да замисли.
Чим је устао, Димитрије Диша Марковић је видљиво посрнуо. Покушао сам да га придржим, али је пао према мени. Заједно смо пали на бетонску подлогу дворишта испред дворане.
У неколико секунди све је утихнуло.
Док сам покушавао да помогнем Диши, пришао нам је тадашњи благајник Савеза српских друштава Словеније, а некадашњи председник Савеза, Илија Јанковић.
Надвио се над телом Димитрија Марковића, погледао га и изговорио само две речи:
„Мртав је!“
Након тога се окренуо, отишао до аутобуса којим су дошли представници Савеза и напустио место догађаја.

Аутобус је отишао.
Нико од људи који су били у њему није пришао да помогне. Хитна помоћ стигла је веома брзо. Лекари су учинили све што су могли.
Нажалост, Димитрију Диши Марковићу није било спаса. Тог 21. јуна 2008. године, у Долу при Храстнику, заувек је престало да куца срце човека који је годинама био један од најактивнијих српских друштвених радника у Словенији.

Вест о Дишиној смрти брзо се проширила.

Већ наредног дана, 22. јуна 2008. године, из Шведске је стигао телеграм саучешћа који је упутио Никола Јанић, председник Српског савеза у Шведској.
У име Српског друштва „Никола Тесла“ саучешће је упутио и председник Симо Станковић.
Од Видака Симића и КУД-а „Младост“ из Љубљане стигле су речи да су са великом тугом примили вест о смрти „великог борца и заговорника наше културе“, уз поруку да ће Димитрије Диша Марковић остати у трајном сећању.
Посебно потресно било је саопштење Српског културног друштва Марибор.
У њему је, између осталог, наведено:
„Умро је на радном задатку, на службеном путу у Храстнику. Био је више година потпредседник Савеза српских друштава Словеније. Био је председник Надзорног одбора Савеза српских друштава. Дугогодишњи члан Извршног одбора Српског културно-хуманитарног друштва 'Десанка Максимовић' из Цеља. Уредник српских новина „Наша реч“. Његове активности биле су велике. Његове способности биле су велике. Његова љубав према српском питању била је велика. Био је поштен до максимума. Остаће нам дуго у лепом сећању.“ Текст је потписао председник Српског културног друштва Марибор, Раде Бакрачевић.

Неколико дана касније, после свих, стигао је и телеграм Савеза српских друштава Словеније са потписом Драге Војводића.
Занимљиво је да је у њему употребљен израз „трагична смрт“.
Управо та формулација оставља питање које ни после толико година није изгубило на значају - Шта је претходило изненадном паду Димитрија Марковића? Да ли су снажан психички стрес, претходни сукоби и изузетно узнемирујућа атмосфера могли утицати на исход тог дана?

Редакција „Трагови - Следи“ не жели да даје коначне одговоре на питања која припадају струци. Међутим, чињеница је да медицинска литература познаје појам психогене смрти, односно изненадне смрти која може наступити под дејством изузетно снажног психичког шока, иако обдукциони налаз не мора увек да пружи потпуно објашњење узрока.

Зато овај серијал није имао намеру да пресуђује било коме.
Његов циљ је много једноставнији. Да се, на основу сачуваних докумената, записа, службених дописа, новинских текстова и непосредних сведочења, забележи један догађај који је обележио историју српске заједнице у Словенији и живот човека који је велики део свог времена посветио њој.

Осамнаест година касније, Димитрије Диша Марковић више није међу нама, али остају његова дела, његове речи, његове новине и бројни људи који га памте. И зато ова истина није написана да би било кога осудила. Написана је да Димитрије Диша Марковић не буде заборављен.
Нека му је вечна слава и хвала.

НЕКА ДОКУМЕНТА ГОВОРЕ, А НЕ КЛЕВЕТЕ

Последњих месеци, а нарочито након што су „Трагови – Следи“ почели да објављују документоване текстове о раду Савеза Срба Словеније и његовог тадашњег председника Владимира Кокановића, и о раду Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону,  поново су се појавиле старе и добро познате оптужбе на мој рачун.

На порталу https://www.facebook.com/srbi.si   друштвеним мрежама и анонимним профилима: Тајне службе https://www.facebook.com/profile.php?id=100067378110393, Шћепан Шћекић https://www.facebook.com/scepanscekicveliki, Покрет НПР https://www.facebook.com/pokretnpr, и КД Слива Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., годинама се понављају исте тврдње: да сам „усташа“, да мрзим Србе, да радим за туђе службе, па чак и најмонструознија од свих, да сам одговоран за смрт Димитрија Дише Марковића.
Такве оптужбе нису само увредљиве. Оне представљају тешку клевету.
Због тога сам и одлучио да, након осамнаест година, објавим серијал о Димитрију Диши Марковићу. Не зато што било коме дугујем оправдање, већ зато што дугујем истину o човеку са којим сам био тог 21. јуна 2008. године.
Био сам непосредни сведок догађаја у Долу при Храстнику, видео сам шта се догодило, видео сам ко је био присутан, видео сам шта је претходило Дишином паду, и видео сам ко је пришао његовом телу.
И зато сам сматрао својом обавезом да све што знам забележим онако како се догодило, без додавања и без одузимања.
У серијалу нисам никога оптужио. Нисам никога осудио. Објавио сам документа, службене дописе и телеграме саучешћа.
Објавио сам своје непосредно сведочење, пa нека читаоци сами процене шта су чињенице, а шта клевете које се годинама пласирају у јавности.
Посебно желим да нагласим да сва документа, снимке екрана, преписку и другу расположиву документацију о јавним оптужбама, увредама и претњама које су ми упућиване нисам задржао само у својој архиви. Целокупну документацију доставио сам надлежним правосудним органима у Републици Словенији, као и надлежним органима у Републици Србији, па нека институције раде свој посао.
Мој посао је да пишем, да истражујем, да чувам документа и да не дозволим да истина буде замењена клеветом, а онима који ме годинама називају убицом, а да за то не нуде ниједан доказ поручујем: Кад тад ћете одговарати пред законом, а тај час се ближи.

Ја сам изабрао други пут. Уместо увредама проговорио сам и документима и чињеницама.
А уверен сам да ће време, као и увек, показати шта је било истинито, а шта је било само покушај да се клеветом и лажима ућутка неко ко поставља питања од јавног интереса.

Радован Б. Милић
Словенске Коњице
8.07. 2026