Поштовани читаоци. Редакција „Трагова“ није одустала од истраживања актуелних питања која се односе на „службена“ путовања привилегованих уз Управе, њихових активности и документацијe о којој је већ писано.

Напротив. Док очекујемо потврду најсвежијих информација, као и одговоре надлежних органа на више поднетих захтева за приступ информацијама од јавног значаја, сматрамо да је право време да се вратимо неколико година уназад. Јер, понекад се одговори на данашња питања не налазе у садашњости, већ у догађајима који су претходили. Зато се враћамо у 2020. годину, када је Владимир Кокановић био координатор хуманитарне акције Савеза Срба Словеније, како бисмо хронолошки сагледали чињенице и документа из тог периода.
Током пандемије ковида 19, Радио-телевизија Србије пренела је текст Савеза Срба Словеније којим је јавност позвана да подржи хуманитарну акцију „Подржи хероје“. У том тексту није објављен само позив за прикупљање помоћи, већ и опширно представљање координатора акције Владимира Кокановића. РТС је, позивајући се на Савез Срба Словеније, пренео Кокановићеву биографију готово у целости.
Читаоцима је представљен као човек кога су спорт и животно искуство обликовали у дисциплиновану, истрајну и одговорну личност. Наводи се да је тренирао ватерполо у Партизану, да је са тим клубом освојио бројне титуле, да је добио позив у јуниорску репрезентацију Србије и Црне Горе, да је носилац црног појаса у џудоу и да га је управо спорт научио тимском духу и истрајности. Наравно, „Трагови“ не споре право било коме да говори о свом животу и спортској каријери. Међутим, када се такво представљање користи у оквиру јавног позива грађанима са коначним циљем да му укажу поверење и донирају новац у хуманитарној акцији, природно је поставити питање: да ли јавност има право да очекује да су такве биографске тврдње проверљиве и документоване.
Редакција „Трагова“ покушала је да пронађе потврде ових навода. За сада нисмо успели да пронађемо ни један доказ који би потврдио да је Владимир Кокановић био позван у јуниорску ватерполо репрезентацију Србије и Црне Горе, нити смо пронашли независне јавне изворе који потврђују да је носилац црног појаса у џудоу. Оно што је пронађено, је да је баш те године Владимир Кокановић био председник друштва за српски језик у културу.

Али, с обзиром да то нема везе са темом коју тренутно обрађујемо, вратићемо се једноставним питањима која се сама од себе намећу: Да ли Владимир Кокановић може документима поткрепити спортску биографију коју је представио јавности? Постоји ли службена евиденција која потврђују његов позив у јуниорску ватерполо репрезентацију Србије и Црне Горе? Постоји ли документација о стицању црног појаса у џудоу? Ако таква документа постоје, зашто их једноставно не објави и не отклони сваку даљу сумњу?
Међутим, анализа саме хуманитарне акције отвара и друга питања.
На почетку текста стиче се утисак да је реч о великој међународној акцији у којој учествују бројне организације, јавне личности и медији из више држава. Наводи се да су се акцији придружиле организације из пет држава, да су је подржали познати глумци и певачи, као и бројне институције. А онда следи податак: „Укупно је пристигло 950 евра донаторских средстава.“
То је једини прецизан новчани износ који се односи на средства уплаћена на рачун Савеза Срба Словеније. Одмах затим набрајају се бројне донације: 3D штампачи, стотине и хиљаде маски, више од 1.500 заштитних комплета, приватне донације појединаца, као и 2.950 евра које су, према тексту, заједнички уплатили Савез Срба Италије, удружење „Корени“ и Савез Срба Словеније другом удружењу ради даље реализације акције.
Ту се поставља суштинско питање транспарентности, јер из текста није могуће јасно утврдити: шта је финансирано од 950 евра прикупљених на рачун Савеза Срба Словеније? Шта представљају самосталне донације других организација? Шта су биле приватне донације појединаца и колики је стварни финансијски допринос сваке организације појединачно?
На пример, породица Петровић сама купује материјал и шије 300 маски. Савез Срба Француске обезбеђује два 3D штампача. Михаљски збор обезбеђује преко 1.500 заштитних комплета. Све су то вредне и похвалне донације, али нису исто што и средства прикупљена на рачуну Савеза Срба Словеније.
Читајући овај извештај, стиче се утисак да је Кокановић као главни координатор, у један заједнички резултат објединио различите врсте помоћи: новчане уплате, робне донације, самосталне активности партнерских организација и приватне иницијативе. Управо због тога читалац не може да стекне јасну представу: које је заправо право лице Владимира Кокановића? Да ли је уопште био ватерполиста или џудиста, шта је обликовало његову личност, и шта је конкретно његов резултат прикупљених 950 евра, а шта заслуга других учесника акције.
Зато се намеће и друго питање: Да ли би, ради потпуне транспарентности, уз овако значајну хуманитарну акцију требало објавити финансијски извештај са прецизним прегледом прихода и расхода, списком донатора, фактурама, доказима о набавкама и примопредаји опреме?
То није питање неповерења, већ питање јавног интереса за коју се јавност занима. Управо транспарентност најбоље штити и организаторе хуманитарних акција и све људе који су у доброј вери издвојили свој новац. И на крају: уколико Владимир Кокановић располаже документацијом која потврђује спортску биографију представљену јавности, као и уколико постоји комплетан финансијски извештај о спроведеној акцији, њихово објављивање отклонило би сваку недоумицу и представљало најбољи одговор на сва постављена питања.

https://www.rts.rs/rts/dijaspora/vesti/3906951/podrzi-heroje-u-belom.html

https://sss-zss.si/sl/podpri-heroje-/