Тек ако будемо познавали своју историју МОЋИ ЋЕМО ДА СХВАТИМО ЧЕГА СМО СВЕ НАСЛЕДНИЦИ...

Ево једног примера за сва времена, а из Србије (каква је некада била). То је животна прича О ОЦУ И СИНУ.  О сину истинском српском РАТНОМ ХЕРОЈУ и оцу СЛАВНОМ СРПСКОМ НАУЧНИКУ.

О Владети Ковачевићу пише чувени српски историчар Станоје Станојевић, у својим успоменама из Балканских ратова:
„Деветог октобра (21-ог по новом календару) моја је дивизија избила у долину Пчиње.  Ја сам тај дан ујутру стајао пред дивизијским штабом и гледао како пролази војска. Наилазило је митраљеско одељење VIII пука. Пред одељењем је јахао на разиграном зеленку млад, леп, плав младић. То је био син Љубомира Ковачевића. Поздравили смо се весело. Ја га понудих кафом. Он је попи и весело одјури за својим одељењем. Сутрадан у то доба нападоше нас изненада Турци. Разви се неочекивано велика и крвава битка. То је била права борба, били смо нападнути изненада и са снагом која је нашу далеко премашала, те бесмо збуњени и много забринути. Из предњих линија почеше стизати црни гласови, један гори од другога - а један од првих беше да је, излазећи на положај са својим митраљеским одељењем, погинуо Владета Ковачевић.” Другови из јединице су сахранили младог јунака на манстирском гробљу у близини, а отац га је десет дана касније пренео у Београд, у породичну гробницу.

И тада, тог првог новембра 1912-те, Љуба Ковачевић је имао најстрашнију и најтежу дужност која може да западне једног оца. Држао је је надгробно слово свом сину јединцу, палом на бојном пољу. И изрекао је ове речи:
"Сине,
Иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим тобом јер ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милионима других.
Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима - да је Косово освећено!”

Сви присутни – политичари, научници, књижевници, генерали, млађи официри, Владетини ратни и београдски другови, његове две сестре (Милица, удата за песника Милана Ракића, и Вида, која је дошла са студија сликарстав из Париза да по последњи пут испрати брата на његов задњи пут), новинари, дописници страних новина, рођаци и пријатељи породице – сви су наглас плакали и међусобно се грлили у страшном болу и величанственом осећању једне трагедије достојне античких примера. А био је ту и Владетин шурак, највећи српски песник Милан Ракић. И ту је била читава јуначка Србија свих наших времена: сени свих легендарних јунака су оплакивале и славиле свог младог јунака, најновије карике у вечном ланцу српске верности отаџбини.

А Владетин отац Љубомир, одједном остарели отац могао је, само да је хтео, да „извуче“ свог сина из ратних опасности, само да је хтео. Љубомир је био председник Српске књижевне задруге, академик, професор историје на Београдском универзитету (тада Великој школи), министар просвете, главни секретар Српске Краљевске Академије, државни саветник и учесник у два српска рата са Турцима за ослобођење (1876-1878).

Он је заслужан за то да министар просвете више није бирао професоре универзитета већ је то постало унутрашња ствар факултета, оставио је вредну нумизматичку збирку, написао дванаест вредних научних студија из српске средњовековне историје, припремио за штампу драгоцену збирку светогорских повеља, а није стигао да доврши своје животно дело – велику историју српског народа...
И он, такав, је пустио свог сина да оде на ратзиште, у прве борбене редове и да тамо положи и свој живот и све очеве наде за његову будућност. А и Владетина сестра Вида, париска млада сликарка, умрла је недуго после тога, не могавши да се поврати од бола за милим братом. А што је још занимљивије, доктора Љубомира Ковачевића су у његово време нападали многи надри-националисти – њега, таквог! – јер им није била по вољи његова научна објективност и акрибичност, те труд да докаже како Вук Бранковић није био никакав „издајник у боју на Косову“, те да Вукашин Мрњавчевић није крив за смрт Душановог сина, (другог и последњег) српског цара Уроша Немањића...

„Није било ока које није проплакало, али није било ни срца које није поносито уздрхтало слушајући великога оца који је угушивао свој очински бол да би дао одушке радости отаџбине.”

„Зар сте читали у повести Римљана и Грка потресније и величанственије што од говора г. Љубе Ковачевића, академика, над гробом свога погинулог јединца, по ком је стари историчар крепким гласом, док се сва непрегледна светина гушила у плачу, поздравио Милоша и косовске јунаке:
Реци им, сине мој, да је Косово освећено!”

 Драгослав Бокан