Кад год размишљам О ВИДОВДАНУ јавља ми се оно хамлетовско питање Епископа Николаја: да ли је боље да није било Косова и Видовдана, а да живимо срећно и у благостању кроз историју, или да је добро што га је било, јер нас је управо Видовдан учинио историјски великим народом по цену великих жртава, патњи и трагедије.

„Ко чува свој живот изгубиће га; ако изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га (Мат. 10,29). Тим начелом се водио и Лазар када је одлучио да своје име утка у духовну нит наше историје која созрецава сваки Видовдан као моменат историјског процеса који твори континуитет нашег колективног историјског сећања и падовима или успонима које он – Видовдан – ствара кроз историју чини наш колективни живот – живим. После Косова смо пали у ропство, а после ропства у ослобођење и увек је Видовдан био носилац те наше историјске криве. Период до пада српске средњовековне државе је период борбе за славу, период ропства је борба за опстанак, а период после борба за ослобођење. Славом на Косову купили смо духовну снагу која нас је одржала током ропства, а то се најбоље види кроз народну поезију која је створена, а што није успело ниједном другом народу у тим условима. Маркс, када је у Народној библиотеци у Лондону пронашао српске епске песме, писао је Енгелсу како је на истоку Европе пронашао још један историјски народ, а то је дужан својој епици. У борби за славу Лазар је дао главу, у борби за опстанак Оливера је дала образ и тако у борби за ослобођење смо добили награду – слободу. Тако је наша историја велика сакрална драма, како каже Николај, која се састоји од узраста и пада (узраст и пад српске државе), Искупљења (ропство) и Васкрсења (ослобођење). И носилац те сакралне драме су Косово и Видовдан. Тиме је цела наша историја као наша сакрална драма почела на Косову на Видовдан. Ако погледамо 20. век, видећемо сличан ток; након ослобођења и васкрсења, успона нове „српске“ државе Срби су пали (уништена Краљевина) у комунистичко ропство и до дан данас се искупљујемо до ослобођења. Сакрална историја има своју посебну нит и законитост у односу на фактичку историју, јер је она у случају Видовдана носилац јеванђеоског, духовног, принципа и за њу не важе правила међународног права и политичких одлука; за њу важе само правила духа и јевађеоски принцип – узраст, пад, искупљење и ваксрсење. Зато, када дође тренутак ослобођења она ће прегазити све историјске факте и политичке одлуке и тако заокружити процес наше историје у нашој сакралној драми. За видовдански путоказ имамо принципе Лазара и Оливере и принципе Карађорђа и Милоша – сваки је важио у одређеном историјском периоду као иманентни начин за: борбу за славу, борбу за опстанак или борбу за ослобођење. Као такав, он одбацује почетно питање, јер Видовдан је био, јесте и биће наша вечита историјска борба за славу, опстанак и ослобођење. Видовданом налазимо Њега…