Највећи део грађана Србије је у уверењу да на власти имамо дубоко корумпирану и криминализовану групу људи. Доказа за то је прегршт. Од рушења у Савамали, пада хеликоптера, издаје на Косову и Метохији, масовних убистава у Рибникару и селима око Младеновца па до бројних других. Међутим, нигде као у случају пада надстрешнице на згради железничке станице у Новом Саду није постојао толико очигледан траг и директни печат државе и власти.
Примера ради, издају Косова и Метохије Вучић је прихватио усменим договором без потписа. То је по међународном праву дозвољено, међутим за унутрашњу употребу инсистирано је како ништа није потписано што је добром делу грађана дало уверење да се издаја није десила већ да ми из опозиције претерујемо како бисмо добили политичке поене. Узећу и пример пада хеликоптера у којем је смртно страдало седам лица, а међу њима и тек рођена беба. Јасно је било да је неко наредио пилоту Омеру Мехићу да уместо у Батајницу слети на аеродром „Никола Тесла“ због чега се трагедија и догодила, међутим то наређење је ишло преко радио везе и исто тако јавност није могла да види директни писани траг, што је властима оставило довољно простора да склоне одговорност са себе.
Али у случају недавне трагедије у Новом Саду постоје апослутно сви писани трагови, као и аудио и видео записи што читав случај сврставају у ранг масовног злочина и то са потписом државе. Наиме, изградња железничке инфраструктуре је проглашена за приоритет власти. Као главни политички промотер и заштитник читавог посла се наметнуо Александар Вучић. Завртао је шрафове на прузи, возио се у тест возовима, отварао је станице, био је први путник чак и машиновођа на вожњи од Београда до Новог Сада. Дакле, било га је свугде осим онда када се десила трагедија у којој је погинуло четрнаест људи. Тада је држао најкраћу конференцију за медије у својој деценијској политичкој каријери у којој је покушао да релативизује догађај и фокус приче пребаци на конструкторе зграде из 1964. године.
А истина је следећа. Држава је била наручилац посла реконтрукције железничке станице у Новом Саду. То значи да је држава преко фирме Инфраструктура железница Србије написала пројектни задатак у којем је детаљно дефинисано шта се тражи у послу који се наручује. Потом је ангажована државна фирма, Саобраћајни институт ЦИП да ради пројектну документацију на бази дефинисаног пројектног задатка. На бази тако урађене пројектне документације, надлежно министарство је издало грађевинску дозволу. Тек након добијене грађевинске дозволе се у читав посао укључују кинеске, мађарске и српске фирме које су се бавиле извођењем радова и надзором. Опет, све те фирме је ангажовала сама држава на бази некакве тендерске процедуре или по уговору о стратешком партнерству са Кином. У току радова, држава је преко надлежног министарства имала и право и обавезу да константно врши инспекцијски надзор и да тако проверава на лицу места да ли се радови врше у складу са пројектом и прописаним нормама и процедурама. И коначно, по завршетку радова је опет држава била та која је преко својих институција проверила да ли је посао урађен онако како је то предвиђено издатом грађевинском дозволом и пошто је утврђено да јесте онда је железничка станица у Новом Саду добила употребну дозволу. Овде треба додати да уколико је железничка станица отворена без употребне дозволе то онда представља додатну кривицу носилаца власти.
Од тренутка када неки објекат добије употребну дозволу то значи да онај ко је тај документ издао, а то је држава, гарантује да је он у целости безбедан и да грађани слободно могу да га користе. У случају конкретног објекта се отишло и корак даље, па је тако 2022. након прве фазе рекнострукције железничку станицу отворио Алексанар Вучић, да би јула ове године након друге фазе свечано отварање било уприличено у присуству Маје Гојковић и Горана Весића. Присуство носилаца највише власти свечаности отварања неког објекта у јавности даје још додатни ниво сигурности да је све рађено у складу са законом и позитивном праксом у грађевинарству и да не постоји никаква опасност по људе и имовину у току коришћења. Дакле, „де факто“ Вучић, Весић, Маја Гојковић и други који су учествовали у отварању железничке станице у Новом Саду су на себе преузели део одговорности јер су постали и лични гаранти да је посао завршен како треба. На овај начин се добија јасан и коначан траг за више десетина људи, почевш од одговорних за писање пројектног задатка, преко оних који су пројекат радили, оних који су издавали грађевинску и употребну дозволу и коначно до оних који су користили своје државне функције да би вршили промоцију и на тај начин стицали политички капитал који су потом користили на изборима. Сви они су одговорни за смрт људи у Новом Саду и морају да сносе кривичну, материјалну и политичку одговорност.
