Фото: Србија Данас/Саша Џамбић – Shutterstock

Већи проблем од гласања у УН о Украјини је председниково објашњење. Уместо да у свом стилу каже нешто у стилу „јбг, људи, морали смо, виша сила, шира слика итд“, он каже како се све догодило зато што он није имао времена да се тиме бави (односно, криви „студенти“ који му скрећу пажњу).

Он, дакле, отворено признаје да од њега све овде зависи и то не од њега као „институције“, него од њега лично, од позиције моћи који је стекао укрштањем ко зна све којих амплитуда.

Наравно, вероватно га је неко саветовао да тако каже, јер његово бирачко тело ионако не реагује на такве ситнице, већ се и оваквим признавањем слабости само потврђује његова моћ, односно вероватно пре репрезентативна него инструментална моћ коју и даље поседује.

С друге, стране, ово потпуно обара тезе многих о небитности толиког инсистирања на „институцијама“, јер без обзира на све флоскуле ове или оне стране у сукобу и на различита тумачења текућих прилика неке границе морају да постоје, ако хоћемо да будемо иоле функционално друштво и иоле стабилна држава, јер она је, не заборавимо, без обзира на постојање различитих система и идеологије, ипак институција.

Јер, ако је држава један човек, како онда уопште бранити став да је угрожавање државе почело протестима због пада надстрешнице, а како они који бране председника, односно његову репрезентативу моћ, а тиме и оне које репрезентује (а који свакако нису „држава“), заправо бране државу.

Укратко, председник је највећи терет за оне који га подржавају, при чему не мислим на страначке људе, јер они такве дилеме немају, док не процене да је време за прелетање, већ на оне који себе граде као принципијелне, безинтересне, реалистичне и патриотски опредељене.

Аутор: Владимир Коларић