Синоћ, око 22:30, Александар Вучић је изашао пред јавност и саопштио резултате локалних избора, без званичних података, без коначних бројева и без институционалне потврде.

Поред њега су седели  председник Српске напредне странке, председница скупштине Србије, синови функционера, страначки функционери и аплаудирали својем председнику. 
Камере су снимале слику „државе“.
У том тренутку више није било границе између државе и странке, нити између функције и партијске улоге. Један човек је говорио у име свих и у име институција које још нису ни завршиле свој посао.
И зато питање више није реторичко, већ суштинско: ко је овде држава?
Да ли је држава онај ко има медије, први изађе пред камере и прогласи победу, или онај ко по закону броји гласове? И још једно, можда важније: Где су изборни штабови других странака? Где су њихови подаци, њихова обраћања, њихова процена резултата? Да ли они имају шта да кажу, или им је и то право одузето?
Јер ако постоји само један глас који се чује, онда то више није изборна ноћ. То је монолог једног председника државе и странке којој припада и за коју навија. 
У Аранђеловацу рецимо,  гласови још нису ни пребројани, а он је већ објавио победу на националној телевизији, док се на терену још увек сабирају листићи.
И управо ту настаје проблем. Ако једна странка, уз подршку државних функција и медија стављених у њену службу, може да прогласи победу пре него што се процес заврши, онда питање више није ко је победио, већ да ли избори уопште почињу и завршавају се на бирачком месту, или тек онда када се упали камера? Јер док једни аплаудирају у студију, други још увек броје гласове. И док једни проглашавају победу, други још увек немају ни прилику да изговоре прву реч. А то више није питање политике. То је питање јавног медијског простора и нечег другог.
Радован Б. Милић
Аранђеловац/Словенске Коњице
30.3. 2026