Kada se povuče voda, uklone sve vidljive posledice poplave, ostaju one nevidljive, razornije od svake nesreće. To su svi oni odgovorni za haos, paniku, spore i loše reakcije na novonastalu situaciju. Vreme oporavka i obnove, kako se to danas popularno naziva u krugovima vlasti, tek sledi

i sve je veća strepnja da taj posao neće imati ko da obavi. Žrtve poplavljenih područja tek ulaze u novi krug poteškoća, a teško da ima ko da im izađe u susret i reši njihove probleme.

Zašto je to tako? Pre svega zato što je pitanje odgovornosti kod nas nepoznanica, tema koja se otvara, ali nikada ne zatvara. Zato što se uvek bavimo posledicama, a nikada uzrocima. I, na kraju krajeva, zato što nam cela država nije propala zbog jednog Čučkovića, već zbog većine takvih koji se nalaze na odgovornim funkcijama. I da se razumemo, kad kažem Čučković, mislim na sve one kojima je neko dao da se igra ovlašćenjima, na sve one koji su se prihvatili odgovornosti, bez svesti šta ona znači, posebno u kriznim situacijama.

U vrhu te piramide svih naših Čučkovića svakako je premijer. Toliko je toga napisano ovih dana o njemu da nemam šta posebno da dodam. O čoveku mislim isto što i pre – on se takođe igra sa ovom državom kao dete sa igračkom koja, kada mu se ne dopada, on uzme pa je baci besno na zid sa željom da je nema više. S tim u vezi, naš premijer ovih dana pokazuje visok stepen nespremnosti da se suoči sa kriznom situacijom, iako je, kako je sam rekao, oduvek sanjao da će jednog dana voditi posrnulu nam državu. Umesto da uliva sigurnost, premijer Srbije optužuje, mrzi, besni, glumata. Pored toga što iritira prosečnog građanina Srbije, onaj deo koji nije ugrožen poplavama, jer ne smem ni da zamislim kako žrtve gledaju na to pozorište, premijer svakodnevno sebe predstavlja kao najveću žrtvu onog dela stanovništva koji postavlja pitanja.

Znate kako, građani u nedostatku informacija, panici, strahu, neizvesnosti, nelogičnosti, odlaze predaleko u sumnjama. To nije opasno u toj meri, osim po mentalno zdravlje nas samih, koliko je opasno kada državni vrh izgubi kompas.

Građani Srbije nisu sudije, nemaju sve informacije, ne znaju da li je nešto moglo da se spreči ili ne. Međutim, ovi naši Čučkovići, koji su oduvek sanjali da preuzmu vlast, jednostavno moraju da znaju da sa njom dolaze i preispitivanje odgovornosti, zasluga i krivice.

Mi možemo samo da insistiramo na utvrđivanju činjenica.

Drugi talas nadolazi i nije od vode. Mnogi su sačuvali glave, ali su ostali bez svojih krovova nad glavama, sredstvima za goli život. Žrtve će vapiti za rešenjima. Hoće li iko u ovoj državi znati kako da se snađe u toj nesreći koja ne nestaje sa vodom?

Teško. Zato što je kod nas sve u rukama amatera željnih vlasti, kojima niko nije objasnio da uz nju ide i odgovornost. Zato što smo, pre poplave, svi znali da nepismeni oportunisti drže poluge vlasti. Zato što, znamo svi, u partijama regrutuju onaj društveni talog pred kojima se normalan svet sklanja da se ne kontaminira. Takvima smo dopustili da upravljaju našom opštinom, gradom, republikom, da budu gradonačelnici, ministri, premijeri, predsednici Srbije.

I to traje mnogo duže od dolaska na vlast naprednjaka.

U opštem haosu, izazvanom poplavama, ova vlast je, a nije isključeno da bi i svaka prethodna isto reagovala, na najgrublji način demonstrirala nemoć, paniku, neosetljivost prema žrtvama. Zamislite onda kakva će biti njihova reakcija na pomoć žrtvama koja tek treba da usledi?

Nakon samoinicijativne pomoći građana građanima preko društvenih mreža, volontera u prihvatnim centrima, javnih apela ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova da im se dostavi ono što sami moraju da obezbede, ostaje veći strah od onog u prvih 48 sati potopa koji je zadesio uništene gradove.

Zato što svi naši Čučkovići neće znati kako dalje. Samo će se primiriti, kao rečna voda. Do sledećeg potopa, kada će cena njihove nesposobnosti biti i nečiji život.

Zato mora da se pokrene pitanje odgovornosti. Krivične, političke, moralne.

Nataša Mijatović /Koreni.rs