Autor: Milorad Bojović
Stvarna vrednost čoveka ne može se utvrditi. A još je teže s onim primerkom ljudske vrste čije se agregatno stanje ne može odrediti. Niti oblik. A još manje njegova svrha i funkcija.
Mada život Jelka Kacina ima simptome bivstvovanja, u političkom smislu on je čista iluzija. Uprkos tome, ovaj drugorazredni evropski činovnik odredio je budućnost Srbije. Usadio je u glave naše elite kompleks niže vrednosti, objašnjavajući im da ne mogu postati dobri sve dok se ne odreknu Kosova. I dok Vojvodini ne omoguće promenu agregatnog stanja brže nego što su menjali ubeđenja i načela.
Još jednom se potvrdilo da je vreme svima prijatelj osim nama. Od pre tri dana Kacina se ne sećaju ni oni Slovenci skloni glorifikovanju nepostojećeg. Svesni da su pre četiri godine bili žrtve fatalne zablude, rešili su da prevaziđu svoj fetišizam, odbili su da mu omoguće još pet godina uživanja u briselskim privilegijama.
Čak i dok je bio poslanik u Evropskom parlamentu, Kacin je za Slovence bio subjektivna nepouzdanost. Idiosinkrazija koju što pre treba zaboraviti. Za Srbe je on bio neoboriva činjenica o kojoj se ne diskutuje. Autoritet uz čije je skute probitačno stati. Demonstracijom moći koju nema, omađijao je i zaplašio srpske lidere koji s upaljenom svećom već godinama daju zadušnice vlastitoj državi.
Sklonost pogrešnim političkim procenama prestavlja poseban dar srpskih lidera. Od Miloševića, preko Đinđića i Tadića do Vučića. No, i među njihovim nesalomivim poslušnostima ima razlike. Milošević i Đinđić igrali su poker s najopasnijim svetskim asovima, i pritom su imali povez preko očiju. Između njihovih poraza i današnjih pobeda gotovo da nema razlike, jer gubimo sve vreme. Pre smo gubili zbog hrabre odluke da budemo glupi, danas se pobednički ponižavamo iz straha da nismo dovoljno servilni. Iskreno posvećeni tuđem interesu.
Politički put Srbije već pet godina trasiran je strahom od Kacina. To najbolje zna Boris Tadić. Pristajući na ničim neiznuđenu poslušnost, osudio je i sebe i Srbiju. Pristajao je da ispuni sve, ne ispunjavajući ništa. Tako je Tomislav Nikolić dobio priliku da se podigne s odra na koji je legao uoči Vaskrsa 2011. i da godinu dana kasnije zasedne u predsedničku fotelju. Zahvaljujući Nikolićevoj astralnoj projekciji, Aleksandar Vučić postao je Kacinov miljenik umesto Tadića.
Posledice ne treba silom pretvarati u uzroke. Šekspirovski kazano: “Krasna je ta budalaština ovoga sveta: kad nam se sreća razboli, često zato što se presitila našim sopstvenim postupcima, mi krivicu za naše nesreće svaljujemo na Sunce, Mesec i zvezde; kao da smo hulje po nužnosti; budale po nebeskoj prinudi; nitkovi, lopovi i izdajice zbog toga što sfere vladaju nama; pijanice, lažovi i preljubnici zbog iznuđene poslušnosti uticaju planeta; i sve u čemu smo zli zahvaljujući nekom božanskom podstreku.”
Pogrešan izbor za Srbe više nije paradoks, nego pravilo. Kacin nas je ubedio da Srbin nikad ne može postati čovek, čak ni kad uđe u Evropu.
