Пише: Гвозден Оташевић
Пензионисани капетан ЈНА из Чачка Драгомир Грујовић одговорио на оптужницу за ратни злочин која му је из Словеније, на српском језику, достављена преко Вишег суда у Београду
Чачак – Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду упутило је Драгомиру Грујовићу (54) у Чачак оптужницу Основног јавног тужилаштва из Новог Места, која пензионисаног капетана Војске Србије терети за ратни злочин, у време док је био старешина ЈНА. Иако је подигнута још 28. октобра 1994. године, српском официру први пут је уручена тек прошлог маја, на словеначком језику, у авионском писму послатом из Словеније на његову чачанску адресу. Грујовић је на то Словенцима одговорио захтевом да му се обраћају на српском језику и искључиво преко правосудних органа наше државе а не лично, па је Тужилаштво из Новог Места оба услова прошле седмице испунило.
Словеначки тужилац терети Грујовића да је „супротно међународном праву у време оружаног сукоба застрашивао цивилно становништво као заповедник ратног складишта ЈНА са 7,2 милиона литара горива у Пушчави код Мокронога, након избијања оружаних сукоба између ТО Словеније и јединица ЈНА”. У оптужници се наводи да је Грујовић „29. јуна 1991. и у следећим данима претио да ће складиште дићи у ваздух, чиме је престрашио 500–600 становника околних села Пушчава, Храст, Мост, Мартиња Вас и Бруна Вас, па су се одселили на неколико дана”.
Поред тога, тужилац ставља Грујовићу на терет да је реченог дана два пута из пиштоља пуцао на заповедника складишта Бранимира Фурлана у намери да га убије, погодио га једним метком, али није дошло до повреда важних жила или живаца”, образлажући да је истовремено и Фурлан пуцао на Грујовића. Све у свему, сматра тужилац, Грујовић би на овај начин починио кривично дело ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. КЗ СФРЈ, као и покушај убиства из члана 46. став 1. КЗ РС у вези са чланом 19. КЗ СФРЈ.
У одговору на оптужницу из Словеније, упућеном Вишем суду у Београду, Грујовић од тужиоца захтева да му се обраћа на ћириличном писму, наводи да је у време оних догађаја „ЈНА била једина правна и призната војска у СФРЈ”, и истиче:
„Успротивио сам се одлуци команданта складишта да људство и имовину преда непризнатој Територијалној одбрани Словеније. Онеспособио сам га јер сам био бржи од њега, у супротном он би мене можда убио. На тај начин сачувао сам и људство и средства поверена од државе, а рањеног Фурлана преузели су територијалци који су се спремали да уђу у складиште.”
Капетан у одговору додаје:
„Док су се, већином, јединице или појединци из ЈНА предавали Територијалној одбрани, ја сам пружио отпор и због мене је и склопљено примирје у Словенији. На тај начин СФРЈ, а каснијој наследници те државе Србији, сачувао сам милионске вредности средстава, као и животе војника који су били деца од 19 и 20 година. Зато сам запретио територијалцима да нећу дозволити да било кога убију, и ако нас не дирају ми никога нећемо сигурно повредити. У свему сам поступио по закону тадашње државе СФРЈ где се издаја кажњава по чл.159 КЗ, а и по Уставу зашто сам се заклео да ћу штитити и људе и средства која су ми поверена, по цену свог живота. Нисам пристајао на уцене и подмићивања, када ми је за предају складишта и људи нуђено пола милиона тадашњих немачких марака од стране словеначких власти. Најважније ми је било да сачувам животе младих војника и средства која су се ту затекла. Чак сам моју породицу оставио у стану, у Мокроногу, да се сналази сама. Нисам нити ратни профитер нити издајник, већ човек који је обављао свој посао у складу са законима, и драго ми је да су сви војници здрави отишли својим кућама. У супротном, да сам се предао, или да сам био убијен, питање колико би и младих живота ту још било угашено.”
На крају одговора, Грујовић напомиње:
„Управо због свега овога, Указом начелника штаба Врховне команде, генерала армије Вељка Кадијевића од 1. јула 1991. године, ванредно сам, из чина старијег водника произведен у чин поручника техничке службе КОВ, уз образложење да се то чини ’због изузетног пожртвовања и испољене храбрости у извршавању борбених задатака и заштити живота и људи и имовине ЈНА, чиме је учинио дело од посебног значаја за оружане снаге и одбрану територијалног интегритета и независности СФРЈ’.”
Иначе Окружни суд у Новом Месту је 16. септембра 1997. године одредио притвор Грујовићу (у одсуству) и расписао међународну потерницу за њим. Исти суд је, средином 2007. године, обновио потерницу путем Интерпола.
И овај случај, ево, сведочи о тешком положају српске државе у последњој четвртини века. Прети се потерницама, хапшењем и затвором једном од најхрабријих Срба, само зато што је јуначки бранио отаџбину, војничку и личну част. Али, истовремено, ниједан међународни суд, чак ни обичан форум, није извео пред лице правде припаднике ТО Словеније, који су у јунском рату 1991. убили 44 војника и старешине ЈНА, а ранили 184. Први којег су територијалци убили у Словенији био је млади Чачанин Ратко Јовановић, на одслужењу у јединици ЈНА у Врхници, који тада није напунио ни 19 година.
Сви злочини ТО Словеније описани су и документовани у специјалној студији коју је, одмах те 1991, припремио и објавио Војноиздавачки и новински центар ЈНА у Београду, под називом „Истина о оружаном сукобу у Словенији”. Али, за те жртве међународна правда је глува и слепа.
Тако ће остати само да се препричава како је Грујовић претио да ће дићи складиште у Мокроногу, али мало ко зна да је он тиме извео јединствен војнички подвиг. Наиме, благодарећи његовим претњама и на његов захтев, територијалци су ослободили механизовану колону ЈНА, коју су тог дана напали у Рожној долини, убили тројицу војника, 16 ранили и 118 заробили. Нису им дали да изађу из транспортера сатима, па су несрећни војници пили сопствену мокраћу из шлемова, нити су дозволили приступ лекару да би помогао старешини ЈНА који је био погођен хицем у око.
У поменутој студији доказује се да је у недељу, 30. јуна 1991. Сежаном читавог дана кружио аутомобил са мегафоном из ког је одјекивала порука: „Срби, напустите Словенију, бићете поклани”. Истовремено, командант и главни инспектор бригаде милиције Савезног СУП-а, које су Словенци заробили и закључали у земуницу, слушали су целе ноћи како се испред врата оштре ножеви и све време куца сат детонатора. Чувари су им давали цигарете уз напомену: „Кућа части последњу жељу.”
