(I DEO) KAKAV SAM BIO TAKAV ĆU I OSTATI
  Piše: Radovan B. Milić
  Onomad, baš na Vidovdan, koračajući nogu pred nogu bečkim Reumannplatz-em sretoh đavola sa bremenom sopstvene zamišljenosti. Bio je u jadnom stanju. Visok, bolesnog izgleda, neobrijan, raspojasan,

razdrljene bele gužvave košulje preko sivih pantalona, rasklimatan i star, ludačkog pogleda, sa rukama na leđima, odavao je utisak i gladnog i žednog stvorenja koje se zbog nečega skriva među svetinom carske metropole. Uprkos tome da je đavo, beše mi ga žao i malo mi je nedostajalo da ga pozovem u obližnji restoran, ako na ništa drugo, a ono bar da ga počastim čašom kisele vode, jer sevap je  žednog napojiti i gladnog nahraniti, pa makar se i o samom đavolu radilo. Ali kada u đavolu prepoznadoh Petra Milatovića, odustadoh od namere. On nije bio bilo koji đavo, onaj obični đavo, Milatović je bio oličenje svih zala đavolskih u ljudskom obliku zarobljenih koji nije zaslužio ljudsku samilost.
    Začuđen da ga baš tog dana ugledah, zastadoh da ga osmotrim bolje. Nikada pre nisam imao prilike sresti tog Petra Milatovića, koji je sam sebe proglasio, gle čuda, za »Ostroškog«. Malo je nedostajalo da uopšte ne primetim najvećeg Antisrbina što sebi nikako ne bih oprostio, ali me srpski i vidovdanski stradalnici »tajno« upozoriše na prisustvo izroda i đavolskog smrada u blizini. Tako se i dogodi da ga spazim pre nego on mene, a da on i ne beše svestan da sam ga prepoznao. Ne mogadoh a da ne zastanem i da ga ne osmotrim dobro. Da, zaista je izgledao tako kao što sam vam rekao. Tog dana, Petar Milatović nije koračao bečkim trotoarima sam. Društvo mu je pravio čovek, crne puti, možda Ciganin, sa slušnim aparatom u levom uhu, poverenik gospodara Zlog i pratioc vrhovnog đavola Petra.
   Zaokupljen narodom oko sebe, »veliki pisac« lažni doktor svetske književnosti, a po sopstvenoj tvrdnji i svršeni student na nekom od beogradskih univerziteta, inače stolar po zanimanju, zanemeo je kada me je ugledao. Bezobrazni lajavac koji me je više puta verbalno bez razloga napadao i omalovažavao, tog momenta je bio manji od makovog zrna. I dok se Petar, u licu beo kao kreč od jeda,  u čudu domišljao šta bi i da li bi mi nešto rekao, njegov pratilac već dobrano beše izmakao napred, tako da Petru ne ostade ništa drugo, već da procedi neku nerazumljivu psovku, pre nego što će i sam šmugnuti u šumu ljudi koja je nekuda koračala. Dok je bežao, podsećao me je na zeca, a ne na onog čoveka koji se javno hvalio da je rasturao ustaške kafane po Australiji, prećutkujući da ga je u tzv. »Ustaški klub«  u Sidneju poslao njegov stric Veljko Milatović, prvi šef  Državne bezbednosti Crne Gore, rušitelj Lovćenske Kapele, ubica i monstrum po nalogu Savezne službe državne bezbednosti u Beogradu, da snimi situaciju i pokupi koji dolar od njegove hrvatske braće. Prećutao je i to, da su odmah posle njegove posete Hrvatskom klubu »Kralj Zvonimir«, stvorene organizacije poput »Nacionalni Crnogorci u Australiji, kao i »Crnogorski klub – Njegoš«, koje su imale za cilj umrtvljenje delovanja Srba iz Crne Gore, po srpskim nacionalnim organizacijama u Australiji i Okeaniji. Izričiti zadatak Petra Milatovića je glasio: Sprečiti rad Slobodnog srpskog radio časa – Njegoš, kojeg su uređivali Milan i Anđa Jovanović, Srbi iz Crne Gore.

Pokušaj pranja sopstvene biografije

   U stvaralačkom zanosu, Petar Milatović »vrli intelektualac« i »veliki književnik«, nastoji danas, da u »remek« delima koja stvara -  smrdibajkama / pozajmljeni izraz/, opere sebe i svoju biografiju, pišući o  današnjoj političkoj sceni u otadžbini, fokusirajući se na poreklo političkih lidera, koji po njemu potiču iz komunističkih porodica. Do duše, on je u tvrdnji u pravu, ali se pri tome »zaboravio« osvrnuti na svoju porodicu i ličnu komunističko-udbašku ulogu koju je obavljao po zadatku strike mu, zlikovca Veljka Milatovića. Tamne »vrednosti« svoje prošlosti, u pokušaju pranja lične biografije, ovaj bečki skriboman bi da prikači današnjim organizacijama u dijaspori tvrdeći da su organizovane po udbaško mafijaškom sistemu. Delimično bi se i za ovu njegovu tvrdnju moglo reći da je tačna, ali se istog momenta nameće i pitanje: Od kuda on to zna!? Nije li baš on, po udbaškom sistemu, osnovao Srpski Kulturni Centar u Beču, u kojem deluje sam, ali za koji je mislio da će biti sabirni centar svih korisnih  informacija za srpsko-austrijske i hrvatske službe. Interesantna je Milatovićeva rečenica, na koju ću se još jednom vratiti kasnije, a koju moram u celini citirati: »Ne pomaže nikakvo zamagljivanje stvarnosti, pa čak ni prepravljanje biografija, jer kod Srba se sve zna: ko je šta radio, i gde je i kada bio iako leva smetala desnoj strani računaju na kratko srpsko pamćenje.«

Skribomanija člana mafije.

   Dokazani skriboman, vešti plagijator i »književni« prevarant drski Petar Milatović, kroz ceo svoj »stvaralački« rad, opasno ugrožava mentalnu higijenu mislećih ljudi. Njegovoj bahatosti u nastojanju lečenja sospstvenih frustracija, nema kraja, kao i pokušaju pisanja nove /sopstvene/ biografije po kojoj bi želeo ostati upamćen među čestitim svetom. Prisvajanjem tuđih ideja, fraza i citata, ukrađenih a pri tome zvučnih naslova / Ulovljeni lovci/ pokušajima prekrajanja istorije u kojoj bi da se silom nametne, Milatović nastoji zaseniti i obrazovati bečke skrobomane /njih dvadesetak/ koji si iznikli pod njegovim skutom. Pišući o književnom sektaštvu i mafiji u književnosti, koja zaista postoji, Petar Milatović izostavlja napisati da je on lično deo te mafije. Računajući na  kratko srpsko pamćenje koje je u njegovoj glavi doslovno zastupljeno, drski prevarant izostavlja činjenicu da se služi istim metodama kojima se služe i oni koje proziva kao mafijaše. On piše: »Iza slatkorečivog slogana »Tražimo nove talente«, kriju se obični kriminalci kojima je literatura samo puko sredstvo do najprljavijeg materijalističkog cilja«.
   Ako se pod gore navedenim sloganom kriju obični kriminalci sa najprljavijim ciljem, šta se i ko se krije iza raspisanog konkursa redakcije »Slovoslovlja« od 25. decembra 2014?
   U konkursu je pisalo: Glavni i odgovorni urednik zbornika »Slovoslovna vrata« biće Petar Milatović Ostroški, koji je i sponzor ovog dela u kojem će biti objavljeni radovi preko 250 autora:  »Suočeni smo sa masovnom pojavom skribomanije i kriminala, koji vide za sebe izuzetnu šansu da profitiraju. Neko podiže građevine i ostavlja otečestvu, a ja sa ovim zbornikom od 800 stranica ugrađujem jednu ciglu u budući hram srpske kulture. Kakav sam bio takav ću i ostati«.
    Zbornik je trebao biti štampan u tvrdom povezu u avgustu 2015, u tiražu od 5.000 primeraka, da bi uoči samog izlaska iz štampe kritizer književne mafije, Petar Milatović, i sam mafijaš, objavio »tužnu« vest: U sredu, 17. juna 2015. godine razoran virus unistio mi je u kompjuteru sve memorisane podatke. Ne treba podsećati koliko sam ostećen, kao i svih 355 autora koji su zastupljeni u zborniku „SLOVOSLOVNA VRATA“, a koji, na žalost, sada iz objektivnih razloga neće biti objavljen.

Manipulator jednom manipulator uvek

   Čitaoci ovih redova bi možda u trenutku mogli pomisliti, kako se jednostavno i to događa, kako u Milatovićevom »tužnom« saopštenju nema ničeg lošeg,  kako kompjuterski virus zaista može izbrisati i uništiti sva dokumenta, pa i radove 350. autora koji su stigli na redakciju »Slovoslovlja«, ali nije tako. Prvo, sve što je u kompjuteru i bilo izbrisano usled različitih dejstava može se obnoviti, a drugo, to je vešti izgovor odličnog plagijatora, pisca bez sopstvenih ideja, osim kada pokrade tuđe  kao u ovom slučaju, pa radove malo modifikuje, postavi im drugačiju metriku, preokrene reč u rečenici – stihu, pa od tako preformulisanih, objavi »svoju« knjigu ljubavne, erotske i misaone poezije »Onebesimo snohvatice«.

Petar Milatović: »Kakav sam bio takav ću i ostati«

   Pišući o drugima, pripsujući im različite dijagnoze i bolesne epitete, Petar Milatović vlasnik sajta »Slovoslovlje«, / naslov pozajmljen od Radija Slovoslovlje/,  najistaknutiji između dvadesetak bečkih skribomanima, do najsitnijih detalja otkriva svoju dvostruku ličnost, jer je bezbroj puta do  sada pišući o drugima, govorio istinu o sebi. Tvrdeći da su njegovi bliski saradnici psiholozi i akademici prećutkuje da se kreće u krugu bečkih probisveta i marginalnih ličnosti koji bi da se skribomanijom dokažu na kulturnoj sceni dijaspore u ime srpstva i Srbije, baš onako kako to i sam pokušava. Zbog toga je krajnje vreme da se bobu kaže bob, a popu-pop, i da mu se objasni u čemu je njegov problem, jer kako sam reče: Kakav sam bio takav ću i ostati«, a takav kakav je nanosi štetu srpskoj dijaspori i Srbima uopšte, ma gde oni živeli.
   Uglavnom, skribomanija Petra Milatovića nalikuje na one naizlečive bolesti, od kojih nema leka sve dok se svi zajedno oštro ne suprodstavimo njemu, njegovim uvredama na račun države Srbije, srpske vlasti, akademika i pojedinaca, a svih drugih koje godinama uporno omalovažava, veličajući samo sebe.

Pitanja za Petra Milatovića:
 
Koji fakultet si pohađao i završio u Beogradu?
Koji smer?
Od koje do koje godine?
Ko su ti bili profesori?
Šta je bilo predmet tvog diplomskog rada?
Kada, gde, pred kojom komisijom i na kojem fakultetu si uradio doktorsku disertaciju iz oblasti svetske književnosti?
Zašto ne odgovaraš na tvrdnje da potičeš iz komunističke porodice?
Šta ti je bio zlikovac Veljko Milatović?
Zašto ne odgovaraš na tvrdnje da si silovao sestričinu Tanju R. u Bokeškoj ulici u Podgorici 1983. godine?
Da li su za tobom na snazi savezne poternice?
Zbog čega nisi bio u Srbiji i Crnoj Gori od 1983. godine?
Kako to da nisi išao na sahranu majci Desi i ocu Slobi?

   Kada na sva ova pitanja, i još neka, Petar Milatović bude odgovorio, znaću i verovaću da nije levo smetalo na desnoj strani, da nije krivac i saučesnik što je srpski narod doživeo najveći moralni i nacionalni poraz u istoriju, a sve dotle neka ćuti. Ćuti Petre Milatoviću! Ne brukaj grobove svojih roditelja, ako već brukaš grobove srpskih stradalnika, ako već brukaš Srpsku pravoslavnu crkvu, i sve ćega se dosetiš i dokopaš. Ćuti, jer srpsko pamćenje kao što vidiš traje dugo i trajaće.

Radovan B. Milić
Beč, 15. 07. 2016