Проф. Ненад Радош

Песма „Час који траје“ Ненада Радоша једна је од најлепших и најснажнијих родољубивих песама у српској књижевности икада. Нажалост, настала је у нашој новијој исторји.

       С обзиром на горостасну вредност ове песме, на апокалиптичну трагику једне младости коју описује, сасвим је природно очекивати да ће у скорије време у српској књижевности, а било би и те како вредно – и у школској лектири, постати пандан песми насталој пола века раније, „Крвавој бајци“ Десанке Максимовић. Осим тога, тематиком и поруком „Час који траје“ има свевременски и свепросторни карактер. Није природно, није нормално, није човечно, није стварно да један професор своје ученике скупља по гробљу, да им имена, уместо из школског дневника, чита са надгробних плоча, да им поставља питања на која никада неће добити одговор. Није и никада нигде неће бити. Песма „Час који траје“ сведочи против свих ратова света – пустите децу да живе, дозволите младости да лети и цвета!
Једину ономатопеју ове песме, занемеле од бола, носи глагол „звонити“, па и он у перфекту – звонило је, прошло је. Са њим се отвара и затвара круг једног дана, од јутрења до вечерње. Унутар песме овај глагол повлачи црту по антитези живота и смтри, трена и вечног сна на последњем степену њене градације. Већ у првој строфи песник наглашава супротстављеност суровог исхода живота његовом безбрижном току у најлепшем животном добу: „Није то почетак часа“. Језива је апострофа којом се песник-професор обраћа својим мртвим ученицима, покушавајући да и у том тренутку остане на висини задатка, педагог: „И да вам кажем, децо, да строг бити нећу“. Две слике његових ученика, плавог несташка и најбољег ђака, унутрашње су алегорије песме која је у својој целини управо алегорија исходишта свих ратова света. Сва питања сада су реторска и песник је тога свестан, па ипак их поставља, као у потајној нади да ће дете чути, да ће му неким чудом бити лакше ако зна да професор брине за њега, ако зна колико га воли, јер је за њим кренуо и пред врата смрти: „Плашиш ли се смрти, биће младо и чедно?“  А стихови који следе: „То се не учи у школи, смрт је тако далеко“ шамар су човечанству. Постоји ли оправдање? У посвети аутора стоји: Мојим ученицима који су страдали у рату деведесетих, бранећи свој град. Бранећи град једног нобеловца, Иве Андрића. На прагу трећег миленијума. Плането, не постоји народ који заслужује ратове, збегове, гробове! Не постоји народ који заслужује да му деца гину на браницима слободе! Не по Божјој правди! И шта остаје једном професору након свег безумља и немилости свога доба, до да каже: „Теби, коме је прекинут лет, из најтеже лекције дајем пет“. Из лекције срчаности, одважности, родољубља, из лекције живота праведника. Слика хумке најбољег ђака развија се као сновиђење у слику брега, девојке, маштања, а метафорично ишчезава у облаку смрти. У стравичној хронологији умирања, у којој деца из школске клупе одлазе у неповрат рат је исписао своју иронију постојања, младић који је знао године и битке сваког великог рата и сам гине славно. Сви путеви које је могао да бира остају неоплемењени његовим корацима. Апострофом моји храбри дечаци песник одаје последњу почаст својим ученицима, јер сада они држе час, час који вечно траје.

Многа пера савремене српске књижевности по вокацији су и професори, занимљиво је да смо Вас и у књижевним круговима увек ословљавали са ,,професоре''. Да ли је дечак Ненад Радош маштао да једнога дана постане писац или професор?

    Маштао сам да будем учитељ, па сам лако одабрао будуће занимање. Завршио сам Учитељску школу у Јагодини, потом Вишу педагошку школу у Крагујевцу и Филолошки факултет у Београду. Тако остаде само у машти мала сеоска школа у којој још увек видим себе као учу, како би ме деца из милоште звала. Једна таква школа окречена у бело, са великим двориштем, постоји у селу Штавица, поред Ибарске магистрале. Ако ме неко вози колима, замолим га да накратко застанемо да чујем дечју грају. Од оних који ово знају добијем поруку, кад туда пролазе: Поздрав из твоје школе.
    Нисам размишљао о томе да постанем писац. У школи су професори тражили да препишем своје домаће или писмене задатке и слали су их , без мог знања, на литерарне конкурсе. Био сам равнодушан према наградама јер сам то сматрао нормалним, као кад из других предмета добијем одличну оцену. Можда је мој рад о сеоском учитељу који је у Учитељској школи, кад сам био у првом разреду, проглашен за најбољи пробудио интересовање да пишем, али то није било довољно јако да се томе посветим. Много година касније написао сам причу, сличну том раду, о учитељу који напушта школу јер у селу више нема деце. Туговао сам заједно са добрим учом, јунаком моје приче.
    Поносим се наградама које сам добио за рад са децом. Био сам једини представник из БиХ који је добио награду ,,Политике'', заједно са ученицом која је изузетно писала, а ја као професор који даје најлепше теме за писмени. Екипа младих лингвиста  две године била је најбоља у БиХ у познавању језика и правописа. Све то било је значајно за мене, за децу и за Вишеград јер су сва средства информисања припремала посебне репортаже о овом успеху.

Имали сте ту срећу или несрећу да предајете у Вишеграду, граду нашег нобеловца и граду у којем су Ваши ученици на браницима слободе оставили највредније што су имали, своје животе. Да ли је лирика и трагика живота у Вама пробудила песника, или сте Ви, попут Бранка Ћопића, свој ,,лијепи и страшни'' живот узнели у песму?

    Имао сам срећу да прво запослење добијем у родном Вишеграду, у ОШ ,,Вук Караџић'', коју је некад похађао Иво Андрић. Из Вишеграда су ме однели кад сам имао две године и вратио сам се после двадесет година. У том периоду, до моје осме године, догодиле су се трагедије у мојој породици: умро ми је брат близанац, отац, мајка и још неки мени драги чланови, сви веома млади. Мада нико није очекивао, умакао сам туберкулози. Ваљда сам зато Ненад! Ипак, нисам био сироче (Како страшна реч!) јер су моја мудра баба Софија и други рођаци учинили све да имам безбрижно детињство. Кад сам почео да радим, посебну пажњу поклањао сам деци која су на неки начин унесрећена. Тим малим људима пружао сам све, живео сам њихов живот, били су ми инспирација за писање, као што су били Андрићу, Ћопићу и другим књижевницима. Од свог детињства нико не може побећи, оно је у нама без обзира на то какво је. Свако дете заслужује да уђемо у његову душу, да му ублажимо тугу, да се с њим насмејемо, нашалимо...

Као посвету читаоцима на своје књиге уписујете Андрићеву мисао: Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо. Да ли је увек тако?

    Код мене је тако. Несебично сам другима, ђацима посебно, пружао безграничну пажњу и разумевање. За разлику од одраслих, деца то умеју да цене. Људи се деле на добре и лоше, деца су само добра. То зрно доброте треба неговати. Успевао сам то, пре свега, својим примером и истицањем других  позитивних личности из књига и живота уопште.
    Прошло је много година откако сам отишао из Вишеграда, али сви они којима сам предавао памте колико сам им значио. Било је случајева да сам мирио децу и родитеље, да су мени првом поверавали своје тајне, да сам им помогао да изаберу прави позив. Ја сам учио децу, а она су учила мене. Размишљао сам да напишем књигу Како су ме васпитавали, у којој би деца преузела улогу професора. Колико би ту било занимљивих примера! Један ученик седмог разреда, сигурно тада заљубљен, стидљиво ме замолио да му будем кум на венчању. Нисам се насмејао, већ сам му одговорио  да ме подсети кад за то дође време. После десетак година дошао ми је у посету са изабраницом и питао да ли се сећам шта сам обећао. Био сам му венчани кум и крстио децу,  као што сам још тридесет пута доказао да кум није дугме. Тако, давање и добијање иду заједно, ако се заснивају на искрености и поверењу.

Кад и како је настала песма Час који траје? Када и где сте је први пут говорили? Управо ова песма одвела Вас је и до Удружења књижевника Републике Српске. Случајност или порука ваших анђела из небеских школских клупа?

    Песма је настала када сам први пут после рата отишао у Вишеград. Био је мај, недеља, јутрење у цркви на Мегдану. После службе узимам свећу и одлазим на Војничко гробље, које је ту, поред цркве. На улазу палим свећу и стављам је на место где их већ има неколико. Гробови поређани као клупе у учионици. Загледам споменике и читам имена. Скоро на сваком препознајем позната лица суграђана и својих ученика. Навиру сећања на драге ликове. Ево оног мог несташка! Био је бистар, послушан, раздраган... Једино није могао мирно да седи и ћути. Добро је знао оне лекције које су му се свиђале, за остале је говорио да су досадне и непотребне. Неким колегама је то сметало, уписивали су га у дневник и тражили да га, као разредни старешина, казним. Каква казна, говорио сам. Зар се деца кажњавају? Штитио сам га у зборници, укоравао у учионици. Кренуо је у средњу школу, а ја сам се спремао за пресељење у Београд. Срели смо се и он ми, смешећи се, рече: ,,Коме ћу сад да љубим стопе?'' ,,Не разумем'', казах. ,,Добро је да и Ви нешто не разумете. Мајка ми стално говори да треба да Вам љубим стопе јер бих још био у основној. И да знате, увек ћу желети да се видимо.''
    Гледао сам у слику, у његово насмејано лице. ,,Е мој добри немирко, дошао сам да се ја поклоним теби. Причали су ми да си први излетео из рова... Знао сам да си храбрији од других.'' После дужег времена сео сам на клупу крај једног гроба. Извадио сам блокчић и оловку и покушао да опишем сусрет са својим ђацима на овом најтужнијем месту. Који стих да буде први?! Утом се огласи црквено звоно. Погледах у небо, учини ми се да ме гледају као некада. Никада брже нисам стиховима исказао свој бол, понос што сам им био професор, своје сећање на једну покошену младост. Ту сам гласно, у грчу, прочитао песму. Више ни реч нисам додао нити било шта изменио у песми. Мислим да бих тиме оскрнавио споменик који сам им подигао.
    Касније, ђаци и писци у Гимназији у Ваљеву, снажно су доживели ову песму и ту ми је на књижевној манифестацији, председник Удружења књижевника Републике Српске, уручио чланску књижицу. То није било признање само мени већ и онима који у песми живе.

Занимљиво је да сте ову песму говорили у Бранковини. Како гледате на временску и судбинску подударност? Да ли сте икада као професор пре ратова деведесетих помислили, предајући Десанкину ,,Крваву бајку'', да било где на овој  планети страдање ђака може да се понови?

    Песму сам казивао када је група наших и страних писаца, са Момом Димићем, посетила гроб Десанке Максимовић, као и у Шумарицама у Крагујевцу. Увек је било исто осећање и нада да се Крвава бајка неће  поновити. И Десанка Максимовић каже: Било је то... Те речи сведоче о страдању младића, али и опомињу. Док сам студирао у Крагујевцу, на лицима људи видео сам тугу која се не може избрисати без обзира на то колико је далеко стравична прошлост. Знам да су и моји ученици Крваву бајку рецитовали тихо, достојанствено, као да одају пошту својим вршњацима.

Ви сте већим делом свог књижевног опуса прозни писац.  Песма Час који траје апсолутно има своје посебно место у историји српске књижевности. Да ли сте мишљења да је сваки добар прозни писац пре свега врхунски лиричар?

    Проза и поезија се преплићу. Тешко је пронаћи причу а да у њој нема лирских елемената, нити можемо да осетимо песму ако кроз њу не пролети неки догађај или лик. Сви који су оцењивали моје приче истичу да су оне ,,невеселе, а топле, приче о злу са доста доброте, тучане са пуно благости... Теме су узете из реалног живота, а вуку на бајке.'' Сваку причу гледам као песму. У неким причама, запажено је, да сваки пасус може бити строфа песме у прози.

Добитник сте бројних награда, једна од њих је  и Специјално признање
Академије Иво Андрић за аутобиографски роман Виктор. Како сте доживели тренутак када сте  добили једно од највећих књижевних признања?

    Књижевник Милован Витезовић је записао да ме прате две усудности: усудност Ива Андрића и Вишеграда и усудност професорског позива. Признање које сам добио  управо потврђује да сам донекле успео да оправдам мишљење да ми је Иво Андрић највиши критеријум и у темама и у књижевном поступку. Захваљујући се на награди, рекао сам да сам срећан што ми је Андрић узор, што смо судбински везани за исти град и што сам имао прилику да му будем домаћин у школи коју је похађао и разговарам с њим. Такво признање ме обавезује, морам да га оправдам. Понекад се плашим да неку Андрићеву реченицу не убацим као своју, јер видим људе и догађаје као он, размишљам као он. То је због тога што многе његове приче и делове романа говорим напамет. Томе су се чудили моји професори, ђаци, а сада и колеге из књижевних клубова. Сећам се поласка у први разред. Првог часа учитељица је питала да ли знамо неку причу или бајку. Скочио сам и рекао да знам роман На Дрини ћуприја. Била је изненађена и казала да је то немогуће, а ја сам почео од прве реченице: Већим делом свога тока река Дрина протиче... Онда сам хтео да причам о данку у крви, о Ћоркану, лепој и мудрој Фати Авдагиној... О свему што ми је баба причала и читала безброј пута пред спавање. Па како онда да за овај дуги век не научим свако Андрићрво дело!?

Такође сте добитник бројних награда за есеје, песме и приче. Ваша приповетка Манастир, превођена и награђена,  има  посебну инспирацију. Да ли бисте причу о њеном настанку поделили  са својим читаоцима?

    Рекао сам да теме за приче узимам из реалног живота. Може то бити вест о неком догађају или личности, чак и мали оглас из новина у коме се крије нечија судбина. У Политици сам прочитао, у само три реда, да су рушитељи манастира Зочиште на Косову полудели. И прича је кренула: У почетку беше светлост. Вечна светлост у тишини старог манастира... Онда су рушитељи угасили светлост у манастиру, али и у својим умовима. Забринути за судбину својих најближих, потражише Мудрог Старца да им да савет. Показа им руком на порушени манастир. Он никада није ушао у њега. Сетио се само да је као дете чекао своје вршњаке друге вере да изађу из манастира, а он је кроз одшкринута врата видео икону Мајке са Дететом. Та слика га је пратила стално, нарочито кад би се болестан прислонио на груди своје мајке. Зато је посаветовао рушитеље да саграде манастир, али се питао да ли ће са светог олтара поново гранути сноп светлости и хоће ли га благим очима погледати Мајка са Дететом. Ову причу најпре је објавила Политика, а потом још десетак новина и часописа, као и немачки лист Феникс.

Према званичним подацима, до сада сте написали  преко 300 рецензија,  урадили преко 1100 лектура, те објавили приручнике из области правописа и граматике. Уз то и дела: лирске записе о бомбардовању Србије (Небески записи), романе Матура под липама и Виктор, књигу приповедака  Приче од камена и сна и књигу песама за децу Нећу, баш нећу. Да ли данас можете да кажете да сте, живећи књижевност, живели свој сан?

    То је оно што сам урадио за друге и за себе. Није ми жао што је више за друге. Често сам остављао своје писање да бих другима помогао да им дело буде добро и што пре објављено. Кажу да као рецензент умем да откријем душу аутора и његову поруку, а као лектор да, попут суфлера у позоришту, дошапнем праву реч и исправим оно што је потребно. Посебно сам срећан што сам, као председник Савеза књижевника у отаџбини и расејању (СКОР), помогао нашим писцима у иностранству да негују и да не забораве свој језик. Да ли сам живео свој сан? Закључите то на основу овог што сам испричао и уз ову мудру изреку: Не сматрај се сиромашним што ти се снови нису остварили. Сиромашан је онај који никад није сањао.

Професоре, шта бисте желели да нам испричате о свом Вишеграду што Bас нисам  питала? И шта бисте о свом Вишеграду написали у овом тексту?

    Много бих могао да причам о годинама које сам провео у Вишеграду. То је најлепше доба моје младости (од 21. до 33. године). Изгарао сам на послу,  обављао значајне функције у граду и што је најважније – у очима људи видео захвалност за оно што сам урадио. Сада, после много година, кад ми треба снаге да истрајем, у мислима се сусрећем са мојим Вишеграђанима, прошетам поред Дрине и преко ћуприје, погледом милујем рзавске брегове, сећам се љубави која је на Бикавцу започела, а и данас траје, па запевам дивну песму У лијепом старом граду Вишеграду, уз коју сам дочекивао извеснији и лепши дан. Чим узмем оловку и папир, Вишеград постаје инспирација за нове приче и песме.
    Драги мој Вишеграде, ја сам отишао из тебе, али си ти остао у мени.
 
Драги моји читаоци, сви ми који смо имали прилику да упознамо професора и књижевника Ненада Радоша знамо да имамо посебну срећу што смо његови савременици, а вама преносим овај разговор и песму „Час који траје“ да вас навек подсећа на вечни час историје његових храбрих дечака.

Разговор са професором Ненадом Радошем водила:

књижевница Гордана Јеж Лазић

Гордана Јеж Лазић - књижевница

(Ненад Радош)    

Час који траје

Звонило је...
Није то почетак часа
Већ позив на јутрење
Да с молитвом и без гласа
Вама запалим свећу
И да вам кажем, децо,

Да строг бити нећу.

Теби, несташко плави,
Из задње школске клупе
Што си уместо задатака
Решавао неке друге ствари,
А за лекције говорио
Да су досадне и глупе,
Постављам питање једно:
Плашиш ли се смрти
Биће младо и чедно?
Одговор добити нећу,
То се не учи у школи,
Смрт је тако далеко,
Само се живот воли,
И ево, први пут, за ћутање дуго,
Теби, коме је прекинут лет -
Из најтеже лекције
Дајем оцену пет.
Милујем хладни мермер
И ликове драгих дечака
У души ми бол и чемер
Над хумком најбољег ђака.
Знао си године и битке
Из сваког великог рата,
Ни слутио ниси
Да ће пролећа једног
Стићи на твоја врата.
Над брег изнад града,
Где си не тако давно,
Са девојком лепом и драгом
Најлепше снове сниво,
Надви се облак смрти
И ти погину славно.

Звонило је...
Одмор између два часа,
Оног што је као трен
(кажу да живот се зове)
И другог, испод камена и трава,
Где се сном праведника спава.

Звонило је...
Да ли је то крај часа
После ког се путеви траже?
Не, моји храбри дечаци,
На месту мртве страже,
То је плач црквеног звона
И позив на вечерње
Да у миру, без граје,
Започне ново бдење
У славу оног часа
Који вечно траје.