Портал ТРАГОВИ-СЛЕДИ објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

Стециште добрих људи

Када и како је насељавана Шумадија

Према етнолошким истраживањима у првој половини овог века, у Шумадији је, као најпривлачнијој области усељавања, стапањем досељеника из свих српских области настао јединствен, нови физички и психички тип становника, који је Јован Цвијић означио као нови етнички амалгам или нови психички варијетет.

Савремена истраживања потврђују токове истих селидбених струја и истоветни процес етничког прожимања у Шумадији.

Обиље природних погодности и предуслова битних за људско живљење у Шумадији били су познати и прачовеку, чије је присуство на овом подручју несумњиво, што потврђују и бројна налазишта из старијег и новог каменог доба.

Данашње становништво Шумадије, која се празнила и пунила приликом сваког великог рата, праћеног сеобама, претежно је новијег постања и оно је веран одраз историјске судбине српског народа у последња три века.

Разматрајући својевремено прошлост и етнички састав Шумадије, великан наше науке Јован Цвијић је установио две врсте узрока сеоба и усељавања у Шумадију током векова, у којој се изгубило и са досељеницима стопило стариначко становништво. У првој врсти су историјски и психолошки узроци сеоба: турска најезда, узимање деце у јаничаре, сеобе проузроковане аустро-турским ратовима, миграције због буна, пљачкашке крџалијске хорде као узрок расељавању, сеобе услед верских гоњења и пресељавање као последица ратова за независност.

Друге врсте су економски узроци: сиромаштво земље матице, климатска колебања (више узастопних сушних година, пресушивање извора, неродица, глад), сукцесивне сеобе или миграције у етапама, племенска нетрпељивост, печалба, аргатовање, и сл.

Као што је познато, услови за живот у Шумадији су благодатнији но у већини српских области. Због тога, за разлику од других области, исељавања из Шумадије није било. По томе, како је Цвијић приметио, Шумадија „као да је створена да апсорбује сав сувишак становништва које се брзо умножава прираштајем и досељавањем.“

Особито је Шумадија почетком XИX века, услед познатих историјских догађаја, привукла миграционе струје не само из ближих, и тада неослобођених српских крајева, већ и из најудаљенијих, па тако, на пример, „у ниској Шумадији има досељеника од Велеса и Битоља, па и од Катранице и Граматика, близу Олимпа.“

У Шумадији, где, према испитивању Цвијићевих ђака и следбеника, превагу у становништву имају досељеници са црногорских Брда, особито са висоравни око Дурмитора и од Пиве, затим од Пештери и Сјенице, одвио се јединствени процес прилагођавања становништва и његовог мешања и стапања. У последњих неколико векова је на немирном балканском тлу испремештано све становништво од Демир-капије на југу до Загребачке горе на северозападу, али, по Цвијићевом уочавању, „нигде се досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији, слободној и својој држави, где су и земљу могли слободно заузимати.“

У западној Шумадији стариначко становништво је у занемарљивом броју, а у источној Шумадији и Поморављу се стопило са досељеницима динарске, косовско-метохијске и шопске струје. По испитивању Тодора Радивојевића (1911), у целој Лепеници је свега једанаест породичних скупина чији су преци ту пребивали и у време Велике сеобе 1690. године.

Стапањем ових селидбених струја, како међусобно, тако и са припадницима слабијих струја (тимочко-браничевска и тзв. инверсна, која се поврнула преко Саве и Дунава), настало је биолошко изједначавање.

ИЗВОР: Миодраг Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 2001. године