Портал Трагови објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Досељеници са Истока
О досељавању са источних страна сведоче Бугар-мала у Белошевцу, с обе стране Јагодинског друма, на Бугарском брду у Баточини је Бугарска мала, у Грошници су Бугарска страна и Бугарски поток, у Сибници Бугарска вода, у Крћевцу Бугарска водица (у пределу Гај), у Дреновцу Бугарске ливаде, у Поскурицама Бугарски крај, а у Сипићу и Црном Калу Бугарске њиве, док се у Бадњевцу тзв. Миљковски крај назива тројако: Бугарски, Шоповски или Торлачки крај.
Са североистока Влашка коса у Сепцима, Влашки крај у Новом Аџбеговцу (Ново Село) и Доброводици, док Влашки поток тече атарима села Вишевац, Лукање и Радовање, а са југа Грчки до у Доњим Грбицама, Грчко поље у Грошници, Аџиним Ливадама и Ердечу, итд.
Ерске мале постоје у Градцу, Јовановцу и Доњој Рачи. У Чумићу се један потес назива Еринац, јер је припадао тзв. „ерском“ становништву. У Новом Милановцу је Ерино шљивариште, у Светлићу Ерске њиве, Ботуње и Кијево имају Ерско поље, у Доњој Сабанти се налази Ерско село, у Брзану Ерске куће, а у Горњим Грбицама један род називају Ере (тзв. Никољци).
У овом именовању се, у ствари, одсликава чињеница да су у ова насеља приметно ушли досељеници из Херцеговине и дела Старог Влаха, о чему сведочи и топоним Ерцеговац у Доњој Рачи.
Овоме треба додати и врло упутан пример Јеленца, села код Белосаваца, у тополској општини, које се раније звало Љубинић, у којем такође постоји Ерски крај – наравно, за разлику од већинског становништва, које је из Црне Горе, и које се у ово село настанило средином прошлог века, што је и последњи пример планског колонизовања досељеника у неком шумадијском насељу, па се по њима други, знатнији, део села зове Црногорски крај. Попут Јеленца, Ерски крај имају и још нека јасеничка села (Мраморац, Придворица) или гружанска (Коњуша).
Осим делова села, и поједине се породице се називају ерским: Ерићи у Горњој Црнући, иначе досељени из Старог Влаха (Нова Варош), чији су се огранци раселили и у Липовац, Љуљаке и Опланић; Ерићи у Коњуши су пореклом из Раждагиње, села између Сјенице и Дуге Пољане; Ерићи у Жабару су од Студенице, у Копљару из Драгачева, у Тополи од Новог Пазара, у Шумама од Пећи, у Љубичевцу и Каменици од Бијелог Поља, Ерчићи (Миловановићи) у Баничини су из Босне, итд., што све показује сливање ове селидбене струје у Шумадију.
На основу овога постаје разумљивије што Шумадинац, и те како, уме да се прави Ера, тј. невешт, а чији је врхунски духовни израз оличен у сатиричару Радоју Домановићу, чија је породица несумњиво херцеговачког порекла.
Као и већина шумадијских села и Овсиште нема компактно становништво по пореклу и месту из кога су дошли. А дошли су углавном из два правца – од Пирота и Беле Паланке, дакле из Понишавља и, наравно, од Сјенице, која је била главна етапна станица за насељавање у Шумадију. Спомен на Сјеницу сачуван је у надимку породице Вучићевић, у које се броје још Јовичићи и Јовановићи, а које све називају Ерама.
У науци је запажена велика подударност у обичајима, језику и менталитету житеља Херцеговине и Шумадије, па су, заправо, ови топономастички подаци само сведочанство о томе да сличности нису случајност, већ су резултат миграције и мешања становништва.
У Жировници је мала Рвати (тј. Хрвати), која се другачије назива Рватски или Цветковића крај, по томе што је род Цветковића, после 1737. године, како је записао Тоша Радивојевић, „овај род (српски) досељен однекуд из Хрватске“. Међу Србима досељеним у XVIII веку из Хрватске (од Брибира) истиче се род Тонковића у Бањи (славе Петровдан). Од њих су двојица нераздвојни од Карађорђа, у чијој су телесној гарди били, браћа Стеван и Теован, док је трећи брат, Јаков, погинуо приликом заузећа Београда 1806. године.
О путевима насељавања у Шумадију сведоче и родови Ашанићи у Трешњеваку, Жупљани у Новом Милановцу, Пипери у Јабучју, Бошњаци (Татовићи) у Бошњану, Биорци у Борчу, Радмиловићу, Кусовцу и Цветојевцу, Солунци, Зајечарци и Параћинци у Лапову, Сјеничани у Ђуриселу и Горњем крају Добраче, Сремчевићи у Гунцатима, Жабару, Рамаћи и Чумићу, Буђевци у Десимировцу, Маџаревићи у Лужници, Липовцу и Чукојевцу, Осаћани у Губеревцу, Јунковцу и Кијеву, Требињци у Горњој Сабанти, Мелајци (Милићи) у Витановцу, итд.
ИЗВОР: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности
