Ima nekoliko meseci što je izašlo iz štampe drugo izdanje knjige KO SU ALBANCI?, koja pretstavlja kapitalno naučno delo ne samo akademika, prof. dr Kaplana Burovića, već je i jedno od kapitalnih ostvarenja srpske naučne delatnosti. Prvo izdanje je izašlo 2007.godine, dok su studije ovog dela

desetinama godina pre objavljene po raznim listovima, revijama i časopisima, posebno na internetu, gde su i diskuditarene ne samo na našem, srpskom jeziku, već i na strane jezike. Albanološke teze akademika Burovića, po kojima Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, a naučno obrazložene i dokazane sa najvećom akademskom akribijom, već su usvojene od čitavog naučnog sveta i naučnih institucija. One se uvode po leksikonima i enciklopedijama. Prihvataju se i od samih poštenih Albanaca.
Za čitaoce našeg portala preštampavamo jedan fragmenat studije ALBANCI NISU ILIRI.

Pitanjem porekla Albanaca evo će dva veka što se naučnici sveta bave (ima pojedinaca koji pripadaju i ranijim vekovima!), a od početka svog nacionalnog preporoda (1878) bave se i sami Albanci, koji su, prirodno, posebno zainteresirani, pa i impenjirani za to.
Egejska seoba naroda, prema nemačkom akademiku, prof. dr V. Milojčiću (Jugosloven koji je živeo i radio u Zapadnu Nemačku), imala je tri uzasopna vala:
U prvom i drugom valu, vekovi XIII – XI pre naše ere, uzela su učešće grčka plemena, koja silaze iz Centralne Evrope i smeštaju se na Balkan, na obale Egejskog mora, Male Azije i Istočnog Mediterana, pa su svojim brodovima dospeli i do obala Severne Afrike, kao i do obala JužneI talije - Sicilije, tamaneći i asimilirajući Pelazge.
U trećem valu, vekovi IX-VIII p.n.e., uzela su učešće plemena poznata pod zajedničkim imenom Iliri, koja isto tako silaze iz Centralne Evrope i smeštaju se na Zapadni deo Balkana, konkretno: u Severo-istočnoj Italiji, Sloveniji, Hrvatskoj (duž obala Jadranskog mora, Dalmacija), u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i u predelima današnje Severne i Srednje Albanije. Kako se zna, ova plemena su se često premeštala iz jedne oblasti u drugu, pa su tako prispela i do obala Lihnidnih jezera (Ohridsko i Prespansko) u Makedoniji, do obala reke Vardar, pa i do Morave, Dunava i Save.
Sa akademikom Milojčić složili su se svi naučnici sveta, izuzev albanskih ekstremnih nacionalista, koji – pretendiraju za sebe da su Iliri. Izuzetak čini prof. Aleks Buda (1911-1993), predsednik Akademije nauka Albanije, koji priznaje da su Iliri došli na Balkan iz Srednje i Severne Evrope, u kasna vremena, zajedno sa kulturom gvožđa.1)
Drugi Albanci pretendiraju da su Iliri došli na Balkan pre Grka, jer – pošto uvideše da ne mogu dokazati da su autohtoni, ni Pelazgi – hteli bi da budu bar prvi došljaci na Balkan, pre svakog drugog naroda. U toj kolotečini među Albancima (pa i među njihovim "akademicima"!) ima i takvih superkluga (pametnjakovića), koji i dan-danas pretendiraju da su Iliri i Pelazgi isti narod2), da su Iliri promenili svoj substrat i tako proizašli od Pelazga, kao Trojanci, Tračani (Dačani, Geti, Dardanci), Serboni, Sarmati, Andi, antički Makedonci, Etrurci, Latini, Kelti i dr., koji su to učinili bez promene substrata, iako – kako sam to izneo u jednoj drugoj studiji3) – svetski naučnici, pa i najveći albanski istoričari (sami oni!), već su javno i službeno priznali da Albanci sa Pelazgima nemaju nikakve veze.
Isto tako i Iliri sa Pelazgima nemaju nikakve veze. To su dva sasvim drukčija naroda, ma da su oba Indoevropljani, ali sa sasvim posebnim jezičnim karakteristikama. Dok je jezik Pelazga, koji su ušli na Balkan preko Male Azije i Mramornog mora, imao karakteristiku SATEM, ilirski je imao karakteristiku KENTUM. Jedan narod sa karakteristikom kentum, bez promene substrata ne može proizaći iz jednog jezika sa karakteristikom satem. I samo ovo je dovoljno da se obori pretendiranje Albanaca da su Iliri pelaškog porekla. Mi se nećemo baviti opširnije ovim problemom, pošto je naučno tretiran od drugih, koji su se složili sa pomenutim nemačkim Akademikom Milojčić, pa i sa austrijskim Akademikom Majer, koji nam je naučno dokazao da Albanci nemaju ništa zajedničkog sa Pelazgima.
Iliri su se smestili na Balkanu po ognjištima Pelazga i Grka, pa i Tračana - kako kaže Karl Paul (Carl Paul, 1839-1901), koje su proterali, tamanili ili i asimilirali, obična stvar u ta vremena sa svim narodima. Kasnije, kad će se ojačati grčki elemenat po primorskim gradovima Jadrana, izgrađenih od grčkih kolonista, Iliri će se podvrći grciziranju, koje je prekinuto invazijom Rimljana na obale Jadrana u II-I veku pre nove ere.
Prvi koji spominje Ilire je istoričar antičke Grčke Herodot (oko 490-425), poznat kao Otac istorije. Znači, u vreme Trojanskog rata (vek XI) Iliri nisu bili na Balkanu, jer - da su bili - spomenuli bi ih u nama svima poznate grčke epove ILIJADA i ODISEJA, kao što se spominju svi drugi narodi tog vremena. Nespominjanje Ilira je i jedan argumenat da oni nisu proizašli od Pelazga. Dardanci se spominju, što znači da ovi nisu Iliri.
Upola grcizirani, duž rimske okupacije, Iliri su se podložili romaniziranju i hrišćaniziranju, koje im dođe iz Rima sa rimskim konsulom Emilianus Paulus, poznat kasnije kao Sveti Pavle. Do kraja rimske periode Iliri su se romanizirali potpuno, za što je na poseban način doprinela crkva i hrišćanstvo, koje nisu tolerisale politeizam. Pošto Rimljani prihvatiše hrišćanstvo, ono je postalo snažna poluga za romaniziranje svih naroda Rimske imperije i učvršćivanje vlasti rimskih konsula i imperatora u pokorenim zemljama. Ovako, sa isključenjem Grka, romanizirali su se ne samo nepismeni Iliri, već i pismeni Etrurci, svi narodi Apeninskog poluostrva, narodi Iberskog poluostrva, Španci, Portugalci, zatim Francuzi (Gali), narodi Balkana, Albanoi, Tračani, Dačani, Rumuni, Vlasi, Dardanci, pa i dobar deo Grka.
Sve do početka grciziranja, Iliri su živeli u primitivnoj zajednici, ma da su tu i tamo i oni imali robove. Grciziranjem i, posebno romaniziranjem, raspala se njihova primitivna zajednica i plemensko ustrojstvo. Iz dana u dan u njihov život sve dublje i dublje prodiru robovlasnički elementi života i ustrojstva.
Kao primitivan narod, Iliri nikada nisu upotrebljavali njihov jezik u pisane stvari, pa ni na svom nadgrobnom kamenju. Opismenjeni Iliri upotrebljavali su isključivo ili grčki, ili latinski jezik i pismo, jer su se samo preko tih jezika kulturno uzdizali i sporazumevali. Tako da do danas nije otkriven nijedan tekst na ilirskom jeziku. Prema tome, ilirski se jezik ne poznaje. I pored toga, bazirajući se na neke reči, koje su sačuvane i stigle do naših dana posredstvom drugih jezika, nauka je konstatirala da je ilirski jezik bio tipa KENTUM.
U IV veku p.n.e. desila se tzv. Seoba Kelta. Ova je seoba potresla i Balkan, pa i predele današnje Srednje Albanije, gde su živeli Iliri. Većina Kelta se povukla sa Balkana i nastavila svoj put preko današnje Rumunije, Ukrajine, Rusije, prema Kavkazu i obalama Kaspiskog mora. Ali su tu i tamo, gde god su našli pogodne uslove za život, ostala pojedina plemena, bratstva. Tako su u Matu, pokrajina današnje Srednje Albanije, ostali delovi plemena Albanoi, više bratstava, o kojima sam pisao u mojoj studiji Ko su Albanoi?.
Duž vekova III-V naše ere Balkan su preplavili tzv. Varvari, Goti, Vizigoti, Ostrogoti, Gali, Sarmati, Alani, Markomani, Huni, Avari, koji ga opljačkase, spališe i opustošiše. Evo šta piše Sv. Jeronim iz Stridona Dalmacije, hroničar kraja IV veka:

"Ježim se kad pomišljam da prikažem razaranja našeg vremena. Ima više od 12 godina što krv teče kao reka: Goti, Sarmati, Alani, Markomani pustoše i pljačkaju Trakiju, Makedoniju, Dardaniju, Tesaliju, Akaju, Epir i svu Panoniju. Svuda nasilja, teror, svuda uzdasi, svuda strašna figura smrti. Za ovo svedok je Ilirija, svedok je Trakija, svedok je i mesto gde sam se rodio, gde se sve razori, sem neba i zemlje, drača i gustih šuma."4)

Varvari nisu samo ubijali, već su odvodili i sa sobom, putevima njihovih pustošenja, desetinama i stotinama hiljada zarobljenika, sve pretvoreno u roblje, sve odvedeno sa Balkana. Sledstveno, posle ovih razaranja i pustošenja stanovništvo Balkana se mnogo-mnogo proredilo.
U ovo vreme počinju i Sloveni da prelaze Dunav. U početku sa Avarima, kao izvidne jedinice, koje su isto tako pustošile i pljačkale, a zatim su počeli da prelaze Dunav i sa porodicama, te više nisu pljačkali, već su se nastanjivali u opustošenim predelima, kao sedentarni zemljoradnici, koji više nisu mislili da se otuda udalje. Oni su se tu nastanjivali za stalno. Pozivani su za to i od vizantijskih imperatora, pošto su opustošeni predeli trebali da se ekonomski obnove, a granica na severu imperije da se brani od novih Varvara i pljačkaša. Oni koji nisu pozvani od imperatora, prelazili su Dunav samovoljno i snagom svog oružja osvajali teritorije i gradove, pa i takva utvrđenja kao što je bio Durrhachium (Drač, glavni današnji primorski grad Albanije). Godine 548. nove ere Sloveni, pradedovi današnjih Srbo-Crnogoraca i Makedonaca, snagom svog oružja osvojiše Durrhachium.
Naglašavam ovde da je jedan deo ovih Slovena stigao na Balkan vekovima pre, zajedno sa Pelazgima, koji su ušli na Balkan preko Male Azije. Kad su stigli na Balkan Iliri, Sloveni su se povukli na severu Dunava. Jedan deo ovih Slovena opstali su tu, na teritoriji današnje Rumunije i njih poznaje istorija sa imenom Andi. Drugi deo, sada i oni poznati sa imenom Serboni, nastavili su svoju seobu do Kavkaza, gde ih beleži Ptolomej u II veku naše ere. Negde u to vreme oni se vraćaju prema Srednjoj Evropi i, zajedno sa ostalim Slovenima, opet silaze na obale Dunava i, odavde, kako smo rekli, iznova ulaze na Balkan.
Ovi Sloveni, koji dolaze sa ruskih stepa, i pogotovo Dačani, koji se u II-III veku nove ere sele sa Balkana i nastanjuju se u današnjoj Rumuniji, izazvali su novu seobu Anda, koji prelaze Dunav i, u III veku naše ere, nastanjuju se u Trakiji, teritorija današnje Bugarske.
U kakvom su stanju našli Sloveni Kosovo, kad su se tu nastanili u V veku, eto što priznaju sami albanski istoričari:

"Godine 441, Atila, vođa Huna...osvoji, pograbi i poruši jedan veliki broj gradova Makedonije i Ilirije, i posebno u Dardaniji (= Kosovo). Vizantijski istoričar Prisk, koji je prošao po ovim oblastima sa jednom delegacijom, koja se upravila za na dvor Atile, kaže nam da je Dardanija pretvorena u nenastanjenu pustinju, koju su bile prekrile šume. Kuda god su prošli, Huni su pljačkali i odvodili sa sobom jedan veliki broj stanovništva kao ratne zarobljenike. Među ovim robovima, Prisk kaže da je video i Ilire sa obala mora".5)

Neki albanski “naučnici”, pretendirajući da su Iliri i da su u odnosu na Slovene bili jako razvijeni, na jednom neuporedivo višem kulturnom stupnju, prave svakakva besmislena upoređenja i poniženja Slovena, posebno Srba. Englez Noel Malcolm, koji se povodi za njima piše:

“Prve opise za njih (Srbe) ostavili su nam vizantiski autori, koji nam ih opisuju kao divlje stanovništvo, više stočarsko negoli poljoprivredno, sa mnogo glavara, ali bez vrhovnog vođe. Za jedno plemensko stanovništvo, sa jednim prilično niskim stepenom materijalne kulture, prispeće na obale Dunava i njihov poged prema jugu, može se uporediti sa jednim ogladnelim čovekom, koji oslanja svoje lice na izlog dućana pun prehranbenih artikala”.6)

Prethodne opise vizantijskih autora gospodin Malcolm izgleda nije ni video, jer i on vidi samo ono što se sviđa veliko-albanskim šovinistima i rasistima. Činjenica je neosporna da Sloveni nisu nasledili “procvetali” Balkan engleskog falsifikatora istorije Malcolm, već “nenastanjenu pustinju” vizantijskog istoričara Prisk. Jako proređeno stanovništvo Balkana Sloveni su asimilirali, izuzev Grka, Albano-a, Rumuna i Vlaha. Delimično su i njih asimilirali, ali ne sve. U predelima današnje Grčke, ne samo što nisu asimilirali Grke, već su Grci asimilirali Slovene, kao što su ih tu i tamo asimilirali i Rumuni, pa i Vlasi.
Posle VI veka Iliri se više ne spominju u nikakve napise. Poslednji ostaci Ilira pretopeni su sa Slovenima duž njihovog zajedničkog života.
U srednjem veku, po raznim napisima, srećemo opet ime Ilira i Ilirija, ali sada se tim imenima podrazumevaju Sloveni i Srbija, Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska.
U srednjem veku, upravo godine 1043., po prvi put u istoriji čovečanstva spominju se i Albanci-Šćipetari na teritoriji današnje Albanije, upravo u njenom srednjem delu, u poleđini grada Drač, kako se tada na srpskom jeziku zvao taj grad, poznat u antička doba pod imenom Epidamnus, zatim Durrhachium.
Te godine, 1043, pod komandom dračkog kneza Ðorđa Manijaka, jedna vojska od Normana, Bugara, Grka i Albanaca (arvanitai), krenula je preko Ohrida za Thesaloniqi (Solun) i otuda u pravcu Carigrada. Hroničar tog vremena, Michael Attaleiates, u jednom svom spisu spominje to i, uz to - Albance. Ana Komnen, koja je iz XI i XII veka, odredila je i granice tadašnje Albanije. Ona kaže da se u XI-XII veku Albanija prostirala u predelu između reke Crni Drim (na Istoku) i Jadranskog mora (na zapadu), i - na severu - do reke Drim, a na jugu do reke Škumbini. I Marino Barlecio (Barlezio, 1460-1512) kaže da se Epiroti (= Albanci) i Epir (Albanija) prostiru na sever do reke Drim, da preko Drima nema Albanaca, pošto tamo žive Iliri (= Sloveni). Skadar, od 910. godine naše ere i za 500 godina redom bio je prestonica Crne Gore i Srbije. Mi možemo slobodno verovati Barleciu, jer je tada živeo u Skadru, borio se rame uz rame sa Ilirima (Slovenima) za odbranu Skadra od turskog napada i, sve što piše, video je svojim očima. On je autor dobro poznatog dela DE OBSIDIONE SCODRENSI (OPSADA SKADRA), objavljeno na latinskom jeziku u Veneciji 1504. godine. Ovo nam kažu i ostali istoričari tog vremena, pa i sami Albanci. Koliko za primer spomenuću biskupe Marin Bici i Petar Mazarek. Za obojicu Albanci pretendiraju da su njihovi, Albanci. Ovo nam u poslednje vreme reče i Englez Robert Elsije, poznat kao veliki prijatelj Albanaca. Evo kako se on konkreto izražava:

« U Srednjem veku nije bilo mnogo albanskog stanovništva po primorskim albanskim gradovima. Stanovnici Durresa (Drača) bili su pretežno Venecijanci, Grci, Jevreji i Sloveni. U Skadar su živeli Venecijanci i Sloveni, dok u Vlori Grci Vizantinci ».7)

Ne znajući oklen su stigli na Balkan Albanci, u početku naš Dalmatinac Tuberone Cervo (1455 - 1527), poznat kao istoričar, a zatim i norveški naučnik, istoričar i akademik, prof. dr Hans Tunman (Hans Erich Thunmann, 1746-1778), postaviše hipotezu o poreklu Albanaca od Pelazga, koju prihvatiše skoro svi, posebno August Šlaiher i Georg fon Han, dva najveća pelazgomana svih vremena, koje su nadmašili, razume se, samo albanski pelazgomani.
Svima dobro poznati austrijski akademik, prof. dr Gustav Majer, pošto je strogo naučnom analizom oborio hipotezu o poreklu Albanaca od Pelazga i - pošto je rekao da su Albanci bratski narod sa baltičko-slovenskim Litvancima - prvi je koji lansira novu hipotezu o Albancima. On je rekao da je albanski jezik nastavak jednog dijalekta ilirskog jezika8). A ovo znači da su i Albanci ili Iliri, ili sinovi Ilira. On je to samo rekao, pretpostavio. Apsolutno ničim nam to nije dokazao.
Zbog toga što su u to vreme Albanci bili slabo poznati, a o njihovom jeziku nisu postojale nikakve studije, kao i zato što su u to vreme naučna istraživanja o narodima bila podložena romantizmu, pretpostavka Gustava Majera (a pre njega imamo slovenskog istoričara T.Cervo i srpskog biskupa Petar Mazareka!) je prihvaćena kao OPINIO COMMUNIS i naučnici su se držali nje sve do početka XX veka. U istoriji albanologije su poznati kao veliki iliromani Leak, Hahn, Xylander, Miklošić, Meyer, Jokl, Pedersen, Krečmer, Cimohovski, pa i mnogi naši: Milan Šuflaj, Dimitar Tucović, Henrik Barić, Ljubo Bulatović-Ibrijski, Božidar Ferjančić, Momčilo Spremić, Bogoljub Hrabak, Mirko Bajraktarević, Živko Avramovski, Gojko Vukčević, Dragoslav Srejović, Borivoje Čović, Relja Novaković i dr. Među nealbancima, ovi poslednji, zajedno sa Hrvatom Antun Majer, moguće su poslednji Mohikanci te hipoteze. U toj romantičnoj, prednaučnoj fazi razvoja albanoloških studija, zbog nedostatka dokumenata i naučnih činjenica, svi su oni intuitivo pretpostavili da su Albanci genealoški sledbenici Ilira, pa i Pelazga. Neki nastavljaju da kažu to i dan-danas, štaviše i sa fanatičkim i najfundamentalističkim insistiranjem, ne uzimajući ni najmanje u obzir naučnu istinu! Za njih je albanski jezik upravni nastavak ilirskog jezika. Sledstveno, i Albanci su za njih upravni, genetički sledbenici Ilira.
Ponavljam: P r e t p o s t a v i l i ! Apsolutno niko od njih ničim to nije dokazao. Znači, imamo posla samo sa jednom najobičnijom pretpostavkom, sa jednom hipotezom, u čiji prilog nijedan od onih, koji su je lansirali ili prihvatili, ne samo što nije doneo nikakav naučni argumenat, već se nije ni pobrinuo za to. Ni za ilirsku, kamoli i za pelašku. Tako Franz Miklošić kaže: "današnji albanski jezik, koji mi smatramo za nastavak ilirskog jezika"9). Kao Miklošić, koji nam ne pretstavlja nikakav argumenat o ilirskom poreklu albanskog jezika, tako su postupili i svi ostali.
Pomenuti Albanac Aleks Buda kaže da Tunman i Han su "u romantičnoj fazi albanoloških studija...polazeći samo od formalnih jezičnih kriterija, uzimajući svaki stari indoevropski elemenat onomastike za ilirski i svaku staru karakteristiku predistorijske keramike Centralno-Istočne Evrope kao ilirsku, prešlo se u PANILIRIZAM, koji je vladao do 30-tih godina ovoga veka (XX,- KB). Pioniri panilirizma bili su arheolozi i filolozi G.Kossina, R.Much. C.Schuchhardt, J.Pokorny...Uticaji ovih koncepcija nisu nestali ni danas potpuno".10)
Albanci su kasno sišli na polju nauke, pa i svoje albanologije. Među njima mislim da su prvi neki iz albanske dijaspore u Italiji, obrazovani po italijanskim školama, koji su bili pod uticajem pomenutih svetskih naučnika. Albanci Albanije, sve do njihovog nacionalnog preporoda, nisu ni nos privirili u albanologiji ni u kom pravcu. Oni su masovno bili nepismeni. Albanski akademik, prof. Dimitar Šuterići (Dhimitër Shuteriqi, 1915-2003), piše da su se u ta vremena pismeni Albanci brojali na prste jedne ruke. Ali, kad se opismeniše, posebno kad im postade jasno da je pelaška hipoteza naučno oborena i neodrživa, neprihvatljiva od svetskih naučnika11), oni se grčevito uhvatiše za ilirsko-albansku hipotezu, kao davljenik koji se hvata za slamku, ma da još uvek među njima tu i tamo srećemo i po kojeg Pelazga.
Prihvatanje ovih hipoteza od strane Albanaca odgovaralo je, prijalo je njihovim nacionalnim i nacionalističkim interesima i stremljenjima, aspiracijama. Albanski nacionalisti, ne samo što je srdačno prihvatiše, već - pretendirajući da je ona neosporno i dokazana - vihorili su je kao zastavu svojih pretenzija, pa je pretvoriše i u ubojno koplje za njihov nacionalni preporod i njihova pretendiranja na teritorije susednih naroda i država, koje smatraju dan-danas kao svoju prćiju, legitimno nasljedstvo "svojih" pelaško-ilirskih pradedova.
Upravo zato su se oni upinjali i upinju se na nju i dan-danas. Oni su bili i jesu spremni da proglase za zakletog neprijatelja albanskog naroda svakoga ko i posumnja u tu hipotezu, da ga sataniziraju, pa i da ga ubiju. U jednoj drugoj studiji mi smo spomenuli kao takvog Albanca Mojkom Zeqo. Ovde ćemo spomenuti drugog Albanca, Albert Kotini, koji me proglasio za antialbanca zato što se ne slažem sa njihovom falsifikovanom istorijom, što se ne slažem sa njihovim pretendiranjem da su autohtoni, sledbenici Ilira, pa i Pelazga.12)
Kao iliromani istakli su se među Albancima akademici, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980), dr Aleks Buda (1911-1993), prof. Šaban Demiraj (Shaban Demiraj), prof. dr Androkli Kostallari, Muzafer Korkuti, Muzafer Džadžiu (Myzafer Xhaxhiu), Zef Mirdita, Skender Rizaj, Ali Hadri, a u poslednje vreme - moguće kao njihov poslednji Mohikanac - i Ismail Kadare, pa i mnogi drugi, koji - kao ovaj poslednji - nemajući ni pojma o albanološkim problemima, stavljaju nam veliko-albansku politiku albanske feudo-buržuazije u prvi plan svojih "naučnih" istraživanja i pretendiranja, stvar koju im je tražio njihov führer Enver Hodža, koji je i javno priznao da oni svoju politiku imaju u prvi plan i da - sledstveno - njihovoj nauci nedostaje naučna objektivnost.13)
 Vremenom, novo pokolenje svetskih naučnika, otcepivši se od prednaučnih, intuitivnih i romantičnih stavova, koji su vladali u albanologiji do prvog frtalja XX veka, otkrili su takve naučne činjenice, na bazi kojih im rezultira da Albanci ne samo što nisu genealoški sledbenici Pelazga, već ni sledbenici Ilira. Tako oni ustaju protiv hipoteze o ilirskom poreklu Albanaca, iznoseći za to dokumenta, činjenice i svoje strogo naučne argumente. Među prvima su Adelung (Johann Christoph Adelung, 1732-1806)14) i Kopitar (Jernej Kopitar, 1780-1844)15). Samo što se ni oni nisu zauzeli i dokazivanjem svoje hipoteze o neilirskom poreklu albanskog jezika. Tako da zasluga početnika ove nove hipoteze pripada austrijskom arheologu Karl Paulu (Carl Paul), koji, u podršci hipoteze svojih prethodnika da albanski jezik nema veze sa ilirskim, donosi nam prvi naučni argumenat: KENTUM-SATEM, koji je i glavni argumenat, najvažniji16). Tezi Karla Paula da Albanci nisu Iliri dali su svoju svestranu podršku sa serioznim naučnim argumentima skoro svi naučnici vremena, među koje zaslužuju da se spominju: Hermann Hirt, Gustav Weigand, Vladimir Georgiev, I.I.Russu, Grigore Brânkuch, Hans Krahe (u delu ALTEN BALKANILYR, HAMER 74), J.Pokorny, Paul Kretschmer, V.Pârvan, S.Puškariu, jugoslovenski akademici prof. dr Henrik Barić, prof. dr Ivan Popović, prof. dr Kaplan Burović,  Makedonaci dr Risto Ivanovski, dr. Petar Popovski i puno drugih. Oni ne samo što se slažu sa tezom o neilirskom poreklu Albanaca, već svaki od njih, studirajući problem prudentno, sa naučnom akribijom, znači bez pristrasnosti i kojekakvih tendencija, pretstavili su nam i svoje argumente o tome, sasvim naučne, istorijske i jezične, zatim etnografske, foklorističke, antroponimiske i arheološke. Oni i njihovi sledbenici poređali su niz sasvim ubedlivih argumenata, kojima naučno i nedvosmisljeno dokazuju da Albanci ne samo što nemaju nikakve genealoške veze sa Pelazgima, već ni sa Ilirima.
Tako nemački akademik, prof. dr. Gustav Vajgand (G.Weigand, 1860 - 1930), linguista i balkanolog, posebno poznat kao istraživač rumunskog i aromunskog (vlaškog) jezika, pošto se zauzeo i studiranjem ostalih jezika Jugo-istočne Evrope, naročito albanskog i bugarskog, za što je preduzeo i putovanja u te zemlje, da bi se na licu mesta upoznao sa fenomenima i istinom, pretstavi svetu njegovih 12 argumenata17), kojima nam na sasvim naučan način i sasvim neoporecivo dokaza da Albanci nemaju ništa zajedničkog sa Ilirima. Otkrića akademika Vajganda pobudila su interesovanje za njegovu tezu mnogih svetskih naučnika, koji se sada aktivno i strogo naučno bave albanološkim problemima, među kojima ću spomenuti ovde nemačkog naučnika, akademika prof. dr Hermanna Hirta, koji - suprotstavlajući se Paulu Kretschmeru o ilirskom poreklu Albanaca i njihovog jezika - donosi nam 6 glavnih argumenata18) da Albanci sa Ilirima nemaju ništa zajedničkog; pa bugarskog naučnika, akademika prof. dr Vladimira Georgieva, koji ređa 15 argumernata o tome, pa i naš akademik svetskog glasa prof. dr Henrik Barić, koji pridodaje 4 novih argumenata, zatim rumunski naučnici - akademik prof. dr V.Pârvan i akademik prof. dr Sextil Puşkariu, pa i - kako se albanski predsednik Akademije nauka dr Aleks Buda izrazio - čitav jedan kvart drugih naučnika i akademika, profesora i doktora nauka, koji prihvatiše hipotezu Karla Paula i snažno su je podržali i podržavaju je svojim naučnim otkrićima, priloživši nove argumente o nepostojanju ma kakve veze između Ilira i Albanaca. Među njima - i ja, koji sam ova istraživanja započeo još 1955. godine kao student albanologije u Skoplju, pa ih nastavljam evo punih 50 godina. Bazirajući se na ono što su otkrili moji prethodnici i ono što sam lično otkrio, konstatirao i dodao, navodim ovih 15 argjumenata o nepostojanju ma kakve genealoške veze između Ilira i Albanaca:

1.- Argumenat KENTUM - SATEM.
2.- Antički toponimi Albanije.
3.- Broj pozajmica iz starogrčkog jezika.
4.- Put pozajmica iz latinskog jezika.
5.- Romanizacija.
6.- Pomorska i ribarska terminologija.
7.-Albanci se ne spominju u ranom srednjem veku na teritorijama gde aktuelno žive.
8.-Homo Georgicos.
9.- Slaganja albanskog jezika sa baltičko-slovenskim jezicima.
10.-Rumunsko-albanska slaganja.
11.-Nedostatak tragova starog dalmatskog uticaja.
12.- Keltski elementi kod Albanaca.
13.- Hrišćanstvo.
14.-Arheološki i drugi dokazi materijalne i duševne kulture albanskog naroda.
15.- Analiza ADN.

Da sada uzmemo u detaljnu naučnu analizu svaki argumenat posebno, da bismo videli o čemu je reč i u čemu je stvar:

AD. 1.- Argumenat KENTUM - SATEM.
Autor ovog argumenta je pomenuti nemački naučnik, akademik prof. dr Karl Paul, ali ga obrazložio naučno drugi nemački naučnik, akademik, prof. dr Hermann Hirt, koji kaže: "Jezik Veneta, koji su prema Herodotu bili Iliri, bio je jedan KENTUM jezik. I od jezičnih ostataka ostalih Ilira izlazi da su oni imali jezik KENTUM". U nastavku H.Hirt nam navodi, između ostalih, ime ilirskog vojskovodje Vescleves, ime Voltureks, ime plemena Agriañes ili Agrìai i dr. Polazeći od ovog argumenta, H.Hirt kaže da "albanski jezik sa ilirskim nema veze". (Cit. delo, str. 179-188.)
Profesor Berlinskog univerziteta, Franc Bop (Bopp, 1791-1867), poznati nemački lingvista, glavni osnivač komparativne istorijske indoevropske lingvistike, studirao je i albanski jezik i, pošto je učinio manje više celovitu istorijsku analizu gramatičkoj strukturi i nekim leksičkim elementima albanskog jezika, definitivno je utvrdio da je taj jezik deo indoevropske jezične familije, gde zauzima jedno posebno mesto, kao zaseban jezik19). Kasnijim studijama, svi svetski naučnici, koliko za primer spominjemo Xylander-a20), Barić-a, pa i najpoznatiji albanolozi Albanije, nisu učinili ništa drugo, samo što su potvrdili konstatacije profesora Bopa.
Indoevropski jezici, duž njihovog istorijskog razvoja, evoluirali su sve više i više, odvajajući se i udaljujući se jedan od drugog. Ovaj razvoj, vremenom, doneo je takve promene u svim njihovim fonetičkim podsistemima i gramatičkoj strukturi, da su se oni korenito razlikovali jedan od drugog. Oslanjajući se na način kako su pojedini jezici reflektirali palatale, podeleni su u dve velike mnogo stare « dijalektalne » grupe, koje - prema vladajućem mišljenju - tu promenu palatala treba da su izvršile još u drugom milenijumu pre nove ere.21)
Ove dve stare jezične grupe su SATEM i KENTUM, nazvane ovako prema broju STO njihovih jezika. Priznali su ovo svi svetski naučnici, Pedersen, Krečmer, pa i Andre Martine (André Martinet), jedan od najvećih lingvista današnjice, strukturalist i osnivač funkcionalne lingvistike, profesor u L'Ecole pratique des hautes Etudes, a zatim i profesor na Sorboni: 10 godina je predavao i na Universitetu Kolumbija u Njujorku.22)
Glavna razlika između ove dve jezične grupe konsistira u načinu reflektiranja indoevropskih palatala k`, g` (= ћ, ђ). Evo da uporedimo nekoliko reči latinskog kentum jezika sa sanskritskim satem jezikom:

LATISKI : CENTUM « sto », COR / CORDIS « srce » ; -LINGUA « jezik », -AQUA « voda », AGÔ « činim » ,GENER « zet » i td.
SANSKRITSKI : SHATAM « sto », KRAVIS, KRAVYAM « meso », PANČA « pet » (<*PENQUE), YUGAM « jaram », RAJAS (= radžas) « mrak », JANU (džanu) « koleno » i dr.

U grupi SATEM jezika ulaze: indijski (sanskritski), persijski, armenski, tračanski, svi baltičko-slovenski jezici, ruski, srpski i albanski.
U grupi KENTUM jezika ulaze: latinski, etrurski, keltski, grčki, germanski jezici, tokarski, hetitski i ilirski.
Herman Hirt kaže: "Nastojanja nekih, da dokažu satem karakter mesapskog jezika, nisu neosporiva...Veneti i Mesapi pripadali su jednom jezičnom stablu. Njihovi jezici treba da se uključe u kentum jezike, sa kojima albanski jezik nema nikakve veze".
Henrik Barić, koji podržava ovu podelu jezika, kaže :
«Arbanaški jezik je neosporno jezik grupe SATEM, u kojoj su indoevropski palatali zamenjeni sibilantima (v. § 4), uporedi arbanaški sorrë : lat. cornix ; arb. zorrë : lit. zarna, nem. garn. ».23)
Isto to kaže i Norbert Jokl, poznat kao najveći prijatelj albanskog naroda. Ponovili su to i albanski akademici prof. dr Ećrem Čabej, prof. Šaban Demiraj i svi drugi redom. Nema tog Albanca koji nije prihvatio ovu podelu i koji se nije složio sa satem karakteristikom albanskog jezika.
Kako vidite, ilirski i albanski jezik pripadaju sasvim različitim grupama jezika. Prvi je KENTUM, a drugi je SATEM.
Sledstveno, albanski kao satem jezik (stvar ova - ponavljamo - koju do danas nije niko porekao, pa ni sami Albanci !)24), ne može biti sin ilirskog jezika, koji je bio jezik kentum. A za posledicu - ni Albanci ne mogu biti sledbenici Ilira i ni kojeg drugog naroda sa jezičnom karakteristikom kentum, znači ni sledbenici Etruraca, ili zapadnih Pelazga i dr.
Iz jednog kentum jezika može proizaći samo jedan kentum jezik, kao što i iz jednog satem jezika može proizaći samo jedan satem jezik, izuzev slučajeva kad imamo promenu substrata, kao što je slučaj sa savremenim rumunskim jezikom, koji je nekada bio satem jezik, ali - pošto je promenio svoj substrat putem latinizacije - on danas nije više satem jezik, već kentum. Isti je slučaj i sa vlaškim jezikom. Albanski jezik nije pretrpeo promenu svog substrata, sa čime su saglasni svi naučnici sveta (pa i albanski!), bez izuzetka. Prema tome, albanski jezik, kao jedan satem jezik, ne može biti direktan nastavak ilirskog kentum jezika. On ne može biti ni njegov sin, niti bilo kakav derivat ilirskog jezika, kao što ni rumunski savremeni jezik nije više ni sin, niti derivat tračkog jezika.
Argumenat KENTUM-SATEM je jako važan i naučno nepobitan. On nam sasvim jasno i nedvosmisleno dokazuje da albanski jezik nije ni upravni nastavak ilirskog jezika - ilirski (kako pretendiraju Albanci: setite se samo Albanca Preljoc Margilaj, koji se upinje da su Iliri govorili albanski i da Albanci govore ilirski)25), ni sin ilirskog jezika, niti da je dijalekat, ili rezultat jednog prirodnog, normalnog razvoja. Ovaj argumenat isključuje svaku dalju diskusiju za ilirsko poreklo albanskog jezika i Albanaca, čineći to naučno nemogućim.
I pored toga, mi se za našu tezu, da Albanci nisu Iliri, ne oslanjamo isključivo na argumenat kentum-satem. Ali, i da nemamo drugih argumenata, i samo ovaj bi bio dovoljan. Očiglednost ovog argumenta je tako velika, da je i jedan od najvećih albanskih iliromana, pomenuti profesor Šaban Demiraj, izjavio: "I uistinu, kad bi bilo tačno jedno takvo pretendiranje (da je ilirski jezik bio kentum, a albanski da je satem!- KB), onda svaka dalja diskusija za ilirsko poreklo albanskog jezika teško da bi našla jedan siguran oslon »".26)
Igrajući kartu velesila, koje su imale za cilj da upotrebe Albance kao topovsko meso za svoja osvajanja (za što su činili i čine sve da ih indoktriniraju iliromanijom!), neki "naučnici" sveta, podržavajući kolonijalnu politiku svojih zemalja, a videći da ne mogu oboriti naučna otkrića Karla Paula i Hermana Hirta da je ilirski jezik kentum, suprotstaviše se argumentu kentum-satem, izmišljajući dva dijalekta ilirskog jezika: severni i južni. Po njima samo je severni dijalekat (Veneti) bio kentum, dok je južni - tobože - bio satem. Mnogi su od njih to činili i samo da bi se dodvorili albanskoj buržuaziji, za koju počast ili i za pseću kost.
Kako se zna, Albanci danas žive na prostorijama gde su nekada živeli južni Iliri.
I za ovu hipotezu se albanski "naučnici" uhvatiše kao davljenik za slamku, posebno pomenuti Š.Demiraj, koji se izuzetno zauzeo ovim problemom. Kako rekosmo, on priznaje da je severni dijalekat ilirskog jezika bio kentum, ali nastavlja: « imajući u vidu poznatu činjenicu da je albanski jezik tipa SATEM. Ostaje da odredimo, u prvom redu, kakvog je tipa bio južno-ilirski jezik, SATEM ili KENTUM ? »,- kaže on27). Pa jezičkim kalamburima i žongliranjem učinio je sve da nam dokaže da je južni dijalekat ilirskog jezika tobože bio satem.
Rekao sam i kažem gospodinu Demiraj: "Etimološke prove ove vrste degradiraju ponekad u utančana žongliranja, ali uzaludna, sa fonetskim zakonima i sa korenima reči i indoevropskim sufiksima, koji gore spleću stvar, negoli što je raspleću". Ove mu je reči rekao pre mene, od vremena, V.Besevliev, ali im g. Demiraj nije poklonio pažnju.
Hirt kaže: "podela ilirskog jezika u dva dijalekta (kentum i satem) je neosnovana".
Jedan jezik ili je kentum, sa svim svojim dijalektima, ili satem. Ne može jedan te isti jezik (bilo i jedan dijalekat tog jezika!), da bude i kentum i satem. Ako je severni deo jezika (dijalekat) KENTUM, onda je i južni deo (dijalekat) KENTUM. I obratno. Kad bi bio, kako Š.Demiraj pretendira, severni kentum a južni satem, onda ovde ne bismo imali jedan te isti jezik, ne bismo imali ni dva dijalekta jednog te istog jezika, već bismo imali DVA JEZIKA. I to sasvim drugčija! Severnjaci se sa Južnjacima ne bi ni najmanje razumeli, kao što se ne razumeju aktuelno germanski (KENTUM) jezici sa slovenskim (SATEM) jezicima. Tako, ako bi severni kentum jezik (Veneta) bio ilirski, onda južni satem jezik (Labeata ili Taulanta) ne bi bio ilirski. Ovaj drugi bi trebao da bude jedan sasvim drugačiji jezik, bez ikakve veze sa prvim.
Jesu li Iliri bili dva različita naroda: severni Iliri i južni Iliri ? Kako se zna, južni Iliri nisu bili ništa drugo do plemena severnih Ilira, koja su, duž migracije, potisnuli jedan-drugog na jug.
Južni Iliri su i Mesapi. Njihova jezična karakteristika je kentum, a ne satem, kako bi trebalo da bude kad bi južni Iliri imali tu jezičnu karakteristiku.
Južni i severni Iliri bili su u blizini jedni drugih, na jednoj uskoj zoni jugo-zapadnog Balkana i u vremenskom aspektu neodelivi. Sloveni obala Atlanskog okeana sa Slovenima obala Tihog okeana su hiljadama kilometara daleko jedni od drugih i u aspektu vremena imaju skoro dve hiljade godina što su odeljeni. I pored ovoga, kako oni Atlanskog okeana, tako i oni Tihog okeana, imaju satem jezik.
Nastojanje prof. Demiraj da dokaže karakteristiku satem južno-ilirskog jezika je propalo, štaviše i smešno. Ono ima prosto politički karakter, ni najmanje naučni, što će pred svoju smrt priznati i njegov mecena Enver Hodža, izjavljujući - kako smo to već naglasili - da albanskoj nauci nedostaje naučna objektivnost. Godine 1972., na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, poznati italijanski balkanolog, akademik, prof. dr Guliano Bonfante rekao mu je oči u oči:

“Trački (i dačanski) jezik bio je bez ijedne sumnje SATEM jezik...dok je ilirski (sa mesapskim) bio skoro sigurno KENTUM (Ovo je  moje mišljenje a i mišljenje pokojnog Krahe). Sada albanski jezik je bez sumnje substancialno jedan SATEM jezik, kako to pokazuju mnoge forme sasvim jasne..."28)

A to je jednog dana i sâm Š.Demiraj priznao, izjavljujući da su ilirski i albanski "dva jezika".
Sledstveno, treba da prihvatimo naučna argumentiranja da su ilirski i albanski dva različita jezika i, kao posledica toga, da su Iliri i Albanci isto tako dva različita naroda.
KENTUM-SATEM je argumentum crucis, koji nedvosmisljeno obara ilirsku hipotezu. On isključuje svaku dalju diskusiju za ilirsko poreklo albanskog jezika i Albanaca, što - kako ćete videti u nastavku - prinuđen je da prizna i sâm predsednik Akademije nauka Albanije, koji se više i stručnije od ma kog drugog Albanca zauzeo upravo problemom ovog argumenta.
Da se zna i ovo: Albanski "naučnici", "akademici", pošto su videli nemogućnost, absurdnost njihovog pretendiranja da je samo severno-ilirski jezik Veneta bio kentum, dok južno-ilirski satem, izbrisali su Venete iz liste Ilira. Vidite za ovo njihov citirani ENCIKLOPEDISKI REČNIK, str. 394 i na kojoj god strani budete hteli. Idući im po voli, Englez Noel Malcolm izbacuje i Mesape iz liste Ilira.29) Vidi se jasno da oni pod svaku ceni hoće da izvedu Ilire sa SATEM karakteristikom. A tako se ne pravi nauka.

________________
1) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- raport održan na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, godine 1972, objavljen u KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, tom I, Tirana 1974, str. 53.
2) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR,- Tirana 1985, str. 393.
3) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu Pelazgi, - studija, imate je i delu KO SU ALBANCI?.
4) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS - Instituti i Historisë: HISTORI E SHQIPËRISË,- Tirana 1959, str. 141.
5) Iden: str. 142.
6) MALCOLM, Nöel: KOSOVA,- drugo izdanje, Tirana-Priština 2001, str. 23.
7) ELSIE, Robert: Një vjedhje në Dubrovnik dhe dalja në skenë e gjuhës dhe e kulturës shqiptare,- u časopisu PËRPJEKJA Br.6, Tiranë 1996, str. 91.
8) MEYER, Gustav: DIE STELLUNG DES ALBANESISCHEN IM KREISE DER INDOGERMANISCHEN SPRACHEN,- Göttingen 1884, Essays u. Studien, Bd. I, Berlin 1885, str. 52-56.
9) MIKLOSICH, Franz: Die slavischen Elemete im Rumunischen,- u “Denkschriften der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften", Ohilos.- hist. Classe, XII (1861) Wien 1861, str. 8.
10) BUDA, Aleks: cit. delo, str. 51-52.
11) Za opširnije o ovome vidite moju studiju Albanci nisu Pelazgi, cit. delo, imate je i delu KO SU ALBANCI?.
12) KOTINI, Albert: Kapllan Resuli në sulm kundër figurave të kombit,- list GAZETA 55, Br. 123, Tirana 28-30. maj 1999, str 9. Između ostalog tu piše: "Antialbanska revija YLBERI, koju izdaje Kaplan Resuli, napada albanizam...Enver Hodža ima jednu veliku zaslugu što je uhapsio autora "izdaje" (aludira na moj roman IZDAJA!- KB), koji, čim se oslobodio zatvora, u reviji YLBERI čini jedan orijentiran antialbanski posao, koji se sigurno sprema u slovenskoj kuhinji...Kažem jedina zasluga Envera Hodže, jer ga uhapsio sa pravom, ne više kao agenta Srba, već preko svega kao čoveka koji poriče poreklo Albanaca od Ilira, zarazujući i tipove kao Fatos Ljubonja sa drugima". Ove njegove optužbe protiv mene preneli su svi sajtovi Albanaca, pa i na strane jezike. Koliko za primer, navodimo sajt ALBANEWS ARCHIVESW: www.listserv.buffalo.edu. Jedan drugi sajt ovih Albanaca (TIFOZAT.COM: www.tifozat.com/forum) atavističkom, stravičnom mržnjom piše: "Kaplan Pseto Resuli, kao književnik je jako sposoban. Po zatvorima Envera Hodže, gde su ga na živo odrali, napisao je oko 200.000 stranica rukopisa, koje sada, pošto je izašao iz zatvora, objavljuje. Ima 20 godina što njegove reči čine bajagi uticaj u međunarodnim krugovima. Ova larva ne treba da se podceni. On je opasan, jako opasan. Dobro je učinio Enverr Hodža što ga uhapsio! Ovaj majmun, na televiziji Beograda, izjavio je da je Srbin. Braćo Albanci, nemojte čitati njegova dela! On je poludio, jer je proveo sav svoj život po zatvorima! On poriče autohtoniju Albanaca! On poriče da smo Iliri, što nam priznaju sve enciklopedije sveta (sem 0.00000000001%)! Nemojte ovom četniku objaviti intervjue i ništa od njegovih dela! Kaplan Resuli, jebem vam majku i sve članove porodice! Ovo govno treba da likvidiramo. Pa zar je još živ ovo govno?! Ovo nam dokazuje da su Albanci kao ovce. Pa ovo govno je trebalo odavno ubiti! Kako ne izađe jedan Avni Rustemi (Ubica Esat-paše u Parizu. A.Rustemi je zatim proglašen od Albanaca za narodnog heroja!-KB) da ode u Ženevu da ga ubije?! Kako ne izađe jedna pička materina da ga ubije?! O braćo Albanci u Švajcarskoj, ubijte ga! Kaplan Resuli treba da se likvidira!" Poslednje reči, podvučene su, pocrnjene, od njih. Albanski intelektualac i književnik, poreklom sa Kosova, zvani  Kadri Osmani, očitao mi je i opelo preko interneta. Koristim  priliku da se zahvalim Francuzima, koji - kad su saznali albansku nezahvalnost prema meni i njihov očito kriminalni tretman - preko svojih medija, pa i preko sajta Association française d'études sur les Balkans, osudiše ih dostojno, što moja braća Srbo-Crnogorci i Makedonci dan-danas nisu učinili. Naprotiv - podržavaju ih, potstiču ih i sarađuju s njima protiv mene. Uvek mislim na pretstavnike vlasti, ma da ih takve imamo i na drugoj strani, među verskim fundalistima, koji – busajući se u prsa i za pravoslalje – spremni su za pregršt droga-dolara da se prodaju i stave na raspoloženje albanske mafije, koja me proganja. Za opširnije vidite moje delo TAMO – NA KOSOVO!, Ženeva 2008.
13) HOXHA, Enver: RAPORTE E FJALIME,- Tirana 1983, str. 296.
14) ADELUNG, Johann Christoph: MITRIDATES,- tom II, str. 346.
15) KOPITAR, B.Jernej: Albanische, walachische u bulgarische Sprache,- u JAHRBÜCHER DER LITERATUR, 46, Band, Wien 1829, str. 253.
16) PAUL, Carl: Die Veneter i Eine vorgriechische Inschrift von Lemos,- u ALTITAL. FORSCHUNGEN II, 1894, str. 200.
17) WEIGAND, Gustav: Sind die Albanier,- u BALKAN-ARCHIV III, Fortsetzung des Jahresberichtes des Instituts für rumanische Sprache. Herausgegenben von Dr. Pr. G.Weigand, Leipzig 1925- 1928, str. 227-251. Ove argumente ja sam analizirao detaljno i objavio to na albanski jezik sprva u reviji YLBERI God. IV, Br. 5, Ženeva 1996, str. 10-11, zatim - na srpskom jeziku - u mojoj knjizi STVARNOST I ALBANSKE ILUZIJE,- Ženeva 2000, str.22-36.
18) HIRT, Hermann: Die sprachliche Stellung des Illyrichen,- u FESTSCHRIFT FÜR H. KIEPERRT, 1898, str. 179-188.
19) BOPP, Franc: Ueber das Albanische in seinen verwandtschaftlichen Beziegungen,- Abhandl. D. Preuss, d. Wissenschaften. Phil. hist. kl. 1854.
20) XYLANDER, J.R. v.: DIE SPRACHE DER ALBANESE ODER SCHKIPETAREN,- Frankfurt am Main 1835., str. 311 n.
21) PORZIG, Walter: Die Gliederung des indogermanischen Sprachgebietes,- Heidelberg 1954, str. 75 n.
22) MARTINET, Andre: DES STEPPES AUX OCEANS - L'indo-européen et les Indo-européens,- Paris, Payot, 1986, str. 90.
23) BARIĆ, Henrik: ISTORIJA ARBANAŠKOG JEZIKA,- Sarajevo 1959, str. 20.
24) DEMIRAJ, Shaban: GJUHA SHQIPE DHE HISTORIA E SAJ, Tirana 1988, str. 53: i pored svih nastojanja da izbaci albanski jezik iz grupe SATEM, na kraju i ovaj Albanac priznaje: « Na bazi refleksije palatala, albanski jezik pripara i.e. jezicima SATEM ».
25) MARGILAJ, Preljoc: ILIRI GOVORE ALBANSKIM - ALBANCI GOVORE ILIRSKIM JEZIKOM,- Podgorica 2001. Vidite i moju analizu tog dela, objavljena u mom delu OD ILIROMANIJE DO TERORIZMA,- Ženeva 2002, str. 71-85.
26) DEMIRAJ, Shaban: cit. delo, str. 22.
27) Idem: str. 22.
28) BONFANTE, Guliano (Torino): Shqipja dhe ilirishtja,- u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom II, Tirana 1974, str. 99.
29) MALCOLM, Nöel: cit. delo, str. 33.