Пише: Александар РОВИЋ
ЈЕЗИК ДОКУМЕНАТА – УДБ-ина карактеристика Академика Буровића –
Најзад, послије толико година непрекидног настојања и свакаквих саботирања, продрли смо и
у Државни архив Републике Македоније у Скопљу, и доспјели до досијеа РЕСУЛБЕГОВИЋ КАПЛАНА, како је тамо регистрован академик, проф. др Каплан Буровић, а под бројем 4874, који је носио и као осуђеник, што се јасно види и на његовим грудима на званичној фотографији приложеној у „ЛИЧЕН ЛИСТ“. Надлежни органи Архиве дадоше нам фотокопију свих докумената оверену њиховим четвртастим печатом.
Наглашавамо одмах: Досије Академика Буровића, чијим овереним копијама сада располажемо, не само што није потпун и недостају најважнија документа, већ није ни веродостојан. Најважнија документа овог досијеа су ФАЛСИФИКОВАНА!!! У наредним дописима ћемо објавити сва та документа и доказати да су фалсификована. Сада објављујемо само КАРАКТЕРИСТИКУ која носи датум: Тетово 19.10.1959.
Сутрадан, 20.10.1959. Академик је спроведен из затвора у Тетову у тзв. Казнено поправни дом ИДРИЗОВО крај Скопља, гдје је издржао затвор до последњег дана.
Карактеристика је написана на македонском језику, има нечитак потпис аутора и нема никакву ознаку, тако да се не зна која то институција стоји иза ње, ко сноси одговорност за њу. Претпостављамо да је од управе затвора у Тетово. Изволите превод:
***
КАРАКТЕРИСТИКА
За Ресулбеговић Каплан-а, рођеног 1934. у Улцињу, а живио је у граду Тетово, Шиптар, држављанин ФНРЈ, по занимању наставник, ожењен, од школске спреме завршио је Вишу педагошку школу, осуђен по чл. 118 став 1 КЗ.
Ухапшен је 4. марта 1959. године зато што је од почетка 1956. године па до 1958. године, односно до хапшења радио непријатељски преко писмених дописивања са појединим лицима и у личним контактима отворено је ширио да наше власти циљају денационализацију шиптарске националне мањине, за што је активизирао све његове истомишљенике са којима је био интиман.
Хапшењем Каплан је био много дрзак, увијек, до суђења, у току истраге отворено је нападао истражне органе, говорећи им да немају право да га саслушавају-истражују, а кад су му показани материјале са којима располагаху, тада је одбио да их призна за своје, иако их је сâм писао, претендирајући да је све то измишљено од стране органа власти. Он као поштен Шиптар увек ће се држати и остати доследан ријечи коју је дао пред осталим његовим друговима. Кад су свједоци суочени са њим и свједочили онако како је био случај, Каплан их је категорички одбио, не признајући да га познају, иако је са њима радио.
У посљедње вријеме, преко једног нашег пријатеља, били смо информисани да Каплан намјерава да бјежи из затвора, али за то треба да му се пружи повољан моменат. Зато треба да се има у виду и овај моменат, пошто у свако вријеме може да побјегне за Албанију. Са друге стране, Каплан је изванредно способан човјек као организатор, зато напомињемо да ако нађе погодну средину-интелектуалце, може са њима да нађе заједнички језик иако они неће бити непријатељски расположени, али Каплан ће моћи да дјелује на њих и да их направи непријатељима.
***
У вези ове Карактеристике обратили смо се Академику Буровићу, који нам је рекао следеће:
Академик Каплан Буровић
- Пре свега наглашавам да у мојој легитимацији пише да сам по националности Црногорац. Лично сам под истрагом и пред судом консеквентно изјављивао да сам по националности ЈУГОСЛОВЕН, пореклом из Боке Которске, Црногорац, па и Херцеговац, али никако Албанац. Сећам се сасвим добро да, кад сам иследнику рекао да сам Херцеговац, он – да би ме провоцирао и видео да ли ја то стварно мислим тако – опјева ми познату сатиричну песму ХЕРЦЕГОВЦИ ЗАПЈЕВАЈМО ГАНГЕ, на што му ја рекох: “Ми смо Херцеговци још 1875. године устали на општи устанак против турског окупатора, док сте ви Македонци учинили то тек 1903., скоро 30 година после нас!” Лично државни тужилац, пред судом, назвао ме конструктивним грађанином, а не Шиптаром, нити Албанцем, јер сам и ту показао и доказао да нисам Албанац, већ интернационални конструктивни грађанин Југославије, што свакодневно показујем и доказујем дан-данас. У мојој легитимацији пише да се презивам РЕСУЛБЕГОВИЋ, а – како видите – и у овој Карактеристици, што је чисто словенско презиме, где имамо суфикс –ВИЋ, које националистички настројени Албанци никако не трпе. Зар ово није у контрадикцији са њиховим претендирањем да сам се тобоже изјавио да сам Шиптар?!
- Али, зашто су ме југословенске, односно македонске власти, арбитрарно писали као Шиптара, кад су ту, у Скопљу, имали мог рођеног брата, пуковника ЈНА Џевдета Ресулбеговића, који се изјављивао и писао као ЈУГОСЛОВЕН, пореклом Црногорац, и деци својој дао имена РепубликАнка и Љубомир?! Ово фалсификовање моје националности није учињено случајно, јер има везе са њиховим претендирањем да сам тобоже планирао да побегнем за Албанију – као албански националиста, а не као ЈУГОСЛОВЕН и ИНТЕРНАЦИОНАЛИСТА, као дисидентни књижевник и конструктивни грађанин.
- Како видите из ове Карактеристике, они – индоктринирани фалсификованом историјом албанског народа – албанску дијаспору сматрали су за националну мањину Југославије, чиме су индоктринирали све Југословене, па у том оквиру и мене и сав свет, па и саме Албанце. Тако индоктриниран, а стојећи на позицији конструктивног грађанина Југославије, ја сам бранио уставно и законско право Албанаца Црне Горе да основно обавезно образовање приме на свом националном језику. Како се сада зна, Титоисти су у Црној Гори, па и у мом родном месту Улцињу, године 1956. затворили школе на албанском језику и приморали их да уче на српском језику, газећи овако преко њихових законских и уставних права. Законских и уставних, а не природних, међународних, јер – пошто ови Албанци у Југославији нигде нису национална мањина – као дијаспори не припадају им та права. Значи, закон и устав (Какви су били!) газили су они, а не ја. Напротив, индоктриниран од њих неистином, ја сам бранио тај закон и устав, говорећи истину да се циља денационализацији и асимилацији Албанаца Црне Горе. По принципима марксизма-лењинизма асимилација се стигматизира као контрапродуктивна: интегрисање и сливање националних мањина са осталим становницима земље се чини преко равноправних националних права. Националних, а не националистичких!!! Титоисти су им ускратили национална права и дали им националистичка!!! Изгледа да ово ови Титоисти још нису схватили, јер дан данас не разликују национално од националистичког.
- Тако, истина је да сам био против денационализације-асимилације. Истина је да сам за то отворено оптужио титоистичке власти, лично председника општине Улцињ, Андрију Петричевића, и да сам за то настојао да активизирам не само припаднике албанске дијаспоре, већ и конструктивне грађане Југославије, Црногорце и Србе, па и Божа Костића, мог професора историје, који се пре мене сударио са овим Петричевићем, исто тако у одбрани Албанаца, па тиме тако васпитао и мене од малих ногу. Истина је да сам предводио моје истомишљенике и на демострацијама, да смо демостративно блокирали “Народни” одбор у Улцињу, где је А.Петричевић извадио и револвер на мене, а затим и на мог оца, сред града, претећи му: “Зауздај сина, иначе ћу и њега и тебе убити!” За ово је требало да се они ухапсе и изведу пред суд, а не ја. Актуелно, ови Титоисти изводе некаквог Бахри Бриску као предводника тих демострација, који је стварно био у нашим редовима, али у служби УДБ-е, као шпијун, провокатор и полицијски прерађивач. Овај Б. Бриску, инструиран од УДБ-е, а подржан свестрано и од албанске мафије, пише сада не само километарске пасквиле против мене, већ и књиге, са монструозним неистинама, лажима, клеветама и најпрљавимим псовкама, увредама, којима ме провоцира за лично обрачунавање, на што ме наводе и актуелне власти Црне Горе, које моју тужбу против њега и његове књиге одбијају да узму на разматрање. За опширно видите моју књигу ТУЖБА – ПРОТИВ КОГА?, Улцињ 2012!!!
- Пошто су ме ухапсили, истина је да сам био м н о г о дрзак, увек, перманентно, и пред судом, где сам и судије нападао и оптуживао их да немају право да ме истражују, нити да ми суде. Зашто? Пре свега ја сам био потпуно свестан да сам потпуно невин, јер не само да нисам вршио никакву пропаганду против народне власти, социјализма и братства и јединства, како су ми писали у налогу за хапшење и у Оптужници, већ сам напротив био за народну власт, за социјализам и братство и јединство, за што сам непрекидно милитирао и милитирам, па су ми комунисти Југославије, пре неки месец, видећи да сам се светски афирмирао као конструктиван грађанин – комуниста, понудили и чланску књижицу њихове нове Југословенске комунистичке партије (!). Ко не верује – нек дође у мој стан да му је покажем. Са друге стране, још пре хапшења, мени је почело да постаје јасно да је у Југославији узурпирана народна власт, пролетерска диктатура, и да је успостављена социјал-фашистичка диктатура Јосипа Броза Тита и његове црне банде, криминалне и омражене од читавог народа.
Видите моју поему БОЈАНА, објављену у Дубровнику још 1952. године, затим и сред Београда и Загреба, где сам Југославију Јосипа Броза Тита и његову клику отворено оптужио да су од Југославије направили ГОЛГОТУ, коју су притуснуле љуте ране, па њени народи стењу, ропћу и кукају од њиховог терора. Изгледа да 1952. године, кад сам писао ту поему, нисам био баш сасвим свестан југословенске стварности, али сам хапшењем у Тетову (Македонија) постао и те како свестан да у Југославији више немамо ни народне власти, ни социјализма, нити братства и јединства, што нам је сада – верујем – свима јасно, сасвим јасно. Или нам нису ово доказали трагични догађаји који су следили и носимо их на плећаима и дан-данас?!
Правни повод за ту моју посебну д р с к о с т јесте затворска истрага и Оптужница, где су јасно написали да у Македонији нисам вршио непријатељску пропаганду, пошто сам тобоже п р и м е т и о да ме на сваки корак прати УДБ-а. Онда, пошто сам грађанин-држављанин Црне Горе и претендира се да сам управо тамо извршио „кривично“ дело, с каквим правом су ме ислеђивали и судили у Македонији?! По уставу Југославије и КЗ требали су да ме предају црногорским властима, да ме они иследе и осуде. А зашто нису то учинили?! Зато што сам у Улцињу те године имао само мушкараца 253 брата и рођака Ресулбеговића, који би разбили не само врата, већ и прозоре судске сале, и упали да виде и слушају за што се оптужујем и судим. У Тетову нисам имао никога од мојих па су зато и “суђење” реализирали иза затворених врата!!! Овако су македонске власти примиле на себе сву одговорност за тај инсценирани судски процес, за тај злочин, који је сигурно извршен наређењем из Београда, од југословенских централних власти.
- Истина је да су ме суочили са неким “материјалима” – “писмима”! Истина је да сам одбио да их признам да су аутентична, моја! А да како да признам да сам ја тражио од Бриску Бахрије да се дописујемо псеудонимима, како то пише у његовом фалсификованом писму које је изведено пред суд (!), кад ми је он, сигурно инструиран од УДБ-е, тражио оригиналним писмом, које су сакрили, да писма потпишемо псеудонимима. У мом писму, којим сам њему одговорио, пише дословно: “слажем се са тобом да писма потписујемо псеудонимом”?!?!?! Зар ово не доказује да је писмо Бахрије фалсификовано?! На лицу места ја сам од судске пороте тражио да се Бахрија одмах ухапси и оптужи да је он вршио не само непријатељску пропаганду, већ је, по инструкцијама УДБ-е, учинио и све што је могао да ме полицијски преради и наведе да учиним и који злочин, како би власти имале чиме да оправдају моје хапшење. Колико да знате, Бахрија је његова писма потписивао именом Ðерђ Фишта (Познати албански шовинистички, антицрногорски и антисрпски књижевник!), док сам ја писма потписивао Ристо Силић (Познати Црногорац, књижевник и велики пријатељ албанског народа, који је и писао на албанском језику значајна дела, чији сам пример и ја следио!).
И не само Бахрија! Читава банда УДБ-иних лизисахана ангажована је да ме полицијски обраде и учине да извршим који злочин, иако су Титоисти били свесни да је полицијска обрада законом забрањена. УДБ-а је покушала да ми стави у руке и револвер, па ми је увела у кревет и своје провокаторке! Не само ону коју ми је обесила о врат као супругу, већ и жене других, удате, са децом. Дегенеришући их овако зар није ова УДБ-а рушила породице не само обичним грађанима, већ и члановима партије, па и високим партијским и државним органима, личностима, члановима Председништва Југославије и самим председницима, министрима и генералима?! Ухапсили су ме пошто су им све провокације пропале. Тако да, не само да ја нисам вршио непријатељску пропаганду, већ су власти те које су мени вршиле непријатељску пропаганду против народне власти, социјализма, братства и јединства. Или третман који ми је учињен није био једна флагрантна пропаганда против народне власти, социјализма, братства и јединства?!
Свом срећом, тада сам већ био сазрео и знао да разликујем узурпаторе народне власти, криминалце УДБ-е, од доследних претставника народне власти, од доследних комуниста и синова радног народа.
- Као поменуто фалсификовано писмо Бахрије, била су и остала писма, па и моја, написана од УДБ-е мојом писаћом машином. Управо зато ниједно од тих писама не налази се више у мом досијеу. Сва су уништена од УДБ-е, да нико не сазна истину.
- Признајем да нисам имао право кад сам оптужио УДБ-у да су фалсификовали и изјаву Адема Демачи. Како се показало пред судом, она је била аутентична, написана од Адема, његовом руком, али са таквим неистинама које су мене навеле на то да помислим да је и она фалсификована од УДБ-е, као и моја писма, као и писмо Бахрије. Адем је пред судом сâм порекао све што је тамо, у тој изјави, излајао против мене и, од сведока Оптужнице, како рекох, обрнуо се у сведока моје одбране.
- Али какав то смисао има мој псеудоним РИСТО СИЛИЋ?! Да не значи да сам Шиптар?! Нема Албанца који ће за свој псеудоним узети једно српско име, посебно и у таквој ситуацији!!!
- Да сам ја одбио да признам да познајем сведоке, гола је лаж, својствена Титовим удбашима. Који је то сведок кога ја нисам признао?! Пред суд су изашла само два сведока: Адем Демачи и Бахри Бриску. Адем Демачи се пред судом, од сведока Оптужнице обрнуо у сведока моје одбране, оптужујући УДБ-у да су га мучили до смрти да би изнудили од њега једну лажну изјаву против мене, док сам Бахрију, ту – пред судом, раскринкао као агента УДБ-е, који ме инструкцијама УДБ-е ставио у полицијску обраду и гурао да учиним неки злочин. Сада је овај Бахрија и својом књигом POLEMIKË (Полемика, Скадар 2011) јавно признао да је био у служби УДБ-е и да је пред судом “сведочио” онако како су га инструирали они из УДБ-е.
- Претендирање да су они, власти затвора у Тетову, преко њиховог пријатеља информисани да Каплан намерава да бежи из затвора чим му се за то пружи прилика, гола је лаж. Апсолутно никакав “пријатељ” их није обавестио нешто тако, јер сам у затворској ћелији био са једним младим Грком, коме ја сигурно нешто тако нисам рекао, и са два Албанца, од којих је један био скоро неписмен, а други је могуће имао основно образовање, али му је на челу писало да је агент УДБ-е, што сам му ја рекао у брк и замолио га да прекине са његовим провокацијама. Са друге стране, истина је да су ме ове “народне” и “социјалистичке” власти провоцирале у ћелији затвора да бежим, да би ме убили, на шта сам ја протествовао и тражио да прекину са тим провокацијама. Али шта ће ова Карактеристика, са тим претендирањем, у мојим документима?! Кад су ме извели из затвора у Тетову да ме спроведу у Идризово, не само што ме нису свезали, већ су ми пришили и једног другог “осуђеника”, који је такође био невезан. Пратио нас је један једини слабашни милиционер, пешице. Кад смо прешли мост на речици Пена и одмакли једно 100-200 метара, овај се милиционер “сети” да је заборавио наша документа и рече нам да се вратимо. На мосту нам рече да га ту причекамо и нестаде на врата затвора, једно 150 метара удаљено. Тада ми “осуђеник” рече: “Да бежимо!” Ја, свестан да је то провокација и да управо то очекују УДБ-ини стрелци иза прозора околних кућа, одговорих му: “Ако ви хоћете да бежите, то је ваша ствар. Ја не бежим!” Тако им пропаде и ова провокација. Кад смо стигли у Идризово нестаде овај “осуђеник”: апсолутно нигде га више нисам видео. Ова Карактеристика, са том белешком, требала је да потврди, у случају да ја покушам бекство и убијем се, да сам још у затворској ћелији планирао то бекство.
- Али, ако сам ја био против народне власти и социјализма, како је могуће са сам ја осумњичен од ових власти да у свако време могу побећи за Албанију, кад је Абанија била светски позната као земља “народне” и “социјалистичке” власти, преко свега и лично од мене окарактерисана преко исте поеме као и Југославија, као ГОЛГОТА?! Ето зашто су ме назвали Шиптаром и зашто поему БОЈАНА нису нигде споменули ни у току истраге у затвору, ни у Оптужници и нити у току судске истраге, али су зато споменули и оптужили ме за моју дисидентну приповетку КЊИЖЕВНИК, коју нисам стигао да објавим, јер ми је персекутирана.
- Како се већ зна, на путу за Советски Савез, ја сам емигрирао у Албанију, чим сам пуштен из затвора. Тамо су ме ухапсили и осудили на 43 година затвора, поерницом из Београда, а као услов да се успоставе дипломатски односи у рангу амбасада, што сада признају не само поштени Албанци, већ и многи од оних који су били и јесу у служби албанске УДБ-е, зване СИГУРИМИ. Не само док сам био интерниран, већ и по затворским ћелијама Албаније ја сам постојао као Југословен црногорског порекла. Албански удбаши су ме за то 10 пута на живо одрали, тражећи да порекнем југословенску (српско-црногорску) националност, и да се изјавим за Албанца. Пошто им се ни после десетог драња нисам повинуо, извели су ме пред суд и осудили на нових 10 година затвора, управо зато што се изјављујем за Југословена, а не за Шиптара!!! Документ о овоме је већ објављен: имате га у ревији YLBERI, Год. II, Бр. 2-3, Женева 1993, стр. 29. Мислим да сам једини човек на свету, који је осуђен на доживотну робију, па и одран на живо, зато што се не одриче своје националности. Мислим да сам скупље од било којег другог Србо-Црногорца платио право да се назовем Југословеном, односно Србином, или Црногорцем. Па и ако ово знају сасвим добро Титоисти, они ме дан данас држе по њиховим црним листама, док ме преко медија проглашавају за “исламизираног Арбанаса”. Или ово није истина Илија Петровићу?!
- Ево како сам ја, као поштен Шиптар, дао овима реч, и како сам им остао доследан, господо удбаши Македоније!
Тако је завршио свој исказ – коментар академик, проф. др. Каплан Буровић, одан и одран син југословенских народа, кога настављају да персекутирају власти екс југословенских република, у очитој сарадњи са албанским властима, са албанским удбашима и криминалцима, које је наш академик демаскирао и раскринкао као нико други, како то није урадио ни Јосип Броз Тито, који их је јако добро познавао, ни Југословенска академија наука и умјетности. Живот и дјело Академика Буровића свједоче нам не само његову потпуну невиност, на обе стане границе Југославија-Албанија, већ и флагрантну издају ствари народа како од стране клике Јосипа Броза Тита, тако и од стране клике Енвера Хоџе.
