Srbija je zemlja iz koje se odlazi. Ovde su kosmopolite odavno poistovetili sa izdajnicima, džentlmene sa papučarima, inteligentne sa štreberima, perspektivne sa uobraženima. Onda su nacionalisti, seksisti, glupaci i propaliteti dobili prostora da sebe zovu patriotama, a
država samim tim postala tesna za one duhom široke, zagušljiva za one širokogrude, mračna za one prozorljive. Tužno je kada svane dan u kom ti glad nadjača ljubav prema domovini, kad ti promaja koja duva kroz novčanik otvori kućna vrata a pasoš se pretvori u kartu u jednom pravcu.
Kontradiktorno zvuči ali iz Srbije se odlazi jer je voliš. Ovde se ne ostaje jer propadaš, a više ćeš joj značiti ako uspeš. Ovo razumeju oni koji su bili gladni za vreme inflacije, koji su sa neizvesnošću čekali nasilno odvedene očeve na ratišta, koji su spavali po atomskim skloništima tokom bombardovanja, koji su protestvovali i dizali revolucije, a istovremeno završavali fakultete u rokovima da bi sad radili u trafikama.
Patriotizam je ono kad se naježiš dok igra reprezentacija a ipak odlučiš da odeš. Patriotizam je ono kad uvek zaplačeš uz Baladu Disidenata a ipak odlučiš da odeš. Patriotizam je ono kad ti majka plače jer odlaziš a ipak odeš. Patriotizam je ono kad puniš džakove sa peskom na Makišu a ipak odlučiš da odeš. Patriotizam je ono kad u svakom od svojih prijatelja koji ostaju ostaviš po deo svoje duše, a ipak odeš. Patriotizam je ono kad znaš Oče Naš napamet a ipak odlučiš da odeš.
Na keca.
Jer ti je pun kurac poslodavaca koji se ponašaju kao robovlasnici, političara koji kradu, crkve koja je licemerna, komšija koji gledaju tuđa posla, plate koja je mizerna, dvojakih aršina, srebroljuba, poltrona, opurtunista, lažnih osmeha i urokljivih pogleda. Jer nikad nisi imao ni ono osnovno, pa nemaš šta ni da izgubiš. Jer je sve ono što su tvoji preci stekli propalo, pa više nemaš koga ni da obrukaš ako tamo ne uspeš. Jer nemaš čega da se setiš što bi te nateralo da se makar u odlasku okreneš da Joj maheš.
Odavde se odlazi ne zato što je tamo negde mnogo bolje, već zato što sigurno nije gore. Ovde se ne ostaje ne zato što nikad neće biti bolje, već zato što se nema vremena za čekanje. Dobre prilike su odavno prestale da šetaju ovuda.
Srbija je postala takva da ovde više skoro da nema ni vazduha. Hrane već odavno nema dovoljno. Osmeha i Sigurnosti skoro da nikad nije ni bilo. Ovde ostaju samo oni što još pomalo vuku na škrge. Što se praćakaju ko ribe na suvom. Oni koji se presipaju iz šupljeg u prazno. Što sastavljaju kraj sa krajem. Što seku uši da zakrpe dupe.
Srbija je jedna čudna balkanska njiva u kojoj niče i raste, u kojoj se pelcuje i kalemi najlepše bilje, ali cveta i rađa negde tamo. Obično daleko. U tuđini. Dok raste đubre ga mukom, nemaštinom, strahom. Zalivaju ga od zametka neprihvatanjem, neshvatanjem i bolom. Raste kroz mrazeve, vetrove i mrakove do pupljenja. A onda se začuju testere. Tada je vreme da ode. Tada najčešće nema izbora nego da pređe preko plota u komšijsku gradinu i tamo izbehara. Tada je vreme da prekine preživljavanje i počne da živi. Sve ovo može i kraće da se kaže – vreme je za zbogom.
