Својевремено сам у једном есеју за реалистичку прозу написао да је највеће савршенство, у ствари, најсавршенија једноставност, а управо је то Ратко Антонијевић потврдио у овој књизи која се чита у даху, књизи која обилује личним и колективним

драмама, на домаћем и међународном плану, драмама са срећним исходима и сврсисходним едукативностима.
   Ишчитавајући ову реалистичку сагу одмах ми се наметнула, као основна водиља, чињеница о космичкој карактерологији малог народа који чини велика дела, почев од прве до последње реченице овог изузетно лепог приповедачког штива које је, без икаквог претеривања, карактерна слика на можданом платну дедова, синова и унука, као и даљих предака и будућих наследника.
   Антонијевићева фабула је чврста, има хронолошки ток, уздржаност и одмереност, без јаких страсти, патетике и хиперболисања, што значи да је аутор овладао приповедачком техником реализма са историјским и етичким, на једној, социјално-психолошким, на другој, и емотивној, мисаоној и духовној компоненти, на трећој страни, о човеку који је слоп духовних, мисаоних и емотивних констелација по мери Бога, а управо то приповедачко тројство, гарантује аутору сигурну списатељску будућност.
   Антонијевићеви дијалози су концизни, збијени, језгровити, проткани мисаоношћу, етичношћу и духовношћу, а језик дијалога је једноставан, толико близак свим далеким прецима и потоњим потомцима.
   Ова сјајна реалистичка проза је у функцији карактеризације свих протагониста и памти се по богатству наративности која, што је врло важно истаћи, ефектно потире деструктивну лакоћу заборављања у народном бићу.
Петар Милатовић Острошки