Поштовани читаоци, презентујем Вам преписку коју је започео Новица Ђурић, новоизабрани предсдник Удружења књижевника Црне Горе, преписку која довољно илустративно говори о интегритету личности некога ко је на челу Удружења

књижевника Црне Горе.

НОВИЦА ЂУРИЋ:

    Поштовани господине Милатовић,

    Захваљујем се на речима бриге, јер знам да Вам није била намера да овим писмом извршите јавни утицај и притисак на рад жирија.

Када су у питању људи о којима говорите и ја сам уверен да су требали бити награђени. Но ја тада нисам био председник жирија па је Ваше писмо закаснило од 10 до 20 година.

    Сад сам у прилици да равноправно, са осталим члановима жирија разговарамо, одлучим(о) о награди. Не секирајте се, биће додељена најбољој књизи па макар њен аутор био неко од оних које Ви помињете.

     Можда треба да Вам напоменем да награда "Марко Миљанов" није признање за животно дело па да писца "затиче у животу", већ награда за најбољу књигу.

     Не спорим да су многе књиге остале без награде, али то је питање за протеклих 20 председника жирија.

     Не желећи да Вас замарам нити да с Вама полемишем ових пар реченица проследићу на адтресе на које и ви посласте Ваше.

С вјером у истину,                                                                      

Председник УК ЦГ

Подгорица, 19.04,2015,                                    

Новица Ђурић

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ:

    Поштовани господине Ђурићу,

    Вероватно сте случајно погрешно написали

„Поштовани господине Милатовић“ уместо, како основачко граматичко правило налаже „Поштовани господине Милатовићу“.

Срдачан поздрав од Петра

НОВИЦА ЋУРИЋ:

    Поштовани господине Милатовићу,

    Срдачан поздрав од Новице и  Петра.

Без грешке.

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ:

   Поштовани господине Ђурићу,

    Радује ме што сте сада правилно употребили вокатив у обраћању уместо номинатива, као у Вашем претходном приватном писму, због чега сам Вас, да подсетим, ипак подучио, а радује ме зато да не би зли језици почели да говоре како је на челу Удружења књижевника Црне Горе полуписмени средњошколац.

   С обзиром да сам у емиграцији већ 32 године, могуће је да нисам информисан о свему као ви који сте протагонисти свега за последње 32 године, па тако и у случају додељене две награде, Међутим, и поред тога, ипак, сматрам да мој пример треба да следи и наш цењени колега Драган Лакићевић у корист нашег знатно старијег и заслужнијег колеге Косте Радовића, нарочито ако се има у виду све до сада изнето, мада сам ту јавну тајну одбацивао, али и ту сам се, изгледа, преварио.

    Признајем, није се тешко преварити тамо где је све превара у држави, антинародној страви!

Свако добро од Господа Бога и мирну савест, искрено Вам желим,

Петар Милатовић, Беч

НОВИЦА ЂУРИЋ:

   Господине Милатовићу,

   ја се сјећам Вас из Тузи. Још Вас тамо траже.

Одаке Ви у Бечу?

Кога то занима?! Ни Ваша писма!

Толико о Вама. О награди, када Ви будете одлучивали.

Завршавам сваку даљу комуникацију, јер људи који вређају заслужују само презир.

Збогом.

Свако добро

Бога нека суди и Вама и мени.

Добронамјерно.

Новица Ђурић

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ:

   Господине Ђурићу,

    Мени је било испод части да икад посетим Ваше Тузи, за разлику од мог завичајног Острога, кога сте се Ви плашили као ђаво од Крста у време нашег познанства у Подгорици 1974. године.

   Кад је о презиру реч, заиста треба презирати полуписменог удбашког доушника, а о томе ће бити речи у документарној књизи „СРПСТВО У ДУЋАНУ“!

   Својим поступцима Ви сте, практично, написали молбу да обелоданим све из Ваше мрачне прошлости, али о детаљима нећу сада.

Не позивајте се на Бога, Богом Вас кумим, јер Ваш Бог лежи на Дедињу.

Боље се позовите на ујака Мијата Шуковића, једног од уставотвораца антисрпског Устава 1974. године, затим Вашег кума Светозара Маровића, да не спомињем остале.

Sine ira et studio!

Петар Милатовић, Беч

Ко је Новица Ђурић?

   Да би читаоци стекли потпуну слику презентујем део "светле" биографије Новице Ђурића.

    Новица Ђурић, рођен у селу Дријенак код Колашина 1956. године, има завршену средњу школу,  некадашњи главни и одговорни уредник Омладинског Покрета листа социјалистичке омладине у Титограду,  био је веома перспективан кадар кадровске комисије Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе. Многи су га видели као могућег наследника свог ујака и познатог црногорског усташе- Мијата Шуковића.

     Његове везе са влашћу никада нијесу прекинуте а његово блиско пријатељство и кумство са Светозаром Маровићем (црногорски Стане Доланц) продубило је његов рад на утемељењу сепаратистичког режима.

     Да је "мали перспективан" најбоље је осјетио београдски новинар Милован Бркић кога су умало ликвидирали сарадници црногорског ДБ-а у ходнику Омладинског покрета, по налогу ондашње, комунистичке власти. Уосталом и сам Бркић је касније почео да сарађује са ВБС, многи тврде, како би заштитио сопствени живот.

    Бркић се у старту преварио и повјеровао Ђурићу али га је то умало коштало живота. Живот му је спасија једна жена која је угледавши језив призор како три  бандита масакрирају полумртвог човјека-почела је да запомаже! Главни организатор овог покушаја убиства био је Владимир Владо Кековић бивши шеф ДБ-а. Он је касније у неколико прилика саопштио да је логистичку подршку за овај моструозни напад био нико други до сестрић Мијата Шуковића- Новица Ђурић. А БРкић је био у Титограду како би прикупљао компромитујуће податке за комунистичко, политичко руководство!

    Временом институције савезне државе су губиле премоћ у односу на сепаратистичке тако да су смјењивани кадрови које је постављала Војска и њене безбиједоносне службе а постављано они који су исконтролисани од црногорског ДБ-а.

   На том таласу је за допиника листа Политика из Црне Горе дошао и Новица Ђурић.

    Новица Ђурић је изузетно близак са Момчилом Момом Вуксановићем и тако је запосијео на још једно уредничко мјесто , као уредник електронског портала "Српске новине" иако до краја, један другом не вјерују.

    На почетку у оснивању СНС Момчило Вуксановић је у једном тајном разговору са групом српских радикала договорио Ђурићево смакнуће (сматрајући га веома повезаним са црногорском влашћу)али је након неколико мјесеци, Вуксановић почео да разбија Српску радикалну странку. Српске радикалне странке, која је између осталог и формирала СНС., више нема.

    Између осталог и због Вуксановића. Вуксановић је, када је требало, улагао новац у растурање странке а предсједницу мр. Видосаву Остојић (чији је муж Бранислав творац "црногорског језика" а децу јој стипендира Фулбрајт и данас се налазе у САД!?) је частио авионском картом до Београда.

     Ђурићев ангажман се не завршава на томе. Постаје уредник Издавачке куће Српског националног вијећа и ту осим што обезбјеђује срамно високе хонораре обезбјеђује бесплатно штампање и рекламу својих књига без икаквог умјетничког дара.

    Вуксановић је у Савјету увијек радио незаконито али, зачудо уз пуну подршку чланова СРС и наравно своијих кумова, пријатеља, интимних сарадника. Неки који су отворено почели да постављају питање: куда иде не мали новац који се добија за заштиту српских националних права?

    Не бих више о страшним и срамним детаљима!

Петар Милатовић