Самопоштовани Вуче Драшковићу (Браншковићу, Бог ти дао онолико памети колико недостаје твом дрилованом мозгу.
Хвала ти због псовања мог мртвог оца којег је убила комунистичка Удба 1977. године,

као и толико честитих Срба по свету.
Хвала због псовања моје мајке. Моја мајка, у тренуцима док јој син слуша и премерава дубину људске плиткоће, у тешким мукама преживљава своје последње овоземаљске дане у Подгорици.
    У накнадном телефонском разговору обећао сам ти да ћу ти због овога потражити очи. Обећао сам и поново ти понављам: ни комунистичка полиција, ни конвертитска стража то неће спречити лисицe, звана Вук.
Хвала твојој жени Даници што је потврдила своје неваспитање и убедила ме да је иза лажне шминке аморфна маса једне клуподерке, коју је неко преварио, или она мисли да све око себе превари у њену позваност да од комунисте прави „националисту“, а код људи (где их има, а има их још!) зна се где је шта и шта ко ради кад нешто прави! У накнадном телефонском разговору, правдајући се, почео си да избегаваш одговор на моје конкретно питање: Вуче Драшковићу, ко ме псовао из твоје куће пре два минута! Знаш да си почео да врдаш. Опоменуо сам те: Вуче, уопштавање је незнање! Скоро плачним гласом, како и приличи кукавицама и моралним мизеријама, жалио си се да си окружен: Арнаутима, Хрватима, Словенцима... Није ме из твоје куће псовао ни Шиптар, ни Хрват, ни Словенац, а можда и јесте баш Шиптар у твом присуству из твоје куће док спремате неку нову чорбу целом српском народу!
Зам да ћеш сервилно молити да ти опростим кад се лично први пут сретнемо, било у отаџбини, било у иностранству. Знам да ћеш се позивати на светосавску ширину...
    Што се тиче опроштаја, немој да страхујеш узалуд. Опростио сам ти, али ти, сигурно, нећу никада заборавити! Дакле, заслужене батине си мимоишао. Ово друго нећеш никада избећи, као што си вешто избегао наш сусрет кукавички алармирајући полицију од страха и ангажујући ноторне кукавице из твоје страже.
Уосталом, Вуче, јунаци не прљају руке са нељудском чапром!
    Што се тиче оног другог, нећеш бити оригиналан. Пре тебе су твоји лоши учитаљи (комунисти) све што им није по вољи бранили идеолошким штитом. Ти ћеш сада, познавајући твој систем манипулација, овај случај свести у национални оквир и покушаћеш да се заштитиш националним штитом. Само једно немој да заборавиш: никада нисам и никада нећу респектовати комунистичко „светосавље“ из простог разлога што је тај бедни сурогат негација самог светосавља!...
Претпостављаш, Вуче, да овај честити српски народ није више спреман да слуша неку проститутку како му трабуња о моралу... Исто као што није уопште спреман да мирно слуша како лупеж блебеће о поштењу, убеђујући поштен народ да је непоштен... Баш у оној мери у којој није спреман да га школски примери ругоба убеђују да су лепи и како је народ ружан.
Питаш се: какве сада ово има везе.. Има и те какве!
    С обзиром на то да су узроци и последице твоје у теби, осећам моралну обавезу пред собом, тобом и народом да те натерам да их препознаш у себи из два разлога!
Први, који не мора бити први по важности, је тај што их не знаш. Други, опет не мора бити други већ обрнуто, је тај што народ , можда, не зна.
    У првом случају незнање те не оправдава, што је теби као правнику, познато, већ напротив.
Уколико знаш, а незнање је намерно, теже по оног ко сноси последице сопствених узрока.
У другом случају, ако ти можда знаш да то тајиш од народа у намери да будеш „вођа“ и ако је у питању утаја, сложићеш се, постајеш најгора вашарска прођа.
И у једном и у другом случају консеквентност је неизоставна. Поткрепимо ово чињеницама заједнички, на срећу народа којем је превише илузија.
    Вуче, кад некоме украдеш идеју јави покраденоме да си то урадио и смерно се извини да не би покрадени затражио одговарајућу сатисфакцију...
    Сећаш ли се приче о ономе кога су поткрадали, а покрадени бива све богатији, а лупеж све сиромашнији? Ниси се сетио? Штета.
Е, Вуче, да не држимо читаоце у неизвосности...
    Наиме, после мог предавања у Дому Српског културног клуба „Свети Сава“ (Хокстон парк) у Сиднеју 3. фебруара 1990. године (то је онај Дом у који си одбио да уђеш јер је тамо слика ђенерала Драже Михаиловића!), али ниси одбио новац за „националне послове“ да би га касније присвојио!), ја сам, гово- рећи о „Светосављу данас“ покренуо петицију у корист Николе Каваје... С обзиром да је предавању присуствовао Драган Барјактаревић, помоћник главног и одговорног уредника „Дуге“ да о покретању петиције обавести тебе и војводу др Војислава Шешеља. Касније ме обавестио да ти је то пренео у Београду, као и то да си ти само ћутао!
    Вероватно си и војводи то прећутао, али ниси био лењ него си обавестио Николу Кавају о покретању петиције у његову корист. Наравно, то си приказао као твоју иницијативу, али уз један мали превид са само шест месеци закашњења! Наиме, равно шест месеци пре твог „обавештења“ Каваји, исти Никола је обавештен о покретању петиције, а та петиција се зове ЛОВ НА ТИТА и сада је у штампи рмансирана исповест српског командоса Николе Каваје, чије излажење, у издању београдског издавача „Досије“, ти хоћеш да спречиш опробаним стаљнистчким средствима, али то ти је само узалудан покушај и ништа више!
Вуче, веруј ми, не бих ти ништа замерио да си ме обавестио. Не бих дозволио да се угруваш, већ бих порадио да то испадне као твоја идеја. Уосталом, не би то био први пут, али да не ситничаримо. Само сада нећу, часну ти реч дајем, да дозволим даљу крађу, јер лупеж мисли да му је покрадени вечити дужник, а то је, да те подсетим, логика последњих у селу сељака и у школи пропалих ђака, стокупљевина с коца и конопца, од зле мајке и горега оца!
    Дакле, по питању петиције не дозвољавам да ме дрско крадеш. Требаш да се постидиш испред огледала које није урамљено никаквим (унапред договореним) могућностима.
    Уколико се не постидиш покушаћеш да се браниш у стилу: па, исто смо мислили... Ма је ли? А како то испада да смо исто мислили после предаје моје књиге ЛОВ НА ТИТА издавачу (АИЗ Досије, поштански фах 45, 11001 Београд 6) и то баш кад је процес припреме за штампу у јеку. Па када си видео писма (ти знаш чија!) позеленео си и импутираш ми „одлазак на ручкове“ што си ти чинио по Аустралији, узимајући им новац и обећавајући им функције у новој држави. Јер, Вуче Браншковићу запамти: Петар Милатовић никада није наплаћивао своје моралне обавезе као ти што уновчаваш своје „српство“. Управо сам ја тај који је од себе давао одувек и морално и материјално, али како нисам властољубив – теби нисам давао... Сада ни Срби у расејању више неће давати једном преваранту који им подмеће кукавичје јаје и за целу Аустралију овлашћује најнеморалније особе, кумове Воју Стилиновића и Милену Аџић, брачни пар, па им јадно несрећно дете не зна да ли оца да зове тата или куме..., који су прво сачекали да се у Господу упокоји Владика Петар (Банкеровић) да би сервирали небулозу небулозу о опроштају греха, знајући добро да им нико не верује...
    Овлашћујеш, Вуче, такве моралне мизерије у име СПО, чији је члан тада био и др Војсилав Шешељ, оне исте који су ширили удбашке дезинформације: Шешељ убијен у Шведској, Шешељ пуцао у Драшковића и да не набрајам небулозе и дрскости лудака којима сам ускратио право да присуствују мојим предавањима по Аустралији.
Најмање ће Срби имати разлога да пуне Даничину врећу без дна када им је јасно како си се понео поводом антисрпске представе „Свети Сава“ чији су режисери у Тирани и Техерану...
     Следимо ли твоју „одбрану уметничког стваралаштва“ испада да је требало подржати највећи злочин у историји светске културе на врху Ловћена кад је, на српску срамоту, промовисано усташко-комунистичко чудовиште.
Сваки онај ко је допринео прекидању шамарања српског образа заслужује да се назове јунаком на бранику српске истине!
Сваки онак ко под плаштом „уметничког стваралаштва“ прља образ целокупној српској историји, запамти Вуче Драшковићу, заслужује тешку казну. Кад то буде јасно свим квазисрбима и антисрбима неће нико шамарати српски образ после обилних количина соли на отворене српске ране...
    А те отворене ране дежурни јањичари, као што си ти, само продубљују! Под изговором некакве катарзе и отрежњења од пијанства заблуда четнички покрет сада браниш ти који си писао о „четничким клањима“.
Твој бивши идол, србогладни србождер Јосип Броз, двоструки злочинац (ратни и мирнодопски), да је жив био би далеко лукавији од тебе. Он би сада јавно напао партизанство и одао признање четништву само да би задржао власт безвлашћа до голотиње моралног бешчешћа. Ти слично поступаш и теби слични дежурни јањичари, међу којима теби дајем сваки могући примат.
    Сада га нападаш после смрти. Само си заборавио да је Броз за срски народ умро 2. новембра 1941. године кад је целом српском народу зарио двосекли нож у леђа и то онај нож којег је с једне стране држао Кремљ,а с друге Ватикан. Садаје тај нож у квазинационалним рукама!
    Да бих спречио манипулацију из 1941. године силом прилика смо сучељени.
   Наиме, ја Петар Милатовић, четнички син, који сам Тита одувек мрзео и презирао у далеко већој мери него што си га ти волео, мораћу да га браним од тебе и теби сличних, јер да није било таквх јањичара, партизанских синова, садашњих Тројанских коња пред српским бедемима, не би српски народ у двадесетом веку прогонио своје најоданије синове, а устоличавао пробисвете и протуве.
    Сачувај ме Боже комунистичког национализма и конвертитског светосавља у служби Даничине вреће без дна!
Брзо оздрављење од каријеристичке параноје искрено ти желим.
Петар Милатовић
Große Sperlgasse 21-23/7
1020 Wien
Austria

Самоуправа, година CX број 8 (1163), Нови Сад, октобар 1990., стр. 23)