Пише: Небојша Зељић, Калгари
   У животу сваког емигранта осване дан кад он не може са сигурношћу да каже где се налази. Уз то углавном, није у стању ни да каже ко је, одакле долази и где се запутио.

Неким емигрантима тај дан дође у првим данима емиграције, а неким опет узме много година.

Навршило се ево двадесет година како живим у Канади и некако се осјећам сизгубљено и свако јутро се будим са истим питањем – да ли сам ја у свом или туђем кревету?

Да ли је ово моја кућа или сам још увјек у гостима?

Да ли је ово мој живот у иностранству или је иностранство у мом животу?

Да ли сам овде или је ово овде тамо?

Да ли пишем кући или од куће?

Као рефлексије стварног и нестварног, виртуални свјетови у које улазимо и излазимо правећи од себе самих видљиве, оне који постоје и оне који су понекад невидљиви, нестварни.Емигранти су ти као  сјенке луталице без броја и слова.

И без адресе наравно. Надам се само да је онај невидљиви, непостојећи Небојша , уљуднији, љепши и бољи од овог егзистирајућег.
А мучила ме носталгија, није да није, та опака болест пуна мириса и окуса од које се пијано исплаче ријека која тече према кући.

Хладно, минус тридесет и нешто, а ја и Балашевић окрећемо рингишпил у мојој глави док развозим пицу по индијанском резервату те давне деведесетпете.

Е, да се туга могла продавати, где би ми данас био крај. Нема веселих емиграната, као што нема ни веселих цигана, од исте смо сорте.

Питао сам се често, шта ја радим овде, шта је то што човјека држи у добровољном изгнанству. Мислиш године ће донијети одговоре, а доносе само нова питања.
Молиш бога да вријеме брзо прође, све се надаш, навићи ћеш се, а кад се деси онда те  ухвати страх јер навика је као срушен мост преко кога нема назад.

И онда дође тај дан који те пробуди гласом локалног радија, овдашњим вијестима које те нервирају, мирисом добре, старе филтер кафе и прегорјелог тоста. Покушаваш да се средиш, журиш на посао, на који сви журе, обучен у распар чарапе и по први пут твој енглески не звучи брокен (бар ти тако мислиш).

Вече ће донијети умор и  таму. И пицу, да и пицу...

Стижу празници и ја се спремам да идем тамо доле, у стари крај. Припремам се да не изгледам странац. Купићу „Политику” , наручити кафу и сјести у неку кафанску башту првог дана јануара.

Одлучио сам да ми буде добро тих неколико дана.

Једино.... кад напишем причу сједећи у некој београдско - босанској кафани не знам да ли ће то бити прича о мом животу у иностранству.