Пише: Данијела, Трст, Италија
Јао, па где сте Ви? Па нисмо се чули од 2009! Смејем се на сопствени рачун… Управо сам прочитала свој текст из 2009! Јао, како делује далеко, а како препознајем све, као
да је јуче било! А десило се доста тога у међувремену…
Не, нисам престала да будем „signora delle pulizie” (госпођа за чишћење у буквалном преводу, чистачица)…Само сам научила да живим паралелно…
Дакле, захваљујући том послу мирно могу да планирам где ћу на годишњи одмор, хоћу ли прстен од белог или жутог злата, знам да детету могу да платим екскурзију у Барселону, а да не заборавим притом ни оно млађе… Могу да изгледам довољно добро обучена (и све друго), да студирам и надам се добро плаћеном, чистом и лаком канцеларијском послу, у неким сновима можда чак и налик оном који сам некад давно радила…
Без оног посла о коме сам писала давне 2009. нисам остала због нерада, напротив! Радила сам и када се већ добро видео стомак… Е, када више нисам могла да се сагнем 50 пута у року од сат времена, или бар не без последица за будућу бебу, отисша сам на трудничко. После је готово неосетно истекао уговор о раду о коме више ни речи није било…
Узгред, да ли знате да стопостотно плаћено трудничко одсуство у Италији траје три месеца? Можете ли да замислите маму која се породи, остави кући бебу од 3 месеца и врати се да ради? Мени су га платили иако је уговор о раду истекао зато што је то законом обавезно, није ме се много тицало. Плакало ми се онда када су мењали Закон из исте материје али у Србији, никад више такав неће ступити на снагу, опростиће нам ваљда, кости оних који се у гробу окрећу јер су се за њега борили…
Тако сам престала да будем радник и постала студент. Овога пута не на курсу за језик, него редован, прилично чудан, неосетно старији (на моје огромно задовољство) и врло одговоран студент специјалистичких студија за социјални рад, социјалну политику, програмирање иуправљање услугама и људским ресурсима!
И то на једном од бољих италијанских Универзитета... Баш му је толико име, све су морали да натакаре па кад год морам то да напишем користим опцију за копирање!
И игром случаја, чак сам ипрва на групи завршила све испите, у јуну прошле године (зато што сам прва ушла у кабинет, не из другог разлога!).
Од тада вежбам своје стрпљење у односима са италијанском администрацијом, чекајуци да одрадим праксу и најзад дипломирам.
Довољно висока школа да бих могла шта год! Немојте се надати да ће то несто променити у мом статусу „signore delle pulizie” , што би рекли италијани : „ho preso il gusto!” ако може да се преведе са: „почело је да ми се допада”.
Или, допада ми се моја независност, тај осећај корисности, мој полагани пут на боље а да се притом мостови не дижу у ваздух. Моје сигурно парче хлеба, оно за чим сам отишла у бели свет, ако се не рачуна љубав. Моја мала али сигурна цифра којој за сада ни криза која се итекако осећа није много наудила. Моја нада да, ако се не убијем пре него постанем стара и немоћна, ипак себи приуштим мирну старост и ником не будем на терету.
Јесте да црни фонд уме да се опасно окрњи у доба снижења за 70 посто (којих се у Србији не сећам, или бар не за нешто иоле употребљиво) и сваки пут кад бих да са мужем побегнем на два дана од деце,обавеза и свакодневног и изигравам даму, али идеја остаје, добра и могућа…
А можда је то и због тога што у Италији не иде на боље : незапосленост младих је висока, цена некретнина је пала, али ја нисам од оних који су тиме успели да се окористе па и даље плаћам кирију.
Политичка ситуација је, ако смем да кажем, јадна, без правих реформи и уз каскање за ЕУ, или под њеном палицом. Welfare на последњим издисајима, смањена су и преорганизована сва социјална давања, планирање ресурса OTTIMO само на папиру које се преводи у надувавање цена, такси и пореза, о борби с организованим криминалом на високим нивоима готово да нема речи, заоштрава се све на чијем је удару, на крају крајева, ОБИЧАН ЧОВЕК.
„Пукла тиква” рекао би неко.
У Србији ја ни као самохрана мајка нисам имала дечији додатак, студије смо плаћали сви подједнако, и они што једва могу да се прехране и они којима су родитељи носили позната презимена, плата није могла да ми покрије трошкове, тужно су ме засмејавали подаци о такозваној потрошачкој корпи…
Овде је бар то другачије. Досад било, да не чује зло…
Све што радиш, студираш, уписујеш дете у обданиште, школу, тражиш лекарску помоћ, плаћеш порезе, СВЕ има везе са просеком примања. Моје су студије коштале колико једна боља хаљина у мом орману. Десетоструко више сам потрошила преводећи документа за упис, са обавезним међународним печатима…Кад сам се уписивала на факултет исто је у Србији чинио мој млађи брат, потпуно сам сигурна и гарантујем да једна српска породица студента може себи да допусти једино ако је спремна на Голготу.
Нисам променила презиме, националност, веру.. Надала сам се да могу да се добро уклопим у друштво и без тога… Још се надам.
Али, док чекам да дипломирам, положим државни испит, добијем бољи посао, док чекам да ми деца и црни фонд нарасту, да купим кров над главом, да одем на крстарење, да прескочим да сваки годишњи одмор проведем увек у Србији , остајем задовољно, Signora delle pulizie!!
Данијела, Трст, Италија
