Аутор: Кристина Котуровић

   Губимо ли своју ћирилицу?

    Уводна напомена: Чланак који читате освојио је прву награду на литерарном

конкурсу „Флерт“ у Тителу, аутор је ученица шестог разреда основне школе, Кристина

Котуровић.

    Свака земља је различита. Она се разликује по застави, химни, језику, навикама… Свака земља има своје специфично обележје. Пошто нисам била житељ ове предивне земље Србије, постојбине мојих родитеља, желела сам да сазнам шта је то по чему се она издваја, шта је њено специфично обележје. Ове године сам то разоткрила. Ако вам није досадно, испричаћу вам како се то десило.

         Раније сам живела у Велсу, у Аустрији. Похађала сам аустријску школу и све учила на немачком језику. Шетајући улицама те туђе земље приметила сам да је сваки натпис био на немачком језику исписан и да се свуда около може видети само немачки алфабет. Схватила сам то као нормално, јер то је Аустрија.

        Једног дана мама ми је саопштила да се враћамо у нашу Србију. Дала ми је једну књигу написану мени непознатим словима. Зачуђено сам је погледала. Насмешила се и рекла: „Мала моја, ово је Буквар,мораћеш да научиш наше српско писмо, азбуку. Деца у српским школама тим се писмом служе. Видећеш, није тешко. Свако слово означава један глас. Напишеш једно слово и прочиташ један глас. Није као у немачком да пишеш три слова, а читаш као једно.“ Нисам била одушевљена идејом да ја, сада већ ученица петог разреда, поново учим слова као какав првак. Чинило ми се да је преда мном тежак задатак. Одложих књигу без жеље да је отворим.

       Повратак у Србију је убрзо уследио. Септембарског сунчаног јутра обрех се у школи „Свети Сава“ у Чачку. На школи је било исписано њено име писмом које ја не знам, а нисам се потрудила да га упознам. Уплаших се, али убрзо схватих да за страх није постојао разлог. Другари из мог новог одељења су ме дочекали са осмехом. Рекли су ми да први час имамо српски језик. Размишљала сам шта ће ми рећи професорка кад сазна да не знам српско писмо. Плашила сам се њених грубих речи, јер бих то доживела да сам тамо у Аустрији.

      Старија крупна госпођа ишла је ка нама. Учинила ми се већом од школе. Заледих се јер видех да јој из очију севају варнице. Помислих да је то нека љутита бабарога. „Ау, Кики, сад си награбусила“, рекох сама себи. Све то траја само пар секунди док се на професоркином лицу не распламса један широки топли осмех и док се не проломи један громогласан поздрав: „Добро јутро, дечурлијо. Добро дошли у нови воз. Идемо у вагон снова да се боље упознамо.“ Насмејах се од срца јер све стрепње одлетеше у неповрат. Оно професоркино: дечурлијо изговорено је тако топло и лепше је зазвучало него да је рекла дечице. Упознавање и договор о раду се брзо одиграо и ја постадох центар пажње. Професорка је желела да зна са којим предзнањем српског језика ја долазим. Није се наљутила кад рекох да не знам ћирилицу. Напротив, благо ме је помиловала по глави и рекла: “Душо, не брини! Брзо ћеш ти то савладати. Видим ти у оку да си паметница. Савладаћеш ти то за пар дана, а можда и пре. Ево, седи овде поред мене и гледај. Исписаћу ти латинична слова и поред њих ћирилична. Ти ћеш то код куће данас вежбати и сутра ћеш већ све знати. Ми, Срби, имамо најједноставније и најлепше писмо на свету. Сама ћеш то увидети.“ Сигурна рука заигра валцер по папиру на коме се појавише предивна ћирилична слова. Истог трена пожелех да пишем као моја професорка и рекох себи да ћу до сутра све научити.

           И научила сам. Победоносно сам сутрадан показала свеску скоро целу исписану. Уследила је похвала. Била сам поносна јер сам научила писмо мог народа. Преда мном се отворио прозор кроз који сам сагледала основно обележје моје земље, сагледала сам њено јединствено писмо. Добро, погрешим понекад неко словце, али ваљда ми нећете замерити. Ма шта имате да ми замерите кад боље пишем ћирилицу од многих вас који сте овде рођени и овде од рођења живели.

         Ако сте мислили да је овде крај, преварили сте се. Ја имам још тога да кажем. Кренем ја кроз овај наш Чачак да га боље упознам. Трчкарам улицама, разгледам излоге, читам натписе. Желим да што боље савладам ћирилицу. Но гле разочарења! Испред мене стоји натпис: Benevento color. Туђе речи, туђе писмо. Окренем се на другу страну и опет туђе речи, туђе писмо: Carpetland, Delta generali osiguranje, Dedra, Dallas, Ecomex, Elestra, Farm commerc, Fani faks, Geo Gis & Map, Hipo Alpe -Adria– Leasing, Inter gradex trade….

          Осврнух се сестри и упитах је: „Секо, да ми нисмо погрешили… ово све што прочитах говори да смо ми у Енглеској. А, опет како бисмо тако брзо стигли у Енглеску?“

      Сестра се насмеја и рече да нисмо погрешили и да је ово наш Чачак. Показа ми и фирме на којима је написано и име града.

      „Тачно секо, пише име града, али није написано ћирилицом, већ латиницом. Па, зар наш народ не користи своје ћирилично писмо. Какав смо ми то народ кад не чувамо оно што нас чини јединственим у свету? Зашто у нашој земљи користимо туђе речи, туђа слова?“

Сестра невољно слеже раменима и рече да је то помодарство и да људи мисле да истицањем таквих назива показују своју ученост. Од срца се насмејах њеном коментару и рекох да ја мислим да се тиме показује глупавост. Човек треба да буде оно што јесте, а ми смо Срби и своје српство треба свуда да показујемо.

             Хтела сам тада да викнем, али сам знала да би ми се смејали, зато сада вичем: „Народе мој драги, земљо моја лепа, сачувај своје достојанство, своје име, свој језик и своје писмо. Не кити се туђим перјем, јер ће вам га почупати, па ћете голи пред светом остати. Немојмо изгубити своју личност, немојмо изневерити наше претке који су нам оставили богатсво непроцењиве вредности. Ја нисам рођена ни живела овде, али сам за свега два месеца схватила да је српска реч нежна као свила, топла као мајчина рука, блага као пролећни ветар, вредна као летња киша, а српска реч написана туђим писмом више није српска. Народе мој, будимо оно што јесмо, будимо Срби, чувајмо нашу ћирилицу, писмо најлепше на свету!“

Аутор: Кристина Котуровић