Ministarka zdravlja i potpredsednica SPS-a Slavica Đukić Dejanović (ne znam kolika je njena mesečna plata) objasnila je pre neki dan da je “Ivica Dačić sa Vučićem razgovarao i o premijerskoj funkciji. Čvrsto uverenje Vučića je da Dačić, kao čovek koji je dobio mandat od predsednika države treba da vodi vladu. Ovo je Dačićeva vlada. Ako on neće biti premijer, onda će

biti novi izbori”, rekla je Đukić Dejanović u intervju NIN-u. Iznela je i njeno viđenje na to da veliki deo javnosti misli da i MUP i vladu, vodi Vučić a ne Dačić, i rekla:

“Vučić je trenutno najpopularnija politička ličnost u Srbiji, vodi najveću stranku i bilo bi ignorisanje realnosti ako bi Dačić sam, bez dnevnih konsultacija o najbitnijim pitanjima, vodio ovu vladu”.

Dakle u ovome ne postoji ništa neobično ili nenormalno. U svim normalnim zemljama premijer se konsultuje o važnim pitanjima sa potpredsednikom. Ali u Srbiji je mnogo obratnog od normalnog i ako nekome nije po volji, dočekuje se na nož. Ovog puta nož je bio u komentaru ministarke Zorane Mijailović:

“Ovo nije vlada Ivice Dačića, ovo je Vlada Srbije”, rekla je potpredsednica SNS i ministarka energetike u toj, bilo čijoj vladi. Koliko je stotina hiljada građana Srbije automatski, nažalost samo za sebe ili za svoje najbliže rođake i prijatelje, prokomentarisalo njenu izjavu rečima: “Pa Zoranče, mače, nije ni Srbija prćija SNS-a ni Aleksandra Vučićeva, nego je naša!” Ili…

O tome čija je zapravo danas država Srbija, čije je Kosovo, duhovna vera i bogatstva na njemu, Vojvodina, Preševo… i šta će od Srbije biti sutra, možemo drugom prilikom. Sada da vidimo manji deo, od mnogo, neverovatnog što se danas dešava u Srbiji, u kojoj vicepremijer vlade postavlja nekog klinca iz Amerike za ministra. Nije topiko zabrinjavajuće da se pametan, ali neiskusan klinac, postavlja na čelo ministarstva, već da Srbija nema garancije da će se malog Lazara vizije ostvariti. Jer Vučićeve reči i slavopojke u medijima, da će Srbija za deset godina biti onakva kakvom je Lazar (ili neko drugi) vidi, više su bajke, a ne garancije. Da li gladni u Srbiji mogu da čekaju deset godina? Onima koji nemaju da jedu ko ljudi i deset nedelja je predugo u nadi i čekanjima da bar jedan ceo dan budu siti. Plaše se i da će, kao mnogo godina do sada, Srbija umesto palac opet dobiti jadac.

Premijer vlade Ivica Daćić je sa vicepremijerom izgleda već prelomio njihov jadac, a to lomljenje se završilo kao i mnogo od njih “prelomljenog” za godinu dana koliko su na vlasti. Lomljava se čula, a kad se buka utišala, malo ko je znao da li je nešto, šta i kome, ostalo u ruci…. Za narod Srbije je skoro sve nevidljivo, ali je samo jedno sigurno i svakodnevno prisutno, a to je još jedan strah! Svakodnevni strah od neizvesnosti šta će biti sutra, gde i kako će završiti zemlja u kojoj premijer vlade ne progovara o postavljanju ministra u vladi u kojoj bi on, premijer, trebalo da ima prvu i glavnu reč.

Posle arogantno neumesne izjave gospođe Zorane Mijailović, ministarke u (ne)Dačićevoj vladi, ipak se dosta razbistrilo. Predsednik stranke u kojoj je ona, podpredsednik, današnji vicepremijer u vladi Srbije radi, kako narod kaže, “ko konj”. Samo što nije dobro da građani tako malo znaju šta on zapravo radi? Mnogi su do danas verovali da prefiks “pod”, označava nešto, ili nekoga, ko je ispod nečega i nekoga, a ne obratno. Ali desio nam se Vučić, pun nelogičnosti i neshvatljivih kontradiktornosti, čovek koji obrće sve naopačke. Na primer, obrazlažući odluku njegove ostavke na mesto ministra odbrane, reče da je razlog tome, što mora da prizna javnosti, da on fizički ne može da izdrži dva ili tri posla, ne sećam se tačno koliko reče? Ako je rekao tri, onda se to verovatno odnosi na njegove obaveze kao predsednika stranke, kao ministra odbrane i kao prvog potpredsednika vlade. Pa ako ne može fizički da izdrži tri posla, kako onda tako odlučno i nasmejano izdržava četiri, pet, šest… ili ko zna koliko još? Dakle bez
broj drugih poslova, za koje od države drugi dobijaju plate, a ne on?! Posebno važan posao, koji mu uzima dosta vremena, jeste njegovo kontinuirano pojavljivanje u medijima. Doduše, radeći taj “četvrti posao”, trudi se da pametno izbegne zamaranje koje narušava njegovo zdravlje, i za koje neke medije pišu da je već toliko narušeno, da su lekari morali više puta da ga ojačaju transfuzijama.

Kao nekada Titu, tako sada Aleksandru menjaju krv, da ga osveže, i to u danima u kojima bolnice nemaju dovoljno krvi ni za već zakazane operacije. Mnoge od tih operacija su zbog nedostatka krvi otkazivane, i time su produžene muke pa i rizikovani životi nekih pacijenata. Aleksandar se ipak trudi da, tamo gde može, čuva zdravlja pa je zato medijski nevidljiv kada su u pitanju teme koje ne donose političke poene i ne podižu popularnost. Gde je klizavo i nesigurno, gde postoji rizik da ne dobije palac, nego jadac, bata Aca se ne pojavljuje. Nema ni veliku ekonomsku satisfakciju da bude mirođija u čorbama koje mu nisu po ukusu. Zemlja je u krizi pa su cene i kuvara i začina manje, mnogo manje nego neka dosadašnja kuvanja i muvanja.

U odnosu na druge, visoki Aleksandar je mizerno plaćen. Samo pre nekoliko meseci mesečna plata mu je bila 92.000 dinara, a koliko prima danas i da li je bilo neke povišice, ne znam. Nije me interesovalo da proveravam, tim pre što je srpsku dijasporu, posetioce portala www.koreni.rs i mene lično više interesovalo kolika su mesečna primanja drugih državnih službenika. To interesovanje je raslo u taktu sa mesecima koji su prolazili a da je Slavka Drašković, direktorka Kancelarije za dijasporu (ta kancelarija se tako zove, a to nije) ignorisala pitanje o visini njene plate, bezobrazno odbijajući da na njega odgovori.

Znao sam ja koliko se hiljadarki svaki mesec broji Slavki i o tome sam govorio u emisiji “Gost studija”: http://www.koreni.rs/gost-u-studiju-tv-kopernikus-11-07-2013-gost-nikola-janic/, ali sam čekao da toj ženi dođe od negde u glavu i ona lično to kaže. Njena je obaveza, kao državnog službenika, da odgovori na sva postavljena pitanja. Nažalost, ta dama, koja je možda tek neki 999. vladin službenik, po rangiranju važnosti posla koji obavlja, ćuti. Njeno ćutanje je  razlog da se podatak o broju hiljadarki, koje joj se isplaćuju svakog meseca, danas nalazi u naslovu ovog teksta.

Dakle, da ponovim i pojasnim. Pre četiri meseca, plata gospođe Drašković je iznosila tačno 161.126 dinara. Njen zamenik, Aleksandar Vlajković primao je tada oko 9000 manje od Slavke, što znači da je njegova plata bila 152.118 dinara. Pretpostavljam da su i oni, kao većina građana, mišljenja da je u Srbiji teško živeti sa mesečnom platom, pa se ne treba čuditi da je samo mesec dana kasnije Slavkina plata povećana na 164.349, a Vlajkovićeva na 155.160. Plate drugih viših službenika u kancelariji, koja po mišljenju mnogih iz rasejanja nije potrebna našoj dijaspori, kretale su se tada u iznosima od 118.897 do 127.457, a primanja viših savetnika (inače možda samo 000,1% dijaspore zna o čemu i koga ti savetnici savetuju) bila su i do 134.579 dinara. Pored ovakvih “velikana” kancelarija ima i samostalne savetnike. Ko zna (oni koje sam pitao ne znaju) koga i o čemu oni nekoga savetuju? Radno mesto sa formulacijom (forme radi) “samostalni savetnik” ne znači, valjda, da oni drugi, ili prvi, viši savetnici, nisu samosta

lni, nego im je posao da savetuju po nečijem naređenju. Bez obzira kako, samostalnost nikada nije bila dobro plaćena, pa plata ovih “samostalnih” nije veća od 80.116 dinara.

Sve ovo nameće i opravdava zaključak da je vicepremijer vlade Republike Srbije, Aleksandar Vučić, veoma jeftin. Ako je visina plate pokazatelj obima, stručnosti, važnosti i odgovornosti posla za koji političari i državni službenici primaju platu, onda je prvi potpredsednik sramotno ispod mnogih drugih. A ipak, taj isti čovek, koga zamara da istovremeno obavlja i funkciju minstra odbrane i potpredsednika, neumorno vedri i oblači po svim sferama, oblastima, ministarstvima; po svim poljima i ćoškovima u napaćenoj Srbiji. I pored toga, verujem da on nije egocentričan, zloban ili zavidan, jer je očigledno da mu ne smeta što Slavka Drašković, takođe “kadar Amerike” (mada nije živela u Americi), prima mesečno čak 70.000 dinara više od njega, visokog Aleksandra. Ne smeta mu ni da neki veliki, a niski (u odnosu na njegov rast) Aleksandar Vlajković, danas Slavkin pomoćnik, a nekad novinar RTS-a i sa javnog servisa juče odstranjen reporter, ima “samo” oko 60,000 veću platu od vicepremijera…?

Na kraju krajeva, Gospod Bog nije nikada dobijao platu, ni u dinarima, ni u evrima, ni dolarima, a stvorio je svet i radi za sve ljude širom zemljine kugle. Aleksandar Vučić nije Bog na zemlji, ali je teško poreći da on danas u Srbiji jeste sve i svašta… On je, kako narod kaže – Bog i batina. O tome kako je njegova reč odlučujuća čak i kada je u pitanju ko će da živi ko ne, u pravom smislu reči, pisaću detaljnije u nekom drugom, možda već u narednom tekstu na portalu www.koreni.rs.

U međuvremenu ostaje da razmišljamo, pogađamo i nagađamo, zašto gospodin Vučić, koji mesecima ponavlja da je EU prioritet i jedina alternativa Srbije, u tri važna ministarstva postavlja za ministre tri “naša” iz Amerike?! Mogu da predpostavim da je pritisak na Vučića, po pitanju ovih “naših” ministara, veliki. Tim pre što znam da je pod velikim pritiskom na mesto šefa Kancelarije za dijasporu postavio Slavku Drašković, koja nije ni završila fakultet ni radila kao neki stručnjak u Americi. Njena stručnost je bila da u Beogradu (u Srbiji) vodi kancelariju nekih drugih “naših” iz Amerike.

Ili pored svega navedenog, Aleksandar je i izuzetno vidovit. Možda u nekoj njegovoj viziji (za razliku od Lazarovih vizija) Vičić ne vidi za trideset ili više godina Srbiju u Evropskoj uniji, već kao Američku pedeset i neku državu…! ,

Izvor: Koreni, Nikola Janić