Са њима делимо више од имена: наше историје су веома сличне, и готово једнако трагичне, наши језици и наше културе су у дубоком сродству. Они су наша северна браћа, ми смо њихова јужна. Ми о њима знамо врло мало, а и они о нама. Куцнуо је час да се то промени!
Лужички Срби су најмање словенско племе које живи у источном делу Немачке, у савезним покрајинама Саксонија и Бранденбург, у делу Европе који је кроз
историју постао познат као Лужица. У питању је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, која се дели на Горњу и Доњу Лужицу. Данас су практично збијени у долину реке Шпреја, иако су некада заузимали неколико пута већи простор. Има их ипак и у енклавама у источној Немачкој ван ове регије; поменућемо Шпревалд, на Лужичкосрпска Блота (на нашем Блато), који је нешто северније од Лужице, у правцу Берлина.
Културни центар Горње је Будишин (историјски део Саксоније где су били повољнији услови за њихог опстанак), док је центар Доње град по имену Кочебуз. О томе више у наставку.
Део Лужице који се налази у Пољској има свој центар у граду по имену Жаров, на пољском Жари, али су тамошњи Лужичана природно скоро потпуно стопљени са већинским народом; барем они што су остали, пошто су Пољаци после Другог светског рата већину протерали заједно са Немцима…
