Najlakše bi bilo napisati njegove lične podatke i nabrojati njegova dela, kojih se nakupilo prilično za ovih petnaest godina od kada se prvi put oglasio u javnosti romanom Serbian gigolo (Ludi vjetar). Jedanaest romana i dvadest drama je izašlo iz majstorske radionice Miodraga Lukića, a pripovetke, eseje, recenzije itd., ne broji više ni on niti njegovi čitaoci, a ponajmanje kritičari.

Ovi poslednji to pogotovu ne čine jer Lukićeva dela nikad nisu ni podvrgnuta stručnoj književnoj kritici jer tako nešto više ne postoji, pošto u Srbiji postoje samo plaćeni kritičari, pa se ni jednom autoru ne isplati da čuje kritiku o svom delu jer iz nje neće moći da izvuče nikakav zaključak osim što će čuti hvalospeve koje je sam naručio.
Čast retkim izuzecima čiji broj je tako neznatan u odnosu na broj literarnih stvaralaca kojih danas u u našem narodu ima verovatno više nego kod Kineza, pa onih par poštenih izuzetaka ne bi stigli da napišu kritike svim srpskim autorima sve kad bi živeli kao Metuzalemi.
Zbog svega ovoga, a najviše zbog činjenice da poznajem autora od njegovih prvih književnih koraka, uzimam sebi za pravo da ga kritikujem. Pre svega što je bio i ostao stranac u srpskoj književnosti i književnosti uopšte. Stvarao je brže i više od svojih savremnika i sasvim zasluženo nazvan najprodukutivnijim piscem u srpskoj dijaspori, ali se nije potrudio da pronađe svoje mesto u svetu litareture. On sebe često naziva strancem i verovatno se poistovećuje sa tim pojmom jer on je zaista stranac kako u švajcarskoj tako i u srpskoj književnosti što nije dobar preduslov za uspeh.
Možda on i ne želi da ode dalje od svog polažaja skoro anonimnog stvaraoca jer je svestan da njegov stil neće biti blagonaklono gledan od strane onih koji vladaju svetom umetnosti i određuju šta je dobro, a šta nije. On, onakav kakav jeste, spreman da se podsmehne modernoj umetnosti na svakom koraku i kaže o postmodernoj da je sve samo ne i umetnost, svakako ne bi bio primljen raširenih ruku u književni establišement kako Srbije tako ni Švajcarske.
O čemu piše Lukić, odnosno postoji li crvena nit koja povezuje sva njegova dela?
    Nije teško pronaći osnovnu misao vodilju koja se manje ili više provlači kroz sve romane i drame. Manje ili više otvoreno, kroz usta svojih literarnih junaka Lukić kritikuje malograđanštinu, snobizam, skorojevićštvo, konzumerizam i sve pošasti modernog doba, ali to nije obavezno ta crvena nit za koju bismo mogli da se uhvatimo. Značajniji od svega nabrojanog je svakako njegov neskriveni jed zbog medijskih laži kojima se manipuliše čovečanstvom na šta nam on ukazuje u skoro svim svojim delima.
    Vrhunac ukazivanja na manipulacije čovečanstvom nalazimo u njegovim delima: drami„Gospodar nikako da dođe“ i romanu „Ajduk“. Ova dva dela, koja neki smatraju teorijom zavere, su u svojoj suštini svetlo u mraku za one koji žele da vide i ono što im gospodari manipulacije ne dozvoljavaju.
Na žalost, drama „Gospodar nikako da dođe“ izvedena je samo pet puta. Tri puta u Srbiji posle čega je režiser upozoren da prestane sa tim ako ne želi da snosi konsekvence i dva puta u Švajcarskoj gde na žalost nije bilo dovoljno gledalaca za ovo, iako pisano jednostavnim jezikom, ipak složeno delo. Dobro bi bilo da delo, koje je jedan profesor sa FDU u Beogradu poredio sa Šekspirovim i Beketovim delima bude barem prevedeno na ruski jezik i igrano u Rusiji, ako tamo ima još dovoljno hrabrih ljudi koji će se nasmejati u lice novom svetskom poretku, kad ih kod nas nema.
    Lukić je sa lakoćom mogao da bude pisac istorijskih romana jer je dobar poznavalac istorije ili da izmisli novi mitološki svet kao što je učinio Tolkin, jer je pasionirani proučavalac mitologije, ali nije učinio ništa od toga, nego je u svojim delima ostao u svom vremenu realističan do surovosti.
On često kaže: „Da mi je stvarnost monotona kao stvarnost mojih švajcarskih kolega, pisao bih istorijske romane u čemu sigurno ne bih zaostajao za Foletom ili bih izmišljao mitologije kao što je činio Tolkin čija dela veoma cenim, ali pošto sam Srbin koji odlično vidi ambis prema kome juri ceo njegov narod, moram da ostanem u ovom vremenu i vičem u nadi da će me neko čuti.“
Sledi kratak prikaz Lukićevih romana, dok prikaze njegovih drama nema potrebe da pišem viđene su dovoljno u pozorištu, a neke i na televiziji pa je izlišno da pišem o njima.

M.M.D.

Serbian gigolo (Ludi vjetar)

Prvi roman Miodraga Lukića se ne može porediti ni sa jednim delom savremene književnosti, iako skoro automatski većina neupućenih čitalaca pre nego što pročitaju roman, očekuju da će štivo ličiti na roman Američki žigolo ili neku od knjiga koje se bave muškom prostitucijom ili prostitucijom uopšte.
Ne, Lukićev žigolo ne liči ni na koga, nije prefinjeni, zavođenju vičan gradski momak koji uživa u poslu koji radi, nego robustan brđanin koji je tek iz nužde, nakon jedne pijane noći, počeo da prodaje svoje telo i svakim danom biva sve više u opasnosti da uz telo izgubi i dušu.
Čovek koji nije raskinuo sa moralom teško može da podnese da se bavi jednim tako ponižavajućim poslom, pa glavni junak i ne pokušava da se otrezni i ide iz pijanstva u pijanstvo. Ne pomaže mu to što je stalno pripit jer njegova savest stiže do njega kroz snove koje redovna sanja.
Čitajući ovaj roman prošetaćete dnom kojim koračaju glavni junak Draža i njegov prijatelji Miki, kao Don Kihot i Sančo Pansa, pa iako ne jurišaju na vetrenjače jasno je da je barem jedan od njih uvek spreman da to učini.
Laž i nepravda su ono što muči glavnog junaka, ali to neopravadava iako objašnjava njegov pad na dno života.
Iako ne zna pouzdano, zašto se u njegovoj otadžbini ratuje, sluti da se iza svega krije nešto što njemu kao i većini stanovnika sveta možda nikad neće biti poznato.
Sukob sa dilerima droge dovodi naše junake u životnu opasnost i istovremeno im se pruža prilika da svedu račune u svojim promašenim životima. U trenutku kada izgleda da su uspeli da se izvuku sa stranputice kojom su lutali, stićiće ih potere neumoljive sudbine, ali neće umreti...

Studio Evropa

Verovatno ne treba mnogo objašnjavati simboliku koju skriva naslov ovog romana. Studio Evrope je kako naslov ove knjige tako i naziv javne kuće u koju često svraća glavni junak. Evropa, odnosna Evropska unija koja je tih godina tek nastala, liči glavnom junaku na javnu kuću, iako on kad poredi javnu kuću Studio Evropa na primer sa bankama, kaže da u njoj rade mnogo časnije i poštenije žene nego što su bankari u zemlji u kojoj ima najviše banaka.
Glavni junak Nemanja Jugović je usamljenik razočaran u svet u kome živi i nema nameru da išta menja u svom životu. Navikao se na samoću i jedini prijatelj mu je Daniela, drugarica iz mladosti i vlasnica javne kuće, sa kojom se povremeno druži ćuteći. Dok se obično ljudi sastaju da bi razgovorali, njih dvoje se sastaju da bi ćutali.
Nemanja nikad ne koristi usluge žena koje rade u javnoj kući Sudio Evropa, ali se prema njima ponaša sa punim poštovanjem, ne prezire ih niti osuđuje zbog posla kojim se bave. Na kraju kad neke od njih stradaju, postavlja se kao stariji brat zaštitnik i osvetnik.
Slučajno upoznavanje na pecanju sa četranaestogodišnjim dečakom Bastijem unosi svežinu u usamljenikov život, a uskoro sve kreće tokom koji se nije mogao predvideti.
Nije dovoljno reći da se roman čita u jednom dahu pa ovu knjigu ne počinjite da čitate pre spavanja jer ćete najverovatnije provesti noć čitajući...

Ranjeni vuk

Vuk je zver, manja i slabija od lava, tigra ili medveda, ali za razliku od pomenutih nikad niko nije uspeo da natera vuka da šeni kao kuče, skače kroz obručove ili se penje na stolice kao što u cirkusima čine, veće i snažnije zveri od njega.
Lukićev vuk nije zver nego čovek imenom Luka Vuk, ali poseduje mnogo zajedničkih crta sa životinjom po kojoj nosi prezime. Ponekad izgleda i ponaša se kao ranjena zver, ranjeni vuk, ali njegove rane nisu od zuba druge zveri  niti oružja lovaca, nego od laži koja se kroz medije ponavlja hiljadama puta da bi naivnim ljudima bila uverljivija od surove istine.
Devedeset deveta je godina dvadesetog veka. Devetnaest država NATO pakta napada na SR Jugoslaviju i Luka koji živi u Švajcarskoj ne može ništa da učini protiv toga osim da ode povremeno na mirne antiratne demonstracije u Cirih.
Dešavanja i raspoloženje kod naroda na tim demonstracijama je skoro dokumentarno opisano, pa će možda jednom poslužiti i nekim istoričarima koji se budu bavili ovom temom.
Osećaj da ga neko prati pripisuje nervnom rastrojstvu sve dok ne upozna Barbaru, misterioznu ženu koja ga je izvesno vreme pratila, a tražila godinama, tačnije od hiljadu devetsto devedeset druge godine, kada je navodno u bosanskom ratu poginuo njen muž. Ime ubice je dobila od hrvatske tajne službe i ono glasi: Luka Vuk.
Luka Vuk je jedini čovek sa tim imenom i prema tome navodni ubica njenog muža Amerikanca hrvatskog porekla, pa ona odlučuje da se poigra sa njim pre nego što se osveti...

Sudbine

Roman Miodraga Lukića koji je dobio najmanje medijske pažnje, a verovatno i najmanje čitalaca je došlo do ove knjige, iako mnogi tvrde da je to njegovo najbolje delo. Roman ispripovedan u prvom licu iz ugla jednog Švajcarca ima u sebi dovoljno napetosti iako se cela radnja dešava u rehabilitacionoj klinici.
Glavni junak Oliver, ništa blaže sudbine od slavnog mu imenjaka Olivera Tvista, priča svoju priču kolegi iz sobe, srpskom piscu Marku. Kroz piču koju priča Oliver a zapisuje Marko, provlači se svakodnevnica u klinici koja ni u kom slučaju nije jednolična, kao i sudbine dvadesetak pacijenata koji se u to vreme nalaze u klinici.
Jedan pacijent, iscrpljen jakim bolovima skače sa drugog sprata na glavu i smrtno strada. Službeni izveštaj direktora klinike je da je pacijent pao sa kreveta i poginuo...
Lukić je pokušao da ovaj roman prevede na nemački jezik, pa je poslao prevedeno prvo poglavlje na adrese trideset i tri švajcarska izdavača. Dobio je trideset i dva odgovora, koji su bili negativni iako su bili sročeni vrlo ljubazno. Trideset i treći izdavač, direktor izdavačke kuće Citgkloke, Ramzajer ga je nazvao telefonom i pitao kako se on stranac usuđuje da piše knjigu u prvom licu iz ugla jednog Švajcarca. Pisac ga je nakon ovog pitanja poslao tamo gde mu je mesto i prekinuo vezu. Ramzajer ga je ponovo zvao da mu se izvini i kaže sledeće: „Gospodine Lukiću Vi ste izuzetno dobar pisac i hrabar čovek, molim Vas da mi oprostite što ja nisam tako hrabar pa da objavim Vašu knjigu.“
Lukić često ističe da mu je to jedan od najdražih komplimenata, a na budućim čitaocima je da otkriju zašto je direktor izdavačke kuće odbio knjigu iako je priznao da je Lukić izuzetno dobar pisac.

Hijene

Uvreženo je mišljenje da su hijene najružnije i najogavnije životinje, pa poređenje bilo kog čoveka sa hijenom je više nego uvreda. Glavni junak ovog po obimu malog, po književnoj vrednosti velikog romana Ognjen, u svojim unutrašnjim dijalozima poredi ljude sa hijenama i to ljude u čijem društvu se kreće ili rečeno narodnim jezikom, čiji hleb jede.
Zaposlen je kao vozač i telohranitelj kod uspešnog biznismena Jovana, poznatijeg kao Žana i redovno prisustvuje skupovima srpske elite u Švajcarskoj. Radi se uglavnom o zubarima, lekarima i poslovnim ljudima iz raznih zanimanja koji su njegovim očima, ništa drugo do Hijene, jer su to uglavnom saradnici nekadašnje jugoslovenske tajne službe, a i kad nisu, malograđani su i snobovi, svi bez izuzetka. Jedina gora vrsta ljudi od pomenutih su dileri droge koje Ognjen naziva tvorovima.
    Radeći za Žana upoznaje kriminalce koji rade za jugoslovensku tajnu službu i zbog svog karaktera dolazi u sukob sa njima. Poslednji obračun će se desiti u zoološkom vrtu u prostoru u kojem se nalaze hijene...

Ranjeni vuk II

Prošlo je devet godina i za sve one koji ga poznaju Luka Vuk je čovek koji se u potpunosti promenio osim za njegovu suprugu Barbaru koja sluti da se ispod mirne površine ponovo budi vulkan.
Cela radnja romana se dešava u dva dana u vreme kad su Albanci proglasili nezavisnost Kosova i maska mirnog čoveka pada sa lica glavnog junaka. Sticajem okolnosti postoje na kratko vozač staroj Jevrejki Emi Blumental, ženi čija je cela porodica ubijena u Jasenovcu.
Sudbina Srba i Jevereja u II svetskom ratu, a naročito u monstruoznoj tvorevini zvanoj Nezavisna država Hrvatska je vrlo slična, pa Luku ne čudi što Ema zna o raspadu Jugoslavije i zakulisanim radnjama koji su do toga dovele više do njega.
Ema donosi svoju priču, tragičnu i uzbudljivu...
Svoju priču donosi i Lukin zemljak Šiljo, čovek koji je bio snajperista u bosanskom ratu. Neočekivano se Šiljina priča na volšeban način spaja sa Eminom pričom, kao i Lukinom...
Pored radnje koja je napeta i uzbudljiva vredno je znati da su dešavanja iz ta dva dana u Cirihu, divljanje rulje od desetak hiljada Albanaca ulicama Ciriha i licemerno ponašnje švajcaskih vlasti i medija, skoro dokumentovano opisani.

Foka

Roman koji bi da je dobio dovoljno medijske pažnje verovatno pomračio slavu romana Deca sa stanice Zoo. Iako glavni junak Mirko Foka nije narkoman, njegova braća jesu, od kojih jedan zavrašava tragično, umire od heriona pomešanog sa mišomorom koji mu je prodao rođeni brat....
Mirko Foka živi od devetog meseca po domovima za decu bez roditelja, odnosno kod porodica koje odgajaju takvu decu sve do smrti starijeg brata, kad zajedno sa majkom očajnički pokušava da se vrati u normalan svet u čemu ne uspeva jer izgleda da su se protiv njega zaverili svi, od socijalne radnice do direktora doma u kome je bio do bratovljeve smrti.
Jedine svetle tačke u životu ovog dečaka su učitelj koji pokušava da mu pomogne, Aleksandar Makedonski, mladić sa kojim odrasta u domu i Evelin koja je zaljubljena u njega.
U istom domu odrasta i Mirkova sestra Marija. Jedne večeri kad Mirko izađe kroz prozor svoje sobe u nameri da ode kod Evelin, proviri kroz prozor direktorove kancelarije i vidi svoju sestru potpuno golu na njegovom stolu....
Posle ovog nemilog događaja u kome je stradao direktor doma, Mirko završava u psihijatrijskoj klinici, a nakon jednog ekscesa bude prebačen u zatvor za maloletnike  u kome ponovo pronalazi prijatelja Aleksandra Makedonskog i sazreva u mladića odlučnog da svoj život uzme u svoje ruke.

Meso (Zvijezde dna)

Uroš Starčević je jedan od nekoliko hiljada mladih Srba u Švajcarskoj koji su u želji za uspehom, lagodnim životom i slavom skrenuli u bespuće.
    Miodrag Lukić ne bi bio pisac socijal-psiholoških romana kada ne bi na veoma rafiniran način, nabrojao sve uzroke posrtanja mladih ljudi. Nenametljivo nam slika čitavu paletu mladih ljudi koji se okupljaju u diskoteci Neron, da bi povremeno neki od njih skočili do El Moskita, diskoteke u kojoj se slušaju „svetske“ stvari, a ne turbo folk kao u Neronu.
    
U čemu je razlika pita se rođak glavnog junaka na što mu ovaj odgovara:
    
„Ni u čemu, ni u čemu nije razlika, kao što nema razlike izmedju Nerona i El Moskita. Ovde se pije, drogira, tuče, ovde dileri karaju naduvane devojčice, a u El Moskitu dvesto naduvanih devojčica čekaju u redu da oralno zadovolje drogiranog DJ-eja iz Nju Jorka. Razlike nema, sve je isto, svi smo i svuda samo meso.“
    
U središtu svih dešavanja je izbor mladih pevača za Zvezde Granda koji se održava u folkoteci Neron.
    Maska je skinuta sa estrade i televizije, kako srpske, tako i strane. Takođe je skinuta sa folkoteka kao i diskoteka, mesta gde stasava srpska omladina u Švajcarskoj, ali sve to važi za ceo svet, jer omladina celog sveta je izložena istoj opasnosti a na jednu od opasnosti ukazuje gazdarica Nerona:
    „Niko mi ne veruje kad mu reknem da je do prošlu godinu ogluvelo 4 miliona mladi Nemci, sve po diskoteke i sve za toj što se nisu dobro začepili…. Pa bre to je da zaplačeš. 4 milona mladih ljudi ogluvelo u diskoteke, jeste ja bih zaplakala, ali neki se slatko smeju kao da reknu 4 milona gluvaća više i 4 miliona robova više, a 4 milona protivnici manje. Mislim takoj je kod Nemaci, a kako je kod nas dragi Bog znaje….“
    Ipak nije sve beznadežno jer iskrena ljubav jedne čestite devojke spasava Uroša iz pakla u koji je zakoračio kad je pristao da prodaje drogu za lokalnog dilera Crnog.

Ajduk

Najpoznatije Lukićevo delo, za koje mnogi misle da je i najbolje, pogotovu što mu je s’ ovim delom uspelo da se probije na nemačko govorno područje, to jeste ovaj roman je preveden i objavljen na nemačkom jeziku 2013 godine. Knjigu je na nemački jezik preveo sjajan mladi prevodilac Mihael Helg, verovatno najbolji književni prevodilac sa srpskog na nemački jezik, a objavila izdavačka kuća IL-Verlag iz Bazela.
Ajduk je roman čiji sadržaj bi mogao svrstati Lukića u pisce koji se bave teorijom zavere, na šta je on verovatno računao pa se u samom romanu obračuno sa autorima koji se tim temama bave.
Glavni junak, pripovedač Nenad, najmlađi izdanak nekad hajdučke a danas pečalbarske porodice Ajduk, ostaje zatečen i zbunjen jedne noći kad njegov srednji brat Stevan iznenada bez traga nestane.
Ujutro Nenad biva priveden u policijsku stanicu, kao mogući svedok ili čak okrivljeni, pošto je prethodne noći stradala Stevanova bivša supruga Radmila.
Kod Radmile, koja je prevodilac, je Natali majka policijskog psihologa Gabrijele Keler ostavila na prevođenje scenario star četrdeset godina. Scenario nosi naziva Olimpljani i u njemu je opisana ucena koju je izveo Stevica Marković 1968 godine u Parizu.  U scenariju su Alen Delon i bračni par Pompidu označeni kao naručioci ubistva Stevice Markovića...
Islednik Maks Friš sumnja u Nenadov zdrav razum pošto ovaj priča o onom što je čuo od brata Stevana, to jest o skrivenoj grupi koja se krije iza naziva Olimpljani i koja želi da pokori svet pre svega kontrolom hrane. Njegov brat je stalno o tome govorio i pominjao Kodeks Alimentarius i američku firmu Monsanto....
Pošto sumnja u Nenadov zdrav razum inspektor Friš ga predaje u ruke psihologu Gabrijeli Keler...
Zanimljivo da svi Švajcarci u ovom romanu nose imena ili prezimena poznatih švajcarskih pisaca.

Probisvijet

Roman koji počinje majčinim dozivanjem sina u kome kaže: „Jovane sine poćeraj krmke“ sve je osim romana u kome ćemo uživati u seoskoj idili i opisu seoskih pejzaža.
Radnja romana se vrlo kratko odvija u rodnom selu glavnog junaka, da bi se ubrzo  preselila na ulice Ciriha, Beograda i Podgorica, kao i skupe hotele u tim gradovima.
Glavni junak Jovan, dečak koji je celo detinjstvo proveo maštajući kako će pobeći iz malog sela u veliki svet, uspeo je u svom naumu i  u zrelim godinama bi se mogao nazvati sasvim uspešnim čovekom, da nije pada sa kojim nije računao.
Počinje da pada kada nasedne na prevaru koja se naziva Multi level marketing, a završava na dnu prtljažnika automobila zato što poveruje probisvetu Maksimu, čoveku koji se predstavlja kao doktor ekonomije iako nije završio ni osnovnu školu.
Opšte je poznato da većina novopečenih bogataša nisu obrazovani ljudi i da uspevaju da se obogate isključivo hrabrosti, koju bi obrazovani ljudi okarakterisali kao neopreznost ili ludost. Kako brzo se penju novopečeni bogataši, tako brzo i padaju onda kad sreća prestane da ih služi.
Jovan koji jeste snalažljivošću i radom uspeo da se digne iznad svojih zemljaka pečalbara sistematski uništava zemljak i dalji rođak njegove supruge Maksim.
Maksim koji je do savršenstva doveo svoju veštinu varanja pohlepnih novopečenih bogataša, bez puno teškoća, sa osmehom na licu i bratskim zaklinjanjem do gole kože opljačka Jovana i što je najgore na kraju ga izruči na milost i nemilost kriminalcima iz Crne Gore. Istina, šef kriminalne grupe je radnik crnogorske službe bezbednosti i bivši šef obezbeđenja poslednjeg predsednika SR Jugoslavije Svetozara Marovića, ali to ne umanjuje Jovanove nevolje nego ih umnožava jer postaje još jednom žrtva i to žrtva opljačkana uz pomoć vlasti i sudstva.
Pisac u jednom trenutku kaže: „Pohlepa je majka većine prevara. Prevaranti ne moraju biti posebno lukavi jer preverane pohlepa napravi dovoljno glupim...“

NALIČJE RAJA - NOVI ROMAN MIODRAGA LUKIĆA

Roman sa radnim naslovom „Amnezija“ preimenovan je u „Naličje raja“ i objavljen je ovo godine  čitaoci ćei imati zadovoljstvo da ga dobiju u ruke i zаvire u svet u kome opstaju samo oni koji žive sa širom otvorenim očima.
Zašto je u poslednjem trenutku došlo do promene naslova?
„Nakon višegodišnjeg proučavanja rada tajnih društava, kao i verskih sekti i kultova, došao sam do zastrašujućeg otkrića da je naša svakodnevnica duboko prožeta idejama ovih, najčešće luciferijanskih društava i da u svetu skoro da ne postoje zdrave snage koje mogu da im se suprostave. Iako su mnoga tajna i polutajna društva predstavljena kao humane i humanitarne organizacije, a sekte ponekad izgledaju smešno i neozbiljno, kroz sve se provlači jedna zajednička nit, sve su na ovaj ili onaj način poklonici Lucifera i samim tim antihrišćanske. Čak su i pseudohrišćanske sekte osnovane od strane luciferijanaca i pod njihovom su kontrolom. Na žalost i nesreću svih razumnih i poštenih ljudi svetom ne vladaju umni, pošteni i humani ljudi, nego eksponenti tajnih luciferijanskih društava koja sva, iako ponekad u međusobnom sukobu, imaju samo jedan cilj, vlast nad celim svetom. Naslov „Naličje raja“ odlično opisuje svet u kome živimo, odnosno svet kakvim ga vide junaci mog romana kad jednom progledaju širom otvorenim očima.“- kaže autor.
Glavni junak romana „Naličje raja“ Dušan Popov, imenjak čoveka po kome je Jan Fleming stvorio svog literarnog, a kasnije i filmskog junaka Džemsa Bonda, postaje slučajno žrtva misterioznog masona Rušiera koji ga na cepanje ličnosti predaje sekti sa egzotičnim nazivom „Insui Satu Diala“. Sekta je smeštena u romanskoj Švajcarskoj u istoj kući u kojoj će dve godine kasnije smrt naći sledbenici sekte Sunca.
Cepanje ličnosti nije ništa novo i sličnu praksu je sprovodila CIA kroz projekat MK Ultra, kao i sovjetske, kineske i još mnoge tajne službe, međutim kod Dušana Popova cepanje ličnosti ne uspeva jer iako tvrdi da je ateista on je u svojoj suštini pravoslavni hrišćanin onakav kakvi su bili njegovi preci, pre nego što su mu dedovi postali komunisti, vernici koji pred institucijom skidaju kapu, ali ostavljaju glavu na ramenima, što nije slučaj sa većinom vernika i većinom religija i veroispovesti.
Poznato je da su eksperimenti sa cepanjem ličnosti sprovođeni pod kontrolom nacističkog zločinca doktora Mengelea u kocentracionom logoru Aušvic, a pretpostavlja se  da su nastavljeni u Sjedinjenim Američkim Državama. Danas je poznato da je više od petnaest hiljada nacističkih zločinaca prebačeno u SAD u projektu sa kodnim nazivom „Spajalica“, pa Salome jedna od junakinja romana, tvrdi da je njenu majku, pored Majkla Akvina, visokog oficira američke vojske, programirao lično Mengele, dok je nju programirao rođeni otac, satanista i psihopata u službi CIA-e.
Glavni junak u vreme kad počinje ova uzbudljiva priča ima jedva dvadeset godina pa o tajnim društvima i sektama ne zna baš ništa, ali uz pomoć Salome i Rušiera saznaje toliko toga da mu život nikad više neće biti kao u ostalih, manje obaveštenih smrtnika. Kad odbije da izvrši Rušierevo naređenje, na volšeban način gubi pamćenje, pa u Beograd stiže nakon četiri godine boravka u Švajcarskoj, na istoj tačci spoznaje na kojoj je bio kada je krenuo iz Beograda u Švajcarsku.
Sedam godina pokušava da se seti svoje prošlosti koja mu se pojavljuje najčešće tako što zatekne sebe kako izgovara misli čije poreklo ne zna, što iznenađuje koliko njega, toliko i njegovu okolinu. Ono što nauči za sedam godina, pomalo studirajući režiju, više družeći se sa prijateljima svoje bake i nekad podređenim oficirima dede Bogoljuba, zaboravlja nakon udarca kundakom u potiljak prilikom hapšenja u operaciji „Sablja“ koju je policija izvela posle pogibije premijera Srbije Zorana Đinđića.
Ovo je već četvrta Dušanova amnezija, prvu je doživeo nakon ranjavanja u ratu u Hrvatskoj, drugu posle tretmana u sekti, treću kada je odbio zadatak koji mu je zadao Rušier. Pokušava, ponovo došavši u Švajcarsku, da nakon četvrte amnezije živi život običnog čoveka ali su njegova interesovanja uslovljena onim što je ranije saznavao, a što je nestalo u tami zaborava. Nastavlja da proučava tajna društva kao što je činio dok je radio za Rušiera, kao i dok se u Bogradu družio sa penzionisanim obaveštajnim oficirima.
Peta amnezija nastala zbog udarca tvrdim predmetom u glavu ga odvodi prvo u bolnicu, pa zatim i u pshijatrijsku kliniku jer lekari pretpostavljaju da je pokušao da izvrši samoubistvo, pošto je iza njega razvod, što nije redak uzrok suicida.
U klinici, na odelu koji vrvi potencijalnim samoubicama, devetnaestogodišnjak u telu dvadeset godina starijeg čoveka pokušava da se seti svoje prošlosti, a prošlost u vidu misterioznih ljudi koji žele da uzmu od njega nešto što on poseduje, iako ne zna da poseduje, stižu do njega pre njegovih sećanja.
Roman je napisan u dobro poznatom Lukićevom stilu, za koji se može slobodno reći da je jedinstven, a kao i uvek do sada priča je takva da nećete lako moći da ispustite knjigu iz ruke, kad jednom počnete da čitate.

Miodrag Lukić je iz Lopara – Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, živi i stvara u Švajcarskoj. Piše romane, drame, pripovjetke...
Romani: Ludi Vjetar – Serbian Gigolo, Studio Evropa, Ranjeni Vuk, Sudbine, Hijene, Ranjeni vuk II, Meso, Foka, Ajduk, Probisvijet, Naličje raja...
Drame: Bankarka ili laž naša nasušna, Kruna kraljice lepote, Pečat jezika, Vidovnjak Đoka i paraziti, Pedestitis, I da sam pametan poludeo bih, Odlaganje života, Gastarbajter, Ajnštajnova žena, Edukovana žena, Zvezde dna, Gospodar nikako da dodje, Neću kući, Idealna žena, Braća iz ti lepe, Savršen muškarac, Povratna karta, Ljubavnik u mreži itd, Autošovinisti, Namćor, Ništa novo...
Sva pomenuta dramska djela autor je i režirao u Srpsko-švajcarskom Pozorištu Duga u Švajcarskoj čiji je i osnivač, kao što je osnivač istoimenog pozorišta u Loparama.