Рођена  је 1951 у Модрану  код Бијељине  у Републици Српској.  У  Београду је завршила  Вишу туристичку  школу. Пише поезију за дјецу и одрасле  и хаику поезију. Сарадник је многих листова и часописа. Њене песме су заступљене у бројним поетским антологијама и изборима у земљи и дијаспори. Више пута је награђивана, а песме су јој превођене  на неколико светских језика. Члан је Удружења хаику књижевника Немачке, Удружења њемачких књижевника

Хесена и  Удружења хаику књижевника Србије. Члан је Удружења дјечијих пјесника Црне Горе, Клуба Карађорђевић - Београд, Српског књижевног клуба „ТАЛАСИ“- из Прњавора,  СКОР-а Нови Сад,  Српске књижевне радионице у Франкфурту на Мајни, Српског савеза дијаспоре у Словенији и Завичајног Удружења – КОРИЈЕНИ- Сомбор.

Добитник Прве награде Југославије 1975 . на конкурсу –Моја домовина тридесет година у слободи-
Прва награда Реп.Српске  ВИДОВДАН  2009.
Златни  орфеј  Удружење писаца седам Франкфурт 2009
Златна лира  Српска књижевна радионица   2009
Златна лира                                                          2010
Златна лира                                                          2011
Повеља Карађорђевића   Београд                    2011
Награда Ћирило и Методије  - Македонијум-2012  
Награда Плава Звијезда Подгорица                 2013        
Прва награда – Веселин  Јовановић – Јадарски Одисеј- 2013  
Специјална награда – Сија књига Мајке Ангелине-      2014- Сечањ
 Златно Перо     Љубљана  2014
Манастир Бешеново       Аранђеловдан  2014
 Златна плакета – Љубав песника - Љубљана                                                                                         И још многе друге награде.
Превођена на њемачки, руски, јапански, енглески, бугарски, македонски.

Објавила је следеће књиге:
СЕМБЕРСКЕ  СУЗЕ  - 1997- поезија за одрасле - Багдала Крушевац.
РАСУТО СТАДО – 1999. поезија за одрасле.  Књиготека Београд
ЧАРОБНИ  ОРКЕСТАР 1999  -  поезија за дјецу-АСИК- Подгорица.
БРЕЗЕ У ЗАВИЧАЈУ    2001-  Хаику -Гносос-  Земун
ДЈЕЧАК И СВИТАЦ   2008-  Хаику Libro Company-Краљево
СЕМБЕРИЈСКИ ВИЈЕНАЦ 2008. поезија за одрасле Libro  Company  Краљево.                       
СЕМБЕРИЈСКИ   СЛАВОЛУК  2013 . поезија за одрасле са Сонетним вијенцом – Кула- Шамац.
ЗВОНА У ДАЉИНИ – са преводом на њемачки и енглески 2015  ИП Младост   Бијељина
                                                                                            

СЕМБЕРИЈСКИ  ВИЈЕНАЦ

1.

Сунце је моје тамо на твом небу
овдје га нема срце да угрије,
сјетан поглед лута у мом недогледу
о, како је тешко гдје својега није.

Гдје капије свуда закључане видим
никог мени драгог руку да ми пружи,
па и сама себе тада се застидим
јер не жели нико са мном да се дружи.

Гледам небо туђе, нигдје звијезде сјајне
заклецају ноге, задрхти ми душа
одбачена, јадна, као оскоруша.

У мислима тражим слике завичајне,
па ми груну сузе, преплаве ми лице
емоције с тобом, прелијепа равнице.
                 
2.

Емоције с тобом, прелијепа равнице
јер љепоти твојој постадох робиња,
питома и плодна испод Мајевице
простире се моја , равна Семберија.

Поносна, гиздава, рашчешљаних кика
крај Дрине и Саве као драгуљ сија,
та једина моја, драга отаџбина
носим је у срцу, понос ми и дика.

У порама мојим тече ми кроз вене
од очоњег вида дража и милија,
било куда кренем свуд је дио мене.

Љепотица свијета, моја Семберија,
залогаји грки у туђему хљебу
море ме прате, дамари ми зебу.

3.

Море  ме прате, дамари ми зебу
бесане ми ноћи, дани носталгични
трагајућ за срећом, упознајем биједу
па ми овај живот на живот не личи.

Улицама страним кроз гунгуле неке
свакодневно ходим , сасвим непримјетно
нигдје драгог лица да ми се осмјехне
све што видим туђе, све моје далеко.

О , кад би ме само сажалио неко
ко да би ми Бог зна кол´ко помогао
иста ми је зима , прољеће и љето.

Па проклињем живот, на судбу ми жао
само ти си са мном , самоћо гријешнице
боре ми на чело слијећу као птице.

4.

Боре ми на чело слијећу као птице
коме људски поглед овдје да упутим
свуда сикће мржња , сикће немилице
неправда ме боли, па патим и ћутим.

О,  када бих могла да сретнем човјека
да у њему ишта људског остало је
тада би се срце раскравило моје
а болна ми душа пронашла би лијека.

Ко немоћан сужањ међу оковима
што крај свој чека, сањајућ слободу
усамљена, јадна међу туђинима.

Слушам туђе лажи о своме народу
неправедне хоћу приближит истини
ето тако моји дани у туђини.

5.

Ето  тако моји дани у туђини
чамотни и тужни, ко године дуги
о, како бих пошла мојој Семберији
да започнем неки, љепши живот други.

Тамо гдје трипут у образ ме љубе
за јуначко увијек питајућ ме здравље
гдје се бриге,туге и невоље губе
гдје плућима дише моје Православље.

И на десној и лијевој обали Дрине
Моја душа не зна гдје ми је срећнија
равна Семберија и мајка Србија

све се зове моја отаџбина.
Свима причам , ма да све то знају
разарају здравље, снагу узимају.

6.

Разарају  здравље, снагу узимају
а ја давно огуглала на то,
па им кажем да не рђа злато
Семберијо, о мој родни крају.

Свака моја помисао на те -
мене чили, моја крила снажи
па им не дам да ми тебе блате
о мом роду смишљајући лажи.

Са анђелом Бијелим у наручју
добро чиним и добру се надам
молим Бога да сачувам душу

од злотвора овдје да не страдам.
Издржаћу, морам, тако ми се чини
и сањајућ твоје аласе на Дрини.

7.

И  сањајућ твоје аласе на Дрини
на трен снове претворим у јаву
завичајне слике, драге у цијелини
гледам тебе чедну, љепотицу праву.

И ратаре вриједне на њивама стали
у предаху кратком да сперу горчину
поздрављајући браћу на другој обали
Свевишњега моле да чува љетину.

Видим Модран, ко драгуљ се сија
родна поља , гдје се класје њише
најљепша је моја Семберија

од живота ја је волим више.
Из груди се крадом чежње отимају
ја повратак слутим моме родном крају.

8.

Ја  повратак слутим моме родном крају
пролазници овдје на мој род не личе
убоди очију мира ми на дају
овдје људи више на злобнике сличе.

Годинама лутам ко сироче
за топлину нисам никад знала
болно срце да препукне хоће
али теби вјерна сам остала.

Туђа земља нема гостопримство
како лажно да одглумим срећу
сваког дана узвраћају исто,

што сам странац главу ми окрећу.
Туђа мајка миловати не зна –
а кад једног дана буде моја звијезда.

9.

А кад једног дана буде моја звијезда
почела да блиједи, мијењала путање
новим путем кренула у бездан
моја судба кога ће да гане.
--
Жарка  жеља тада би ми била
да застанем на обали Дрине
да је питам  је л´  браћу спојила
отргнуту од мајке Србије.

Можда тада рекла би ми Дрина
да ли  пати и тугује мати
што је своју дјецу напустила,

хоће ли се због тога кајати.
Да истина буде ми позната
растала се с другим ко птица од јата.

10.

Растала се с другим ко птица од јата
бистра суза последња у оку
изњедри је земља непозната
што остави рану предубоку.

Ако буде остало времена
старој мајци да пољубим скуте,
да јој кажем да се дјеца љуте
што пасторчад постадосмо њена.

И на другу ја ћу прећи страну
да је молим да припази на се
нека свађе међу браћом стану,

родитељу увијек опрашта се.
Моја душа опростиће њежна
остави јој мјеста усред свога гнојезда.

11.

Остави јој мјеста усред свога гнијезда
душа моја , голубица бијела
у твом крилу предаха би хтјела.
јер за одмор већ одавно не зна.

Семберијо,  моја распјевана
увијек пјеваш , увијек се веселиш
многима си земља обећана
радост, тугу, са сваким подијелиш.

Свакоме си своју руку дала
своју софру сваком понудила
прогнанике многе огријала,

уморнима кревет распремила.
Доброчинство веће од ината
дочекај је скромно, отвори јој врата.

12.

Дочекај је скромно, отвори јој врата
изнемоглу са далеког пута
да не буде теби непозната
једна жена што по свијету лута.

Семберијо , јабуко од злата
у дугине преливаш се боје
доброчинством свима си позната
поносна сам што сам чедо твоје.

Семберијо, богата равнице
берићетом препуна ти поља
ко Даница сија твоје лице,

Семберијо, света земљо моја.
Нек неслогу  вали Дрине носе
нарицати немој, не расплићи косе.

13.

Нарицати немој , не расплићи косе
не може се избијећи судбина,
нити крива исправити Дрина
неправдама које ти наносе.

Буди увијек ведра и весела
немој суза да ти квари лице
Семберијо, пахуљице бијела
шепури се попут паунице.

Најљепши су  твоји  обичаји
ко светињу чувам ти адете
доброте си пуна и љубави,

ми пјевамо и када нам пријете.
Нек ти љубав надвлада пркосе
анђели док небу душу ми узносе.

14.

Анђели док небу душу ми узносе
нек се звона заједно огласе
и са десне и лијеве обале
кад смрт бане на блиједо ми лице.

Мој одлазак нека свима јаве
нека Дрина умири таласе
нек Србија уклони границе
дуго жеље с инатом се косе.

Неслога вас све у биједу води
и живот вам пролази у ништа
нисте браћа само на погребу,

нема брата док мајка не роди.
Сачувјте вјеру и огњишта,
сунце је моје тамо на твом небу.

МАГИСТРАЛЕ

Сунце је моје тамо на твом небу
Емоције с тобом , прелијепа равнице
Море ме прате, дамари ми зебу
Боре ми на чело слијећу као птице.

Ето тако моји дани у туђини
Разарају здравље, снагу узимају
И сањајући твоје аласе на Дрини
Ја повратак слутим  моме родном крају.

А  кад једног дана буде моја звијезда
Растала  се с другим ко птица од јата
Остави јој мјеста усред свога гнијезда,

Дочекај је скромно, отвори јој врата.
Нарицати немој, не расплићи косе
Анђели док небу душу ми узносе.

 
(Зорка Чордашевић)