Cela ova priča se događa danas, ali ona nije nastala preko noći. Započeta je onog dana, kada se neko dosetio da formira Ministarstvo za dijasporu, pa Ministarstvo vera i dijaspore, pa konačno Kancelariju za saradnju sa Dijasporom i Srbima u regionu.  Pretvarala se u dinar, prenosila se iz matice u dijasporu, iz novčanika u novčanik, i vraćala u maticu, a da niko

nikada nije tačno znao koliko puta je ispričana, koliko je puta čiji novčanik otvaran, kome je sve pričana…?  Pričali su je pripovedači od Vuka Draškovića preko Milice Čubrilo do Srđana Srećkovića. Pričali su je i predsednikovi savetnici, državni sekretari, sitne šićardžije iz dijaspore, a pričaju je bogami i ovi iz Kancelarije. Priče su bile iste… Bila jedna bašta, i u bašti klupa i na klupi četka, da ti…

Rasejanje je godinama ćutalo. Smučila im se bašta i klupa i četka. Smučili su im se i procenti, o kojima se pričalo u pričama, smučili im se i pripovedači, ali su ipak samo oni najhrabriji iz dijaspore dizali glas i protestvovali. Ostali su se ulagivali Vuku, ljubili ruku Milici, klečali pred Srđanom i puzali pred Slavkom. Ipak, sa dolaskom naprednjaka na vlast, novim vremenima, i njihovom “potrebom za menjanje srpske svesti”, Kancelarija za saradnju sa dijasporom i Srbima iz regiona odlučila je da i sama promeni priču. I njima valjda beše dosadila ona jeftina, o bašti, klupi i četki, pa nastade ova nova, istinita i skuplja, o hektarima i Bademu, o kojoj danas pripoveda cela dijaspora. Bilo je to ovako.

Grupa ljudi iz Beograda, građana R. Srbije, donela je odluku marta 2012. god. da u Beogradu osnuju i formalno – pravno registruju “Udruženje za razvoj poljoprivrede u Dalmaciji (URPD)” Udruženje je postalo nestranačko, nevladino i neprofitno. Nastalo je radi ostvarenja ciljeva u oblasti: razvoja, unapređenja i uzgoja Badema u Dalmaciji. Odlučiše se da sopstvenim sredstvima, a koja nisu imali, kupe sadni material i oforme plantažu u Severnoj Dalmaciji. Usput, zbog pomanjakanja para, odlučiše da “etičkim i poslovnim kodeksom”, što pre ostvare mogućnost pristupa do finansijskih sredstava koja su namenjena budžetu R. Srbije, kako bi obnovili privredne, socijalne i komunalne infrastrukture njihovog zavičaja, a moj zavičaj, Šumadiju, ko šiša.

Problem nastade onda, kada se prisetiše, da ne samo da im fale pare, već da im nedostaju i hektari na kojoj bi Bademe sadili. Šta sad? Upitaše se i odluče da pozovu u pomoć bivšeg ministra za poljoprivredu Sašu Dragina, i da ga zamole da im izradi projekat pod nazivom “Podizanje plantaža Badema u Dalmaciji”. Ujedno su bili sigurni da će im taj čovek svojim vezama obezbediti željeni pristup do budžeta R. Srbije za kojim su žudeli. Snalažljiva grupa je u programu već imala razrađenu strategiju podsticanja i rešavanja imovinsko – pravnih problema izbeglih Srba, koji nisu uredili vlasništvo nad svojim nepokretnostima u zemljišnim knjigama i katastru Hrvatske. Pomisliše, da ako nesrećnicima urede status mogu doći do njihove zemlje, i na njoj zasaditi svoje Bademe, a koje će im i tako i tako kupiti neko drugi. Plan je bio odličan i ovu malu malu grupu, zvanično registrovanu u deoničarsko udruženje URPD  http://www.bajam.net/ raširenih ruku dočekaše u Kancelariji za saradnju sa Dijasporom i Srbima iz regiona u decem
bru te iste godine. Umesto da grupicu pošalju u neku od Banaka po kredit, ili kod novog Ministra poljoprivrede, jer je bivšem robija već visila o vratu, šef kabineta Milan Lalović sa svojim pomoćnicama Tatjanom i Svetlanom  podrža inicijativu delegacije novoosnovane “neprofitne organizacije”. Kako i ne bi, kada iza njihovog projekta stoji niko drugi do glavom i bradom osumljenik – Somborac Saša Dragin, te odlučiše da sarađuju sa grupicom “entuzijasta”.  Skovaše zajednički plan o brzoj nabavci love. Njom će obrađivati zemlju i pri tom transparentno “kultivisati investicije”.

Kancelarija pristade da im finansira kupovinu bademovih sadnica u Subotici, uprkos tome da je hrvatski “Kraš” besplatno delio sadnice kooperantima u Ravnim Kotarima, garantujući im celokupan odkup roda. Da li su beogradski neproifiteri bili ujedno i kooperanti “Kraša”,  dijaspora ne zna, ali zna da se državni budžet, punjen novcem gladnih poreskih obveznika Srbije, prazan zbog sličnih mućki, pa se pita; Da li dijaspora ima pravo da iz godine u godinu ćuti gledajući i slušajući mućke državnih službenika iz Kancelarije? Ima li pravo da bez sopstvenih misli u vlastitoj glavi unapred aminuje sve što “kancelarija” radi. Utvrdiše da nemaju pravo i da ne smeju ćutati, pa nastaviše priču, ali ne onu o bašti klupi i četki, već o kancelarijskim bademima, ogromnim parama i tuđim hektarima po zemlji Dalmaciji.

U ustaljenom godišnjem terminu za sufinansiranje projekata srpskih organizacija iz regiona, Kancelarija raspisuje konkurs početkom aprila 2013 godine. Formirali su radnu grupu za izbor projekata čiji je koordinator bio zamenik direktorke Slavke Drašković, Aleksandar Vlajković. Grupa je konstatovala da je na Konkurs pristiglo 208 predloga, mada je iz prikazane tabele vidno da ih je bilo više. Posle odbacivanja 6 predloga projekata zbog nepotpune dokumentacije, u završnu fazu za sufinansiranje je ušlo svega 202. projekta. Preostala tri, do 211, su odmah u startu odbačeni, bez ikakvog objašnjenja. Da bi izgledalo sve regularno, radna grupa ostavlja mogućnost prigovora svim učesnicima i to u roku od tri dana. Na upućeno pitanje Kancelariji za dijasporu: na šta se tu ima žaliti osim što je i Mika pored Žike uložio projekat, ispred kancelarije odgovara Slavica Spahić: “Lista rangiranih i vrednovanih projekata za Srbe u regionu sadrži projekte koji su relevantni za dalju obradu, a ne prioritetni.

(Osnivač i predsednik  SSKHD SRETENJE Radovan B. Milić)

Ne dugo za odgovorom, i objavljenom listom vrednovanih projekata, direktor Kancelarije za saradnju sa Dijasporom i Srbima regiona Slavka Drašković, donosi odluku da finansira relevantne privatne firme, a ne prioritetne projekte srpskih organizacija. Pored crnogorskih fudbalskih klubova, na spisku finansiranih se našao i beogradski URPD, finansiran sa celih 500 000 dinara. Da priča bude interesantnija, na konkretnu odluku Slavke Drašković se ovog puta nije moglo žaliti, dok je na objavljenu listu kandidata ta mogućnost postojala. Do današnjeg dana radna grupa koja je odlučivala o finansiranju projekata, nije dostavila srpskim organizacijama obrazloženje o razlogu odbacivanja pojedinih aplikacija.

Ozlojeđeni postupanjem Slavke Drašković zbog produžetka prakse i protežiranja pojedinaca kojom se služio i bivši ministar dijaspore Srđan Srećković, član srpske dijaspore upoznaje i evropsku i svetsku dijasporu o ko zna koliko puta ponovljenoj zloupotrebi službenog položaja državnih službenika iz Kancelarije namenjene dijaspori. Naslov objavljenog teksta u www.koreni.rs, “Sađenje badema u dijaspori” neočekivano iritira ljude u kancelariji, izaziva toliki bes, da i naslov teksta nazivaju “bizarnim”. Šta je toliko bizarno u tom naslovu, da iz Beograda pozivaju telefonom i oštro protestuju, čudeći se “dijasporskom nepoznavanju problematike Srba iz Dalmacije” i navodeći da su i Srbi iz Dalmacije ogorčeni naslovom u Korenima? Ljutito predlažu iz kancelarije da će autora članka o bademima, ukoliko to ovaj želi, vrlo rado upoznati sa aplikatorima projekta. Da li je taj predlog imao svrhu zaplašivanja? Inače, autor teksta je isto tako ogorčen bizarnošću i višegodišnjih nezakonitih postupanja zaposlenih u Kancelariji.
Na kraju razgovora u mirnijem tonu se obećava da će greška prema dijaspori biti ispravljena, da se o svemu može razgovarati prilikom raspisivanja novog konkursa u oktobru mesecu, pod uslovom da dijaspora shvati trenutnu situaciju oko već završene raspodele sredstava. Nije propuštena prilika i da se napomenin da Srbi u Sloveniji moraju urediti svoje međusobne odnose. A državnim funkcionerima, u toj parazitskoj kancelariji, uređenje srpskih odnosa u Sloveniji nije cilj, jer da jeste, drugačije bi se prema njoj ophodili. Prestali bi sa finansiranjem privatnih firmi, a Slavka Drašković bi činom podnošenja neopozive ostavke zbog svih promašaja i štete koju je nanela dijaspori, i još uvek nanosi, ostavila utisak osobe koja shvata problematiku rasejanih Srba i kojoj bi se na taj način iskreno izvinila. Takav potez bi dijaspora bez prevelikih komentara i daljnih optužbi možda prihvatila.

Činjenica, da zvanični portal Kancelarije za Dijasporu objavljuje nepotpunu i skraćenu vest u vezi mirnog protesta Srba u Sloveniji, ne spominjući pri tom zahtev dijaspore za smenu Slavke Drašković, http://www.dijaspora.gov.rs/srbi-protestom-do-statusa-nacionalne-manjine/ dovoljno govori o njenim budućim namerama. Podatak, da je Kancelarija kao izvor informisanja koristila “Frankfurtske vesti”, umesto da se za potpunu informaciju obrati direktno organizatoru, krajnje je neprofesionalno i drsko od onih koji se hrane sa državnih jasala, a koje im pune gladni radnici i poreski obveznici Srbije. Kako to i dokle to, pitaju se u čudu domaćini, da za njih i njihove zaparložene njive, pune korova i ambrozije nema, ili se ne odobravaju sredstva, kojima bi vredni Šumadinci zaista transparentno kultivisali dodeljene investicije.

Uzkipteli službenik kancelarije otvoreno preti članu dijaspore da će ga, ipak, upoznati sa osnivačima URPD, jer se ovaj drznuo da mu prenese zabrinutost svojih rođaka -poljoprivrednika iz Šumadije, zbog nezakonite dodele sredstava za sađenje badema. Smatrajući da nisu svi Beograđani pripadnici zemunskog klana, ali svestan da je “snalažljivih” dosta, član dijaspore poziva telefonom Miroslava Rajčevića, jednog od osnivača udruženja, i saznaje da članovi URPD ne sade bademe na svojoj zemlji, već da će oni tek razgovarati sa osobama iz Ravnih kotara i izbeglim licima iz Dalmacije, da na njihovoj zemlji zasade (bajame) bademe, ukoliko im zemlja bude ustupljena na korišćenje?! Takođe dobija informaciju da deset hiljada sadnica košta 30.000 evra u subotičkom rasadniku, gde su planirane sadnice već kupili. Ostalo je nejasno čiji je rasadnik u Subotici i u kojem su rasadniku one kupljene.

Prema tome, tvrdnja službenika Kancelarija za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, da je odobrila 500.000 dinara zbog toga što “preduzetnici” Saše Draginog imaju u svom posedu 5.000 hektara zemlje u Ravnim kotarima, i da će transparentnom “kultivacijom” terena između Zadra i Knina omogućiti povratak Srba u te krajeve, apsolutno je netačna. Iz onoga što se da pročitati sa portala neprofitnog udruženja za razvoj poljoprivrede u Dalmaciji (URPD) i članka novinara Marka Lopušine, objavljenog u Večernjim Novostima  http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:412679-Dalmacija-Bademi-cuvaju-srpska-imanja jasno je da su njih desetorica iz beogradskog udruženja vlasnici 25 hektara zemlje, a da su uradili projekat formiranja plantaže badema u Dalmaciji sa čak 100 000 stabala, kao i da je čitav projekat vredan 1,5 miliona evra. Zna li radna grupa za izbor finansiranih projekata, šta je Kancelarija uradila? Koliku je štetu nanela budžetu R. Srbije, na uštrb poreskih obveznika Srbije i srpskog rasejanja koje u zeml
ju Srbiju unosi ogromna devizna sredsta? Verujem da znaju.

Deset ljudi u Beogradu, poreklom iz Dalmacije i udruženih u neprofitnu organizaciju URPD, poseduju 25 hektara zemlje. Na jednom hektaru se sadi 400 sadnica badema. Da bi se zasadilo 25 hektara u vlasništvu ove grupe, potrebno je 10 000 sadnica koje po navodu sa portala URPD koštaju 30 000 evra. (Jedna sadnica badema u Subotici košta 200 dinara). Ekonomska logika ovog projekta je vrlo jasna. Jedna sadnica badema rađa oko 20 kilograma ploda, koji se prodaje po ceni od pet evra. Na imanju površine 25 hektara, koje je bademima pomogla zasaditi “Kancelarija za dijasporu”, očekuje se prinos od 200 tona badema, što bi na tržištu vredelo 1.000.000 (jedanmillion) evra. Uostalom o suštini projekta javno govori jedan od osnivača URPD gospodin Bjedov:

“Večna izbeglička kriza i strategija preživaljavanja Srba u Hrvatskoj, naterali su nas srpske biznismene iz Dalmacije i Krajine da formiramo deoničarsko društvo kako bismo na našim imanjima proizvodili 200 tona badema godišnje i prodavali ga širom Balkana i Evrope”.  Znači i Srbiji, jer Srbija je na Balkanu.

Posle ove izjave, dijaspora poručuje kancelariji: Imamo njivu, daj pare! i pita se: “Zar da srpski građani kupe i zasade tuđe njive u Hrvatskoj za džabe, i da pri tom njihove u Šumadiji ostaju zaparložene, a da vlasnici dalmatinskih njiva, kad im bademi rode, te iste plodove papreno naplaćuju Šumadincima koji su im njive zasadili.

U kancelarija za saradnju sa dijasporom znaju da je Srbija veoma zainteresovana za uvoz deficitarnog badema, isto kao što i dijaspora zna, da su zaposlenu u toj Kancelariji i članovi radne grupe za donošenje odluka o finansiranju projekata vrlo zainteresovani za zaradu, pa se pita i ovo: “Kolika je u procentima dobit? I čija je dobit, od investicije poreskih obveznika Srbij, na sađenju badema, srpskim parama, po privatnim njivama Dalmacije”?

Na osnovu čvrsto utemeljenih podataka konstatujemo da se radi o velikom novcu i da u Srbiji svake godine, zbog nedostatka sredstava za obradu zemlje, ostaje zaparloženo 900.000 hektara plodnih površina. Kada bi se na toj površini posejala samo pšenica, a ne bademi, za godinu dana bi moglo da se požanje 3,5 miliona tona i zaradi čak 91 milijarda dinara. S’obzirom da se u ovom slučaju radi o nekoj žešćoj priči, a nikako o bašti, klupi, četki  dijaspori neće preostati drugo nego:

*Sjatiti se autobusima u Beograd i ispred Kancelarije za saradnju sa dijasporom u mirnim, ali danonoćnim protestima, uzvikujući parole u stilu sa: “Idite na njive”, zahtevati ukidanje parazitske organizacije pri Vladi Srbije, u kojoj poodavno nešto ne štima.

*Zahtev za ukidanje Kancelarije ne bi izazvao negativne posleice među pripadnicima srpskog rasejanja, već bi bilo olakšanje ministru finasija gospodinu Krstiću, tim pre što je dijaspori teže promeniti svest. Plaćenici i tako i tako svesti nemaju i predstavljaju marginalnu grupu koju ni rođena vlast ne ceni. Dijaspora zna šta je korisno za nju, ko nanosi štetu njoj i njenom visoko kotiranom ugledu u svetu i zato još jednom poručuje.

I mi imamo strategiju privrednog oporavka i strategiju oporavka dijaspore, ali prvo da svi u matici čuju i razumeju šta kažemo, a kažemo:

Kancelarijo! Odstupi. Gotovi ste! Niste nam potrebni, jer svima, i ovde i tamo, nanosite štetu.

Srpsko slovenačko kulturno humanitarno društvo SRETENJE,
SLovenske Konjice,
Slovenija, 08.09.2013