Милана Давидовић

У Богатићу 15 . јуна 2018 . године  одржана је промоција две песничке  књиге Милане Давидовић  : Два пупољка једне руже ,  ђердани од стихова ...

У Свечаној сали СО Богатић промовисане су пета и шеста збирка песама “Испод трепавица” и “Песмарење”, песникиње Милане Давидовић из Богатића. Сала је била премала да прими све заљубљенике  и љубитеље лепе писане речи, те су многи престајали на ногама, решени да остану до краја .Организатор се побринуо да промоцију украсе и хор и певачке групе, музика и игра. На почетку промоције наступио је Мачвански хор - песмом из Литургије Св. Јована Златоустог, а и током промоције песмом - Удаде се Јагодо итд…Током ове промоције и дирљиве вечери спонтане , харизматичне  и све афирмисаније песникиње, Милане Давидовић  наступали су чланови Удружења Завичај - Банија мушка и женска певачка група,  док је казивање стихова гитаром пратио Влада Мишић.
Иначе, Милана је учесник и добитник награда на многим међународним песничким конкурсима.  Љубав према поезији и писању гаји још од раног детињства. Пише и песме за децу, а неке од њих налазе се у Међународној збирци песама и прича за децу „Загрли живот“, у зборнику„Трагови у песку“, као и у Антологији дечије поезије. Октобра 2016. године, постала је члан Светског удружења песника, са седиштем у Италији,чији је оснивач Силвано Бортолаззи, који је три пута номинован за Нобелову награду из области културе. Милана је један од оснивача и председник Удружења писаца “Јанко Веселиновић” из Богатића. Њена поезија је поезија љубави.
Рецензент  збирке песама „Испод трепавица“ песник Јован Н. Бундало казе: „Милана живи у својим песмама, срцем гледа и своју душу нам у песмама нуди да видимо њену чистоту“.
Публика која је дошла на промоцију књига могла је да види и плесне кораке Миланиних церки Уне и Ане.
Збирка „Песмарење“ је подељена на три дела. Први део су песме за децу, други песме о љубави, а трећи део су песме о животу, огњишту, сећању на завичај. У предговору књижевник Славица Јовановић каже:“ Добили смо новог песника из народа, за децу и одрасле, бранитеља ћирилице у лику и делу песникиње Милане Давидовић". Рецензент књиге ‘’ Песмарење’’ је  Славица Јовановић књижевница које је читала биографију и стихове песама.
Током промоције било је и песничких надмудривања и натпевавања, те је песникиња укрстила копље са Милорадом Јевтићем пуковником ВС  у пензији. Милана је прошла трновит животни пут  кaда  је напустила свој завичај  Двор на Уни, током ратних дешавања 1995. године  и обрела се у Србији као избеглица . Где је наставила школовање ,  удала се , изродила децу… Тако да јој је после трња и цвећа ,
остала стаза посута цвећем и песмом. Милана је песничка ходочасница, која изговара своје стихове, као молитве у храмовима, високо морална и патријахално васпитана, од предака научена да сачува своје огњиште своје претке и своје потомке. И она се грчевито бори попут вучице за свој српски род и пород, за песнички родослов и мудрих људи благослов. Зато осим књиге у  свом мајчинском и песничком крилу држи и своје потомство.  Промоција за памћење, уз комбинацију етно музике, гитаре,  плеса, фолклора, народних ношњи. И након промоције настављено је дружење овог сада мачванског песничког лучоноше, Милане Давидовић са публиком, јер су  стрпљиво и у реду чекали да им песникиња потпише књиге …

Милана са ћеркама и Славицом Јовановић рецензентом књиге


Преносимо у целости предговор иѕ књиге ‘’Песмарење’’ , рецензента Славице Јовановић , новинара и књижевника…

-ПРЕДГОВОР ЗА ЗБИРКУ ПЕСАМА ‘’ПЕСМАРЕЊЕ ‘’  ПЕСНИКИЊЕ  МИЛАНЕ ДАВИДОВИЋ ДРАГАЉЕВИЋ

ПЕСМЕ КАО КОЛОРИТНЕ ФОТОГРАФИЈЕ , ОВЕКОВЕЧЕНЕ ЗА ВЕЧНОСТ

           Нова  песничка књига све снажније, распеваније и упечатљиве песникиње ‘’Милане Давидовић Драгељевић ПЕСМАРЕЊЕ‘’  одликује се благодарјем, лепршавости белих лептира, песмодарјем, милозвучјем, нотним записима и нотама голубијих крила. Ако су њене предходне песничке књиге биле семенке надахнућа, овде су Миланини  најсвежији рукосади , постали дрвореди сталнорађајући,  доносећи божанске плодове. Који зором заблистају , умивени сунчевим наранџастим кристалима. То су песме које се певају у најдубљој тишини, животни  џубокс за музичке жеље, виолински кључ  којим откључава срца љубитеља поезије. Мелодије са старих грамофонских плоча, тек сада испеване и гласним жицама  песникиње компоноване, стиходарјем славуја распеваних.  Песме гласовите Милане, разнежене жене, доживљавају своје бујање, а она је ту да попут верглаша одсвира и продужи мелодију  младости, у садашњост претворену… Њено Песмарење  је клијање песничких рукосада.

   У  Песмама за децу врцавим и искричавим, доказује на ком је терену своја, постаје чаробњак и мађионичар,  који из свог шешира и шарених марама уме да извуче и јежа и тужног меду и змију и зеку и магаре у школи и ласте и врапца архитекту. Песникиња амбасадорка љубави и песништва, песмољубљем инспирисана, енергијом митске жар птице, наелектрисана  варницама свитаца, намагнетисана љубављу мајчинском, остварена и као песник и као мајка.  Роду и породу свом, плоду утробе своје  чита мисли, исписијући им бајковите песме разнобојним кредама - цветовима, на табли ливади зеленој. Пулсира и дрхти над њима ко затегнута струна лире и постаје им и заштитница и амајлија и бранитељка, а по потреби и другарица и калеидоскоп и чегртаљка. У њеном стиховању нема сувишних речи, као да их је певушила док их је писала, а онда кад се отргоше из руку оловке, креде и гушчија пера, наставила је да их пише срцем, стих по стих. А сваки стих отргнут из мајчинске успаванке.

Цитираћу стих из песме  ‘’ Рат за столом ‘’ :

 - О, како је диван так шаховски рат

јер не гине ником ни отац, ни брат.

Или строфа  песме  “ Љубав јединца ‘’ :

- У клупи до мене седи један клинац

И његов ме осмех увек развесели

Много ми се свиђа ал он је јединац

Па не знам дал ‘’ уме љубав да подели .

Да додамо и строфу из песме ‘’Ласте ‘’ :

- Ту прогнозу ко им даје

да  пролеће нам донесу

када зима бела стаје

и пахуље вежу кесу!?


 Ако је у песмама за децу била највештија и сасвим подетињила,  или како се то у жаргону каже ‘’ испекла песнички занат ‘’, није ништа мање величанствена ни чудотворна ни у љубавним песмама. И ниједан читалац неће доживети бродолом, уколико се запути бродовима инспирације ка пристаништима  песничким, макар био и слепу путник, између корица новонасталих стихова. А ту ће се тек разбуктавати,  распламсавати,  зажарити и буктати песничке ватре,  заноси и кликтаји свитања, очи заискриле, док песме благотворне видарице исцељују душу. И да ухватим муштулук,  о заљубљеној песникињи у стиходарје и стихогорје, чије песме окрилате пауновим крилима и које нису у ритама и дроњцима, већ брижљиво написане и ‘’одевене‘’,  готово римоване. У ретровизорима сећања и сновиђења попут мистичног графолога у рокописима и ветрописима открива неисписане чежње и љубави скривеним под крилом канаринца, где одлећу само рајске птице.  Али песникиња и ту је надмоћна и свемоћна, пркоси  неисплаканим сузама и сваку песму ставља у рам као живописну слику, овековечену за вечност, додајући ноте и музичке лествице. Не скривајући своје најснажније и најтананије емоције, стављајући свој љубавни аутограм испод сваке песме. Споменимо песму ‘’Отргнути‘’ :

- Слажу се осећаји небројени

док ткам разбојем душе моје

ко нити свиле растањени

откад се растасмо нас двоје.

Или рецимо стих песме ‘’ О срце , моје ‘’ :

- О срце моје, сад зубе стисни,

нек чује се  се крик из твојих груди,

у њему сав бол временски истисни,

па онда спокојно заувек буди.


И  у песмама о животу , песникиња има своје путоказе , своје снове недосањане , аутобиографске  исповести и колоне дуге , песме о огњишту , о мајци …, пита се : - Где је мој дом ? …, пише о винској илузији , о веселој машини,  о жени и слично .Усуђујем се да кажем , да овако римоване , стиховане , певљиве и милозвучне песме , записане тихом мелодијом , би требало да прочита неки врстан композитор , како би оживео ове живе слике  песничких муза да би им дао  музичку подлогу, одајући признање тој   песничкој блиставости и сазревању . То су песме које заслужују ноте . Написане у даху , једноставне , без сувишних речи и сувишног слога , као да је у питању песничко наменско стваралаштво , које треба украсити виолинским кључем и музиком . Било би грехота поједине песме из ове песничке збирке не запевати на ухо , уз гитару , гусле , хармонику , виолину , флауту , чобанску фрулу …

Ево неких стихова из песме ‘’ Колона туге ‘’ : -

Била једном колона једна,

дуга, препуна боли.

Била је она и гладна и жедна,

жељна и воде и хлеба, и соли.

Да не заборавимо и ове риме из песме ‘’ Песма о огњишту ‘’ :

 -Дозива нас и Огњиште,

што погачом не мирише,

све је тужног ока привид,

само трава кроз њу дише.

Да се подсетимо и песме ‘’ Моја Евица ‘’  :

-Да, мислите тада било је лако,

и да имала је дати деци колко треба

рађало се. Бар троје имао је свако

били су боси, ал сретни парчетом хлеба.

И да завршимо стихом из песме ‘’ Где је мој дом ‘’

-  Ја припадам овдје, јер овдје родих покољења.

Док остале светлуцаве стихове ко стокраке звезде остављамо читаоцима …

          А што се тиче књижевне сцене , сасвим је сигурно да смо добили  новог песника из народа ,  за децу и одрасле , бранитеља ћирилице  Добрицу Ерића , додуше у женском роду,  у лику и делу песникиње Милане Давидовић  Драгељевић …

Славица Јовановић , новинар и књижевник

27. јануар  2018 . године,  на Светог Саву