У српској књижевности, као и књижевностима других југословенских народа, које су се рађале на Балканском полуострву, осећај за колективно памћење је заоштрен, за разлику од јапанске. Међутим, српска поезија, упркос огромној разлици, јесте моја судбина

Фестивал поезије Voix Vives ове године је одржан по 21. пут од 20. до 28. августа у Сету, у родном месту Пола Валерија. Ове године, под насловом Даљина, окупило се осамдесет песника, из више од тридесет земаља: из афричких, балканских, латинских и блискоисточних земаља, као и оних са Медитерана који живе на другим континентима. Директорка фестивала, Маити Велес-Блед, креативна је, храбра, и мудра жена, изузетно посвећена фестивалу.

На тргу, средишту дешавања, паралелно се одржавао и мали сајам песничких књига. Преко пута трга је била канцеларија, у којој је радило деветоро младих, ангажованих за овај сложен пројекат. Ведри, вредни и искрени. Од пет ујутро до поноћи, на 39 места, читала се поезија.

Без посебне припреме, све се одвијало у једном духу, природно и надахнуто. Има доста туриста, који долазе у Сет због фестивала да уживају у слушању поезије. Неколико пута ми се десило да ми се слушаоци јаве на улици, као добри пријатељи.

Свечано отварање у ноћном парку приказало је чар овога скупа. Различити језици са Медитерана саткали су снажне али осетљиве музике поетских гласова. Палестина, Израел, Тунис, Иран, Ирак, Либан, Колумбија, Луксембург, Италија, Шпанија... Слушала сам колеге из бивше Југославије као када сретнем рођаке. Неке песме су ме обузеле иако нисам разумела значење ни у оригиналу ни у француском преводу.

Кајоко Јамасаки Вукелић