Književnik i diplomata Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade je na sebi svojstven način progovorio o značaju kulture u životu jednog društva rekavši: „Interes koji jedna sredina poklanja svojim kulturnim potrebama govori dosta o njoj samoj i o njenim shvatanjima i pogledima na život društva i poziciju čoveka u tom društvu«.
To znači, da današnji odnos prema nauci i kulturi neminovno srlja ka provaliji i uništenju važnih grana iz oblasti delovanja i stvaralaštva. Loš tretman kulture na svim nivoima doveo je do pada afirmacije kulture i kreativne industrije. Enormno niska izdvajanja za kulturu dovela su do alarmantne situacije zbog čega treba besprekidno zvoniti na uzbunu, jer u suprotnom, kultura jednog naroda koja se sada održava uz pomoć prosjačkog štapa, vrlo brzo će skliznuti ka provaliji, kao što je Domanović opisao svoj narod predvođen slepim vođom. Sudeći po situaciji na terenu u matici, ali i u rasejanju, posebno ovde u Beču ili u Ljubljani, kultura ne spada u vitalne prioritete društvene oblasti, te uprkos prividu u masovnosti ne daje rezultate niti se oseća boljitak.
Zbog ovakve situacije, oblasti iz područja umetničkog stvarlaštva se nalaze na margini.
Refleksija opšteg problema posmatranog kao objekt, prenešena je na subjekt srpskog rasejanja u kome kao odblesak sija (ne)kultura kao medijska slika dijaspore. Očuvanje identiteta Srba u dijaspori, a naročito jezika bez kojeg narod ne bi bio narod, sveden je na najniže grane. Akademska saradnja na nivou kulture između dijaspore i matice postoji, ali ne u zadovoljavajućoj meri. Kultura u dijaspori nikada nije bila u »trendu«, već se svodila samo na folklor za koji se ne retko našao po neki dinar, dok su ostale oblasti stvaralaštva kao što su: književnost, slikarstvo, vajarstvo, drama itd, uvek ostajale po strani. Neangažovanje merodavnih institucija na vrednovanju i razdvajanju kulture od nekulture, dovodi do opšteg rasula i sukoba u dijaspori koji odgovara politici matice, ali i politici domicilne zemlje. Oni koji upozoravaju na obavezno poštovanje normi kulturnih vrednosti, bivaju šikanirani od (ne)kulturnih, remetilačkih faktora. Ovo je naročito izraženo u sferi književnog izdavaštva u kojoj je nastala poplava šunda i kiča. Štampaju se »romani« sa opisima popunjenosti pregrada zamrzivača, pa tako saznajemo da se u levoj fijoci nalazi teletina, u desnoj prasetina, a da je zamrzivač proizvod firme »Obod«. Kao izrazitog krivca za pojavu kičeraja i šunda u književnosti treba smatrati Konzorcij biblioteka Srbije ili zemalja u kojima žive pripadnici dijaspore, a koje nekontrolisano odobravaju bibliotečki broj, što stvaraocima šunda daje podstrek da ispred imena napišu – pisac taj i taj….
Po drugoj strani, a po ugledu na dešavanja u matici, učestala je kupovina diploma, pa mnogi preko noći postaju magistri, profesori ili čak doktori. Sebe proglašavaju za mesije kulture i spasioce svega i svačega. Na taj način ne cveta samo antikultura, već i ideološka obojenost. Dojučerašnji anonimusi, ulaskom u partiju na vlasti ili servilnim simpatijama prema beogradskim vođama, svojim neokomunističkim levičarenjima proglašavaju sebe za prvake u dijaspori sa težnjom stvaranja političkih pokreta koji su unapred osuđeni na propast i neuspeh. Nezadovljni odzivom na pozive, postaju razjareni, a po ugledu na vođe, proganjaju sve one koji drugačije misle. Ne ustručavaju se da pod parolom srpstva omalovažavaju čestite ljude, dokazane stvaraoce na području književnosti, ali i proverene i iskrene rodoljube, koji su svojim radom i patriotskim doprinosom u najtežim trenutcima ostavili svoj pečat narodu i zemlji iz koje potiču. Osokoljeni podrškom koju imaju, umišljeni lideri ne prezaju da na krajnje uvredljiv i brutalan način, obesno, nasrću na muško i žensko, na staro i mlado, samo ako im oni koji znaju šta znači kultura i šta znači stvaralaštvo u kulturi, ukažu na zabludelost puta kojim koračaju. Današnji dijasporci ne shvataju da su mladi iz sedamdesetih godina danas stari i mudri ljudi, da su pripadali modernom, obrazovanom građanskom društvu, da su prognani i da baš oni danas žive u emigraciji tu pored njih – mladih samozvanih lidera. To nije slučaj samo sa mladima i umišljenima. Među njima su i stari sa kupljenim titulama i zvanjem profesora. Njihov populističko estradni diskurs šteti ugledu Srba u zemljama Evrope ne izostavljajući Austriju i Sloveniju, jer su predstavnici vlasti domicilnih zemalja odavno uočili srpsku neslogu, te sa punim pravom osporavaju svaki zahtev. U sveopštoj pomami nekulture i bahatosti ne prezaju ni od podmetačina, optužbi za sve i svašta, do demonstrativnog pokušaja spaljivanja ili cepanja srpskih knjiga. Nije im strano ni iznošenje niza uvreda na račun srpskih velikana poput dramskog umetnika Petra Božovića ne štedeći ni akademika Bećkovića, već osporavaju rad dokazanih umetnika u književnosti, slikarstvu i drami.
Dijasporci – samozvani lideri i umetnici, nisu niti ikada mogu biti garant legitimiteta kao ni stožer okupljanja srpskog naroda po ni jednom pitanju, a naročito ne po pitanju kulture o čemu svedoče njihove reference, uz napomenu, da je još antički čovek razumeo zajedničku stvar, počev od slikarskog izraza i ritma do stiha, proze i drame. Agresivnim angažovanjem uništavaju i ono malo od kulture koja se sistematski uništava, te je naijskrenija poruka da se ne mešaju u stvari koje su za njih nepoznanica, jer kultura nije švedski sto za potkusurivanje sopstvenih taština.
Radovan B. Milić
- književnik-
31. 10. 2018
