„Srpska baština” dr Mladena Mirića predstavlja svojevrsnu enciklopediju istorijskih, geografskih, kulturoloških (od umetnosti do pop kulture) i naučnih podataka o Srbiji i srpskom narodu.

Zanimljivo je da ova knjiga, koja je nastajala gotovo pola veka, svojom formom pravi ozbiljan iskorak u budućnost, ne samo sa književnog, nego i sa didaktičkog stanovišta. Enciklopedijska saznanja u ovoj knjizi malog obima potpuno su prijemčiva čoveku modernog doba, kojem vreme nameće potrebu za instant informisanošću. Koncizno, jezgrovito, sadržajno, ova knjiga decidno iznosi gotovo sve temeljne podatke, sva polazišta i smernice krucijalnih saznanja o srpskoj baštini. Istovremeno, ona ostavlja prostora za dopunu istih, precizno navodeći godine i vekove dosadašnjih naučnih otkrića (npr. str. 47, poglavlje „O poreklu staroslovenskog srpskog jezika i ćirilskog pisma”, u kojem podaci datiraju od 9.veka).
Sa stanovišta modernog doba interesantna je i kompoziciona struktura dela, određena brojem 7 (7 delova knjige, u svakom po 7 poglavlja, sa po 7 pasusa, od po 7 rečenica, od kojih svaka ima 7 činjenica). To kompoziciju čini razigranom, animira čitaoca i vodi ga sa jednog nivoa saznanja na drugi, te dobijamo neku vrstu tekstualne paralele sa video-igricom, još jednim oblikom u kojem bi ova knjiga vremenom mogla da se pojavi.
Za pasioniranog čitaoca srpska baština iz pera dr Mladena Mirića već u startu ima iskonski utemeljeno biblijsko značenje. Gospodu je bilo potrebno sedam dana da stvori svet, na kraju čoveka - biće saznanja. U čvrstu strukturu broja sedam dr Mladen Mirić je uzidao zadužbinu svome rodu, zaveštavajući nam samo jedno - opstanak. Opstanak u znanju i u reči kojim ćemo dostojanstveno izaći pred svet. U strukturalnoj formuli broja sedam mistično je zatvoren krug postojanja jednog naroda - u nenarušivu harmoniju, do savršenstva perfekcionistički raspoređenih, detalja. To, svakako, ostavlja utisak mogućnosti širenja kruga, ali nikako prekidanja ili preobličenja, ne zato što smo nebeski mi, nego poredak postanja i bivstvovanja.
Ova knjiga trebalo bi da postane poželjan deo svakog ozbiljnog bibliotečkog fonda. Nema u njoj ničeg spornog, autor taksativno navodi činjenice, kako istorijske, tako i iskustvene, ne tako davno osvedočene i proživljene. Upravo zbog nama svojstvene potrebe da zaboravimo, bilo bi zanimljivo videti reakcije na prevedenu „Srpsku baštinu”. Ova mala riznica znanja, koja je na jednom mestu sabrala sve što bi jedan stranac, turista, gost mogao i hteo da čuje o nama, i te kako bi bila interesantno štivo. Možda interesantnije nego mnogima od nas, sklonim podrazumevanju, olakom odbacivanju i površinom potcenjivanju bitka sopstvenog nacionalnog postojanja.
Konačno, „Srpska baština” nije štivo koje ćemo ubrojati u sopstveni fond pročitanih knjiga. Ona se poseduje i iščitava, iznova i iznova, kada i od kojeg poglavlja poželimo. A njena vrednost srazmerna je vremenskoj distanci sa koje će se sagledavati trenutak njenog nastanka i upravo vreme je, čini se, jedino kompetentno da donese sud o ovoj knjizi.
Eto, napisah i oprosti, Gospode, mojoj drskosti da mislim i zapisujem svoj minorni sud o jednoj zadužbini srpskom narodu, Zadužbini dr Mladena Mirića. (Prikaz nastao po želji autora da budem jedno od onih pera koje će ostaviti svoj pisani trag o „Srpskoj baštini”. Sa čašću i blagoslovom, u Beogradu, leta Gospodnjeg 2018.g.)

književnica Gordana Jež Lazić