Старешина и Први парох Николајевске цркве у Земуну, Драшко Тепавац

Храм светог оца Николаја у Земуну, познатији као Николајевска црква, најстарија је сакрална грађевина сачувана на подручју Београда. Од 1948.г. споменик је културе и непокретно културно добро, под заштитом је Градског завода за заштиту споменика, а њен раскошни барокни иконостас под заштитом је Републике Србије.

Николајевска црква у Земуну

Налази се у историјском језгру Земуна, у Његошевој улици, подно средњовековне тврђаве Гардош.
Храм је подигнут у периоду 1725-1731. године на темељима старе, сламом покривене, дрвене српске цркве, коју је видео и описао учени протестантски проповедник из Тибингена, Стефан Герлах 1575-1578. године. У периоду 16. и 17.в. и други путописци су забележили да је у Земуну постојала православна црква без крова, што се поклапа са периодом турске владавине (Турци су у Земун ушли 1521.г.) када није постојала дозвола за подизање хришћанских храмова. Године 1717. у Земун улази Аустрија, али тек 1725.г. Срби добијају дозволу за подизање свог верског објекта на месту на којем је постојао и много пре турске најезде. Црква је саграђена 1731.г, а годину дана касније и Српска православна општина Земуна и општа српска школа за подучавање православне младежи у црквеној порти. Тако је отворена Општа српска основна школа, данас Основна школа „Мајке Југовића“, у североисточном делу порте Николајевске цркве У Земуну.
Храм светог оца Николаја у Земуну посвећен је преносу моштију светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца (9.маја по јулијанском календару) из Мира, ликијског града Бари у Италији. И заиста је чудотворан, у  храму се налазе мошти Св. Николе, Св. Нектарија, Св. Петке и Св. Андреја Првозваног. Неизмерно је значајан податак, на који указује Старешина и Први парох Николајевске цркве у Земуну, Драшко Тепавац  да је кивот са моштима Св. Андреја Првозваног за живота под Острогом чувао Св. Василије Острошки, а када је осетио да се његовом овоземном путу ближи крај, Св. Василије је кивот са моштима Св. Андреја Првозваног по једном монаху упутио у цркву за коју је чуо, Николајевску цркву. Када се узме у обзир да је Св. Василије живео од 1610. до 1671.г, овај податак још је значајнији. Мошти Св. Андреја смештене су у стилску витрину-сточић (Луј XV), наменски направљену и осликану – сиве боје, са позлатом и апликацијама у виду лозица, лишћа и ружа. На поклопцу, са унутрашње стране, представљени су Св. Андреј Првозвани, Св. Цар Константин и царица Јелена и Св. Првомученик и Архиђакон Стефан. Сваке среде служи се Акатист и молебан Св. Андреју Првозваном апостолу Христовом у 17 часова. Сваког четвртка у 17 часова служи се Акатист и молебан Светом оцу Николају. Многи верници долазе на поклоњење чудотворним моштима у Николајевској цркви у Земуну, у молитви и захвалности, и многи су сведоци чудотворних оздрављења, услишења молитви и благослова свога поклоњења.
Архитектонски, црква има одлике барокних цркава какве су подизане у Војводини у првим деценијама 18.в. Има двоспратни звоник, из новијег периода, 1867-1870, када је и била последња грађевинска интервенција на храму, после великог пожара, у којем је изгорео торањ са звоником. На новом торњу тада је постављен „Србски грб са архиепископским штапом“. Иконостас Николајевске цркве један је од најраније сачуваних примера барокних иконостаса, а сматра се најзнаменитијим и најлепшим барокним иконостасом српске уметности 18.в. и поседује карактеристике прелазног периода од традиционалног српско-византијског сликарства ка барокној уметности. Овај раскошни дуборезни и позлаћени иконостас иконописао је Димитрије Бачевић 1761.г. са Василијем Остојићем. Сам обичај подизања високих иконостаса, какав је овај, стигао је до нас из православне Украјине.

КК "Иво Андрић" у порти Николајевске цркве у Земуну уочи Видовдана

 

И зашто ово подсећање данас? Овај текст настао је о Видовдану 2019.г. У години јубилеја – осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Време је бивало и пролазило, СПЦ била је и остала наша константа, темељ свих наших полазишта, мера свих наших постигнућа и задужбина постојања и опстајања после нас. У овој години бележимо и две тужне деценије, двадесет година од бомбардовања Србије у НАТО агресији 1999.г. Двадесет година пролећа и умирања, двадесет година у којима последице радиоактивног уранијума косе животе, детињства, младости. У Николајевској цркви у Земуну многи оболели од малигнитета нашли су спас у молитви над моштима Светог Нектарија. У овој години бележимо 630 година од Косовске битке, на Газиместану 28. јуна 1389.г. Према предању и стиховима народног песника, уочи боја на Косову кнезу Лазару јавио се анђео Господњи речима: „Којем ћеш се приволети царству, земаљскоме или небескоме?“ Кнез Лазар Хребељановић изабрао је небеско, као и хиљаде српских војника тога дана, као у речима владике Николаја Велимировића шест векова касније: „Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао и – победио је.“ На Газиместану цветају црвени косовски божури. Према народном веровању, реке уочи Видовдана, у поноћ, постају црвене и теку узводно. У српском народу Видовдан је тужан дан, посвећен кнезу Лазару, а у црквама се сваког 28. јуна обављају помени за пострадали српски народ у свим ратовима. А ратови, у којима је бранио своју слободу, однели су српском народу милионе живота, толико много живота да нисмо ни стизали да их избројимо. Праштали смо, устајали и опстајали, духовно и морално васкрсли по правди небеској.

    Сам Видовдан у српској традицији највероватније води порекло из прехришћанског доба, када се помиње Свети Вит (Вид), свевидеће врховно божанство, о чему сведочи и Мирослављево јеванђеље, Дечанско четворојеванђеље, као и Повеља цара Душана и средњовековне фреске Пећке Патријаршије. Још из тог доба познат је као „празник који отвара очи“.
    Уочи Видовдана, у порти Николајевске цркве у Земуну, под липама које миришу на тамјан, са благословом Старешине и Првог пароха Николајевске цркве, Драшка Тепавца, духовну поезију говорили су чланови Књижевног клуба „Иво Андрић“ Земун: Даринка Марковић, Душан Живанчевић, Гордана Јеж Лазић, Радмила Рашић, Слободан Ђуровић, Оливер Јанковић, Милан Трнавица, Срећко Алексић, Оливера Шестаков, Смиљана Божић, Милана Кљајић, Момо Дедић, Гордана Катић,  Мирјана Матић, Божидар Пешев, Љиљана Сарић, Златко Радумило, Зорица Катанић, Босиљка Перић Батак и рецитатор, Милан Савић, а вечери је присуствовала и сликарка, надалеко позната по својим пејзажима Лике, Љубица Његован Вучинић.

Под звонима и светлима Николајевске цркве у Земуну уочи дана у којем видимо далеко. А ви, драги моји читаоци, дођите и уверите се. Овог пута дозволићу себи да вас поздравим стиховима моје песме „Отаџбина“: Не иди, чедо, звона не допиру тако далеко, зов свог храма је као млеко.
Данас наша најстарија црква у Београду чека неопходну обнову ентеријера и екстеријера да заблиста у пуном сјају какав заслужује. Будимо задужбинари у име прошлости и будућности свога народа, данас нам не треба дозвола да подижемо своје храмове, данас нам треба око које види оно време испред нас и свест о томе да је часно поклонити се оваквој прошлости.

Жиро-рачун овог древног храма, намењен свим људима добре воље за обнову Николајевске цркве у Земуну је: 205-58219-31 са позивом на број 230045.

Прилоге можемо да оставимо и у самом храму. Наше мало у заједништву биће много.

                                     књижевница Гордана Јеж Лазић