Последњих дана, пажљивије него икада, пратио сам текстове у рубрици „Погледи” и „Међу нама”, у нади да ћу наићи бар на једну реакцију на интервју Јасне Димитријевић, управнице Коларчеве задужбине, на њен вапај за помоћ и за спас наше јединствене културне светиње. Нажалост, нико се није огласио...
Истини за вољу, Србији не недостају задужбине и добротвори: Сима Игуманов, Никола Спасић, капетан Миша Анастасијевић, Персида Миленковић, бројни добротвори Београдског универзитета и многи други али – један је Илија Милосављевић Коларац. За живота је стекао велики иметак, није имао наследнике, па је све завештао „на ползу културе српског народа”. Његова Задужбина датира од 1878. године, од средстава Задужбине подигнут је Коларчев народни универзитет, а у њему је, 1932. године отворена наша најпознатија концертна дворана, коју честу називамо и „српски Карнеги хол” а ускоро ће обележити век постојања. Уз то, у здању Коларчеве задужбине, ради и једна од најуспешнијих школа страних језика, ту је веома активан и Центар за музику, а здање на Студентском тргу дом је многих камерних музичких ансамбала, као и полигон бројних мајсторских уметничких класа. И довде је све јасно. А када почињу проблеми? Онда када се говори о статусу баш те Задужбине.
Протеклих деценија било је ту много лутања, па и дуготрајне борбе за враћање статуса Задужбине, али се нико није озбиљније позабавио питањем – а како ће то да се финансира, како ће то да опстане у конкуренцији уметничких простора који нису задужбине, и шта је, у ствари, трајно решење статуса Коларца.
И на све то дошла је и корона, која је стопирала 160 договорених програма, блокирала све активности те велике куће, а њену касу довела до дна. И онда долази вапај управнице, њена молба за спас куће, молба да се очува високи кредибилитет који Задужбина ужива у региону и свету, молба да се омогући представљање највиших уметничких ауторитета света, који могу да наступе у свакој доброј дворани Србије, али је наступ на Коларцу – наступ у Карнеги холу. И имам утисак да је дошло до позитивног „померања” и озбиљног размишљања и градских и републичких власти – како разрешити финансијски статус Коларчеве задужбине, али можда и неких других институција, тако битних за наш културни живот.
Није требало да се чека да нас корона „помери са места”, али је можда добро што се то догодило. После интервјуа управнице Коларца у „Политици”, свет је схватио да ћемо ту кућу изгубити – ако се нешто хитно и озбиљно не уради. А државни ауторитети то могу и верујем да ће постојати „политичка воља”., тако неопходна за разрешење многих наших проблема.
А у сусрет бољим данима за Коларчеву задужбину и сличне институције, сетимо се древне кинеске пословице која каже: „Када уживаш слатки плод, треба најпре да се са захвалношћу сетиш онога ко је воћку засадио”.
Проф. Никола Рацков
Београд
(Фото Л. Адровић)
