Pošto su se albanski naučnici, istoričari, profesori i doktori nauka, akademici, čuvajući svoju ljudsku čast i dostojanstvo naučnika povukli i više ne istupaju pod zastavom falsifikovane istorije svog naroda, klika albanskih ekstremista, koja često nema pojma o albanološkim problemima, angažovala se u pisanju i prevođenju knjiga preminulih stranih autora, koji su, indoktrinirani iliromanijom, pisali o Albancima ne samo pre 100 godina već i ranije, u vreme kada su se albanološke nauke karakterisale romantičnim raspoloženjima i tumačenjima.

Među ostalima, oni su prošle godine preveli i knjigu Đuzepea Gelčića Zeta i dinastija Balšići, objavljenu u Splitu na italijanskom jeziku pre - 111 godina. Knjigu je na albanski jezik prevela Laura Leka. No, odmah pada u oči da prevod nije dosledan. Skoro sve što se Albancima ne sviđa, ona (ili redaktor knjige) je izbacila. Ipak, tu i tamo ostalo je ponešto istinito, ili zato što to nisu videli, a moguće i zbog ambiguiteta izraza.

Tako, pošto je Gelčić - kao i u samom naslovu - više puta istakao da su Balšići vladajuća dinastija u Zeti, znači crnogorska a ne albanska, na str. 365 on naglašava: "...Istorija Balšića je malo i istorija Albanije". Indoktrinirani Albanac sa falsifikovanom istorijom svog naroda, ono "istorija Albanije" shvaća kao "istorija albanskog naroda".

Malo i istorija Albanije

U doba Balšića Zeta nije bila samo današnja Crna Gora, već i dobar deo današnje Albanije. Vlast Balšića se jedno vreme prostirala čak do Valone, Himare i Berata! Oni su se i nazivali gospodarima čitave Albanije. Tako je istorija Balšića zaista "malo i istorija Albanije". Ali, ako Balšići pripadaju istoriji Albanije, ne pripadaju Albancima, istoriji albanskog naroda, jer Balšići u tom smislu baš ništa nisu učinili. Pa i njihov prelazak iz pravoslavlja u katoličanstvo nema nikakve veze s Albancima, jer nisu to učinili da bi se ujedinili s Albancima, već kao što su to učinili i prethodni srpsko-crnogorski vladari Srbije i Crne Gore, pa i drugi sin Nemanje - Stefan Prvovenčani! Oni, kako smo već rekli, ni po čemu nisu pripadali albanskom narodu.

Albanija ni terminološki nije pripadala Albancima. Delimično se dovodi u vezi s njima od 1043. godine, kada su Albanci počeli da se pominju u istoriji zahvaljujući dračkom knezu, Srbinu Đorđu Manijaku. Od 1043. godine, prošlo je punih šest-sedam vekova da Albanci stignu iz Drača u Skadar, te da ga albanizuju i tako nazovu Albanijom.

Đuzepe Gelčić, kao i mnogi drugi Sloveni Balkana i sveta, bio je indoktriniran iliromanijom. On se oslanja na Hopfa i one, koji su - prema Von Hahnu - mislili da su Albanci autohtoni i genealoški sledbenici Ilira i videli "kod Albanaca stvarne sledbenike starih Ilira".

U njegovo vreme još nije bilo poznato 12 argumenata austrijskog akademika, prof. dr Gustava Weiganda, kojima je ovaj naučno dokazao da Albanci nisu ni autohtoni ni Iliri. Moguće da je bio i pod uticajem Vatikana, koji se upravo tih godina negativno angažovao prema pravoslavnim narodima na Balkanu, jer su se oni digli protiv turske okupacije i počeli da oslobađaju svoje teritorije.

U duhu Vatikana on nastoji da objasni ne samo poreklo Balšića već i etimologiju toponima Zeta, pa i njeno prostiranje. Tako on pretendira da je naziv Zeta "poreklom iz albanskog jezika" (str. 18), što ničim ne dokazuje, osim pretendovanjem da su Albanci i Iliri isti narod. Nauka je to sada prevazišla. Nešto je konstruktivniji u objašnjenju porekla toponima Crna Gora, zahvaljujući prekursorima, koji su se pre njega bavili tim problemom, pa ga i rešili naučno.

Iako zna sasvim dobro da su Balšići 1360. godine registrovani u analima Zete kao Srbi (str. 29), on kaže: "Iz hronike Šafarika saznajemo da porodica Balšića potiče, po ženskoj liniji, iz carske porodice Nemanjića, upravo od Vukana" (str. 30), najstarijeg sina župana Stefana Nemanje. Đurađ Balša I oženio se Milicom, ćerkom kralja Vukašina, dok će se Đurađ II Stratimirović Balšić oženiti Jelenom, ćerkom kneza Lazara Hrebeljanovića. Poznato je pretendovanje ovih Albanaca da su po muškoj liniji Balšići Albanci. Ali, ako pođemo od dobro poznatog srpsko-crnogorskog ličnog imena Batrić (a zna se da je među imenima većina patronima), videćemo da su ovi od njega napravili skraćenice - hipokoristike: Bašo - Bašić; Baljo - Baljeta - Baljetić; Balo - Balšo - Balšić.

Svi misle da Balšićima prezime potiče od imena sela Balš, danas u Albaniji, na granici sa Crnom Gorom, što je, verujemo, neosporno. Ali, moguće je i da je selo dobilo ime po antroponimu Batrić - Balo - Balšo - Balš. Svakako, Balsha nije albanski oblik, ono potiče iz srpsko-crnogorskog genitiva "Đurađ od (iz) Balša", koje na albanskom glasi "Gjergji nga Balshi". Ni Gjergji ni Balshi, oni se nikada nisu zvali, a Đurađ, Balša i Balšić jesu uvek.

Tu su zatim i njihova lična imena Đurađ, Strazimir, Jelena, čisto srpska. Tu je i njihov domaći srpski jezik, pa i dokumenta, kao što su mnogi dekreti, pa i moneta ovih Balšića na srpskom jeziku. Da su bili Albanci, bar bi se nečim albanskim oglasili, istakli. S druge strane, da bi se jedan Balšić oženio ćerkom vladara Duklje Vukana Nemanjića (1200. godine) trebalo je da bude plemić. Pogotovo da bi bio i magnat srpskog kraljevskog dvora, ambasador, pa i guverner ostrva Mlet. Kako se zna, Albanci u to vreme nisu stigli ni kao obični ljudi u Crnoj Gori, a kamoli kao plemići.

Jedan dokumenat iz XIII veka svedoči da na obalama Skadarskog jezera "Albanenses ne habeant hiberna" (Albanci nemaju zimovališta) (Istorijski institut Crne Gore: Monumenta montenegrina, knjiga III, tom I, Podgorica, 2001, str. 111). Iznad svega, u to vreme Albanci nisu stigli da stvore svoju plemićku klasu ni u Matu, a kamoli van Mata, u polju Drača, gde su i dalje u većini bili nomadski stočari, bez stalnog mesta stanovanja, pa pokoji od njih i kmet, tj. seljak privezan za zemlju feudalnim dažbinama.

Naučna istina

Tendencioznost Đ. Gelčića (ako nemamo posla s albanskim falsifikatom njegovog teksta) vidi se skoro iz stranice u stranicu. Koliko za primer, pominjemo njegovo evidentiranje da su Goti 481. godine osvojili Durrhachium, dok o Srbima, koji su ga osvojili 548, nema ni reči. Na str. 323 piše: "Ovaj beše onaj Marin, ili kako ga srećemo drugde, Marinče Miroši", koga istoričar Resti naziva prezimenom Di Mirossio, koje su mu kasnije slavizirali u Mirošević". Ni Marinče niti Mirossio nisu za nas tuđa imena. I ne samo to, nijedan drugi jezik nema ni Marinče, niti Miroš! Ona su naša, čisto slovenska imena. Ne samo po našim sufiksima - če i -oš, već i po korenu mir, svima poznat po brojnim srpskim antroponimima, koji su u albanskom jeziku tog vremena nepoznati, jer im katolička crkva nije dozvoljavala da daju deci "pravoslavna" imena. Ovo srpsko mir, albanski se kaže "paqe". Ali, Gelčić ili njegovi prevodioci hteli bi da Mirossio povežu sa alb. mir, "dobro".

Nama albanolozima poznato je da su Albanci u poslednje vreme počeli da stvaraju svoju nacionalnu antroponimiju. Od njihovog preporoda. Sve do preporoda (pa i dan-danas) oni su upotrebljavali strane antroponime, naravno, prilagođene albanskom jeziku.

Budući da su naša, niko ih nije slavizirao pretvarajući ih u Mirošević. Naprotiv, Mirossio je italijanizirano Miroš i Đ. Gelčić je to sigurno znao, pa je čudno kako je mogao tako da izvrne stvari naopako. Još veće čudo je ovo sa str. 344, gde za  Mauromonte piše: "pravo ime kojeg mora da je bilo Stefan Malazias ili Crnogorac". Mislimo da su Albanci dodali to Malazias.

U njegovom delu nema ni reči za mesto gde je umro Balša III (poslednji pripadnik dinastije) i kome je ostavio u nasledstvo Zetu, upravo zato što je pohitao da umre u dvoru srpskog vladara i svog ujaka Stefana Lazarevića, kome i ostavlja Zetu u nasledstvo.

Pogledajte šta piše na str. 366: "Albanac je ukrasio svoje gradove umetničkim spomenicima jako cenjeni, koji se smeniše bez traga i glasa sa ciklopskim zećanskim kulama… Dalmacija je imala iz Albanije svoja prva nadahnuća i svoje prve apostole, u godinama 1300."

Istorija je upoznala Albance kao rušioce gradova i njihovih spomenika, koje su upotrebljavali i kao obično kamenje za izgradnju njihovih amama i klozeta. U Dalmaciju su stigli iz Albanije mnogi značajni ljudi, ali oni nisu bili Albanci. Ja sam za mnoge od njih od vremena dokazao da su bili Srbo-Crnogorci, Makedonci, pa i Vlasi, ili Grci.

Ali, ova sorta Albanaca smatra za Albance sve ljude koji su iz Albanije, iako dobro zna da i dan-danas u Albaniji ne žive samo Albanci. Što se tiče gradova i "jako cenjenih spomenika", i njihov prijatelj kao što je Kanađanin Robert Elsie naglašava da je po gradovima Albanije u srednjem veku bilo vrlo malo Albanaca. Većinu stanovništva sačinjavali su Sloveni, Vlasi, Grci, kojima su i pripadali ti umetnički spomenici.

Ovo delo Đuzepea Gelčića nije bezvredno. Ima dosta verodostojnih podataka. Ali ima i ozbiljnih nedostataka i netačnosti, antinaučnih stavova i neistina. Upravo te netačnosti, antinaučne stavove i neistine, upotrebljavaju ekstremni Albanci u svoje svrhe, za političku propagandu i huškanje svog naroda protiv njihovih suseda. Konkretno, protiv našeg naroda. Zato su ovo delo i preveli, pa i objavili. Ovim njihovim nastojanjima ne nanosi se šteta samo nama, već i albanskom narodu kojem ne dozvoljavaju da sazna naučnu istinu o svom poreklu.

Piše: Prof. dr. Kaplan Burović