Господин Томислав Николић, Председник
Секретаријату Председника Републике Србије
11000 Београд

Андрћев Венац, бр. 1.
9.09.2013.

Поштовани господине Председниче,

Обраћам Вам се отвореним писмом да бих изразио свој став у вези преговора који се одржавају у Бриселу у вези Српске покрајине Косово и Метохија под покровитељством Европске Уније. Узимам право да овим поводом изнесем своје неслагање и незадовољство у своје име и у име многих Срба у дијаспори, које сам у време грађанског рата у Југославији представљао као Подпреседник Сабора српског уједњења за Европу а онда као независтан лобиста. О овом раду говори књига “Искрено Ваш”, у издању ПРОМЕТЕЈА, која се налази у прилогу писма.

Пре него што изнесем мишљење о Бриселским преговорима који се воде између Београда и Приштине о будућности Косова, протествујем због недавне изјаве Председника Владе, господина Дачића, о дијаспори. На коментар да српска дијаспора има критички став у вези решавања проблема Српске покрајине Косово и Метохија, господин Дачић је дао одговор: “Нека дођу овде да живе па нека критикују.” За жаљење је изјава господина Дачића јер њоме подцењује и ниподоштава учешће дијаспоре у животу земље, допринос који су наши људи из свих крајева света дали Србији у току најтежих година грађанског рата у Југославији. Данас, у времену електронске комуникације, није потребно седети у Београду да би се учествовало у политичком и друштвеном животу Србије. Подсећам да је прилив свежег новца у земљу од дијаспоре – од новчаних пошиљки рођацима, прилога добротворним и културним организацијама, набавки робе у земљи, већих и мањих инвестиција у родном крају, као и од туризма, исто толики као од извоза који Србија има у односу на иностранство. Бар су тако извештаји показивали до недавно.

Нико не замера Влади зато што води преговоре с Приштином, већ зато што их је започела у политички подређеном положају, да би што пре добила статус придруживања Европској Унији. Да је заиста била искрена жеља за преговорима од свих страна да се оствари праведно и трајно решење за Српску покрајину Косово и Метохију, пре свега од стране Албанаца, а онда од Европске Уније и Сједињених Америчких Држава, било је неопходно да се избеглице врате својим кућама на Косову. Према званичном извештају Организације Уједињених нација за избеглице ( УНХЦР), документ који је поспремљен у Српској академији наука и уметности у Београду, број избеглих после 12 јуна 1999 кад је НАТО ушао у Српску покрајину Косово и Метохију и погрома 2004 је 260.000, од чега 159.000 “етнички очишћених” Срба. Колико се Срба и других мањина вратило на своја вековна огњишта од овог броја? Ви знате да је овај број незнатан. Како је могуће остварити праведне и фер преговоре кад свим грађанима није дата могућност да од почетка учествују у процесу решавања будућности Косова? Ако није било могуће укључити све грађане Србије у процес преговора у Бриселу, због притисака од стране међународних фактора, онда је једино опортуно, и праведно, било изаћи пред Српски народ отворено, без резерви, с референдумом – да ли или не започети преговоре с Приштином. Пре него што су преговори започели, политика Косовских Албанаца и великих сила била је кристално јасна. Ове су већ признале Косово као “независну државу”. Према досадашњим преговорима у Бриселу, једна по једна институција које су Срби имали на Косову, сада се гасе. Предаје се Албанцима: судство, полиција, индустрија, рударство – коришћење рудног богаства које је на Косову огромно, контрола граница, таксе… Очигледно циљ преговора у Бриселу је да се у целости уклони ауторитет државе Србије из покрајине Косово и Метохија, те тиме коначно легализује одузимањ од Србије 15% њене територије. Решава се један број проблема између Срба на Косову и Албанаца, задовољава аспирација Србије да приступи Европској Унији, и коначно заокружује признавање К

осова као државе. Овим “демократским” пакетом даје се Влади Србије могућност да пред својим народом оствари привид да се Косово отворено не даје Шиптарима.

Влада Србије води преговоре с Приштином у Бриселу да би се нашим људима на Косову обезбедила сигурност и стабилност живота у будућности. Како је могуће веровати да ће се тако нешто заиста остварити имајући у виду понашање Албанаца и међународне заједнице?! Свакако је опомена да међународна заједница – пре свега Америка, Британија и Немачка, нису били ни објективни ни фер према Србима у грађанском рату у Југославији, а нису ни сад. Нико се од њих после рата није заузео за повратак српских избеглица у Хрватску и на Косово, за одклањање огромне штете и радиоактивног загађења у Србији после НАТО бомбардовања 1999, за нестале Србе с Косова чија судбина до данас није позната, да наведем три од многих до сад нерешених проблема. Хашки суд је успостављен, како је данас свима јасно, да би се НАТО државе које су учествовале у војним интервенцијама у Југославији, ослободиле моралне и материјалне одговорности за почињене жртве и штете у Југославији. Тако и у случају Косова, поменуте силе чине само оно што је у њиховом дугорочном интересу. Пошто приморају Србију на потпуну и неопозиву предају, сасвим извесно брзо ће се повући с Косова. Какве ће у том случају држава Србија имати прерогативе да заштити свој народ на Косову?

Моје обраћање Вама закључујем изјавом да преговори који се у овом часу одржавају у Бриселу воде у завршну фазу признавања “независности” Косова, у свему, осим у имену непризнатом од стране Србије. Међународни фактори који одлучују о Косову знају да време ради за њих, и на то рачунају. Због тога сматрам, господине Председниче, да председавате једној од највећих заблуда у историји Србије.

Историја ће казати коначну реч о Бриселском споразуму између Београда и Приштине и улози Владе Србије у преговорима о будућности Косова под Вашим Председништвом. Политичари долазе и одлазе, а народ остаје, с њим неправда која му је учињена.

С поштовањем,

Радомир Путниковић
Књижевник

за ФБР приредила Биљана Диковић/ Трагови