Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Albanac Kolj Ljuka, baveći se ekonomijom i topografijom oblasti Hota i Klimenta (koje se nalaze u Albaniji) i Pipera i Kuča (koje se nalaze u Crnoj Gori), činio je i etimološke pokušaje. Ovako, između ostalog, on nam kaže:

Reč TAMARA poznata je u evropskoj toponomastici kao predslovensko ime, kao TABARA “ime monahinje”, i kao takva je izašla i na natpisima Duresa.1

Pre svega ja ne znam da je antroponim TAMARA poznat u evropskoj toponomastici (!) kao predslovensko ime. Ako Kolj Ljuka raspolaže sa dokumentima, molimo ga da nam ih kaže. Ali, ako on hoće da identifikuje antroponim TABARA sa toponimom TAMARA, kažem mu da nema pravo.
Poznat je antroponim TAMARIJANUS, za koga Crnogorac Ðoko Vukčević kaže da je bio ime “uglednog građanina Duklje”, po njemu “romanizovano ime kavkaskog porijekla”2, i da ovaj antroponim, upravo sa tih strana, pograničnih oblasti Crne Gore i Albanije, gde se nalazi i toponim TAMARA, je romaniziran i da je kavkaskog porekla.
Svukud na svetu, znači i kod Slovena Albanaca, ima reči, imena i prezimena, patronima, kao i toponima, koji se fonetski poklapaju potpuno sa jednom rečju, imenom i prezimenom, ili sa jednim toponimom jednog drugog mesta, geografski blisko, ili i udaljeno, pa i mnogo udaljeno, sa kojim nemaju ništa zajedničkog. Evo nekoliko tipičnih primera:

1. SUTRA u Japanu je ime knjiga sa budističkim napisima. SUTRA na srpsko-hrvatskom jeziku je vremenski pridev i na albanskom znači “nesër”. Budistički napisi SUTRA govore za SUTRAŠNJICU. I pored toga japansko SUTRA i srpsko-hrvatsko SUTRA nemaju apsolutno ništa zajedničkog, ni etimološki ni semantički.
2. Poema LISAO (= LJUTNJA)  velikog kineskog pesnika Cjui Juan (IV vek p.n.e.) i poema LISUS (= LEŽA, grad Albanije) istaknutog albanskog pesnika Ndre Mjeda (XX vek n.e.) morfemu LIS- naslova imaju zajedničku u fonetskom aspektu. Sem ove koinčidencije, sasvim slučajne, da nemaju što drugo zajedničkog? Ni Mjeda za Cjuina, kamoli i Cjuin za Mjedu, nije čuo. Utoliko manje su znali za njihove poeme i da su pozajmili naslove.
3. PEKIN se naziva glavni grad Kine. PEKIN (sa palatalizacijom PEĆIN, poznata fonetska izmena albanskog jezika) naziva se i jedan grad Srednje Albanije, blizu Elbasana. Znači, fonetski su sasvim isti, poklapaju se na idealan način. Da ne treba da iz ovoga izvedemo zaključak da i ova dva toponima imaju zajedničku etimologiju i da su i kineski PEKIN izgradili pradedovi Albanaca, gospodine Gojčaj?!3 Zna se da su Albanci, u znak poštovanja prema ruskom Stalinu, koji nije stavio nijedan kamen u temelima nijedne zgrade Albanije, stavili svome gradu KUČOVO (toponim slovenske etimologije !) ime STALIN (Qyteti Stalin). Pošto su Kinezi bili nekada u Albaniji i, preko svega, izgradili su, između ostalog, i metalurški kombinat, đigantno preduzeće (koje se nalazi tu, blizu Pećina !), poslije hiljadu godina, koji albanski « etimolog », kao pomenuti Margiljaj (ili i Gojčaj)4, mogu reći da su ovi Albanci promenili i ovom gradu ime, u čast Kineza, i nazvali ga tako - PEKIN. Pa i suprotno, da su Kinezi nazvali svoj glavni grad po albanskom Pećinu u znak prijateljstva sa Albancima.
PEKIN Kirgiz naziva se poznata lirska solistkinja turske opere. Ovako, « etimolozi » sledećeg milenijuma mogu reći da je i od imena ove pevačice etimologija oba PEKINA, kineskog i albanskog. Posebno albanski PEKIN! Ne zato što su Turci za 500 godina redom držali Albaniju u svoje ropstvo, već zato što su lepe Turkinje (A Pekin Kirgiz je jedna od najepših !) nadahnule i albanskog savremenog pesnika Dritero Agoli da im posveti jednu od svojih najrealiziranijih i najlepših pesama. Kao ateista Dritero, sigurno su činili i albanski muslimani, posebno fanatici, koji, da se nije oslobodila Albanija od turskog ropstva 1912, do danas ne samo Pećin, već svu Albaniju, na sve četiri strane, nazvali bi je nekim turskim imenom. Još su pre trista-četirsto godina već počeli da je nazivaju Arnautlluk.
4. Pol VERLEN (Paul Verlaine, 1844-1896) je francuski pesnik svetskog glasa, dok Nazif VERLENI bio je jedan Albanac naših dana, pali borac sreza Korča u Albaniji. Ni Pol nije Albanac i ni Nazif nije Francuz. Ništa zajedničkog nemaju. I pored toga, njihova prezimerna se potpuno poklapaju u albanskom fonetskom aspektu. Da možda ovo ne ukazuje na neku zajedničku etimologiju ?!
5. Jovan DUČIĆ je dobro poznati pesnik Jugoslavije, parnasista i larpurlartista, dok Milo DUČI je jedan albanski novinar, savremenik pomenutog Jugoslovena. Milo je izdavao časopis BESA i list TOSKA. Poznat je i kao autor drame E THËNA (PRETSKAZANJE). Zna se da slovenski nacionalizam dodaje albanskim patronimima jedno -Ć, kao čto čini i albanski nacionalizam, koji skida slovenskim patronimima ovo -Ć (KASTRIOTIĆ>KASTRIOTI, KUSHIĆ>KUSHI, ANÐELIĆ>ANÐELI>ËNGJËLLI), ili pridaje preko njega jedno -I: SILIQI, KOLIQI, SHUTERIQI. Sledstveno i DUČI i DUČIĆ mogu biti ista stvar. I pored toga, možemo li reći da su Jovan i Milo istog nacionalnog porekla?! Siguran sam da su Albanci spremni da proglase Jovana za Albanca, a ako on na to ne pristane, siguran sam da će ga i uhapsiti, kazniće ga i za neprijateljsku propagandu ništa manje već doživotnim zatvorom, štoviše i odraće ga na živo, da bi ga primorali da se izjavi za Albanca. Na kraju, u ime albanske demokratije i njihove istine, proglasiće ga i za izroda, za izdajnika njihove nacije, bez ličnog i nacionalnog identiteta. Dok srpski divljaci, tamo - u Beogradu, albanskog Mila...Eto, što mislite da će ućiniti sa njim?! Da ga neće živog pojesti, kako to misli mletački dužd iz GORSKOG VIJENCA za Albance i Turke, koji po njemu jedu Crnogorce?! Ne, ne! Ovi srpski divljaci, ne samo što ga neće pojesti, već će ga proglasiti i za predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije!!! Ili albanskog muslimana Sinana Hasani vole više od albanskog pravoslavca Milo Duči ?!
SATIS SUPERQUE !
Mislim da gornji primeri su dovoljni da se svi ubede da imamo posla sa sasvim slučajnim fonetskim koinčidencijama, koje ne odgovaraju nijednoj od tri glavne potražnje za etimološka jednačenja, koja se prakticiraju još od prof. dr Paula Kretschmera naovamo. Mnogo česte i jako poznate su ove koinčidencije kod imena, antroponima, ili i kod najobičnijih reči. Kombinacije fonema u morfeme, ma koliko mnogobrojne bile, opet su ograničene. A one se upotrebljavaju u svim jezicima sveta.
Diletanti, koji se bave etimologijom, obično se privlače, kako kaže Profesor Čabej - « od sirene jednog formalnog akorda »5 između dve reči dva različita jezika. I eto, ne uzimajući u predvid prostranstvo i vreme, koje ih razdvaja, ne ispitujući koliko treba i kako treba mesto i unutrašnje okolnosti svake reči posebno i u određenom jeziku, štoviše ne uzimajući u obzir ni njihovu semantiku - uspostavljaju etimološka jednačenja, koja su obično takva, da se ne mogu ni postaviti za diskusiju. Praksa etimologa, stvarnih naučnika, pokazala je da na polju upoređenja, ma koliko izgledalo paradoksalno - koliko se veća pretstavlja sličnost dva dela upoređenja, utoliko je manja evidentnost te pravičnosti. Ili, kako kaže Francuz : « Plus ça change, plus s’est la même chose ! » (Što se više razlikuje, utoliko je više ista stvar !). Diletanti, pošto ne poznaju istorijski razvoj fonema, promene koje trpe prelazeći iz jednog u drugi jezik, evitiraju jednačenja koja nemaju fonetsku sličnost. A kad se ovi diletanti upravlaju i od nacionalnih strasti, kad politiziraju nauku, tada njihove « etimologije » ne samo da nemaju ništa naučnog, već su i inkarnacija antinauke i najflagrantniji izraz jedne najprljavije politike.
I pored ovoga učinićemo jednu analizu jednačenju Kolj Ljuke TAMARA-TABARA.
Ovde, pre svega, nemamo potpuno fonetsko poklapanje, jer su im različiti srednji suglasnici. Ljuka sigurno presupozira promenu labiala -B- u -M-. Jedan takav fenomen ne poznaje ni albanska fonetika, ni ona srpsko-crnogorska. Koliko za primer evidentiram: TA-B-ARE, LLA-B-ANE, GA-B-A (patronim u Južnoj Albaniji), KA-B-A (patronim u Srednjoj Albaniji), A-B-AZ, I-B-ISH i dr. Nigde se -B- nije promenilo u -M-, ni jučer i ni danas.
Da možda TAMARA može postojati kao jedan poseban slučaj, unikalan, ove promene?! Profesor Čabej kaže: « promena dva usna suglasnika B i M u slučajevima kao BASHKË : MASHKË, KARPË : KARMË, LLUM : LLUMB, je dijalekatska i relativno kasna »6. Albanski dijalekat oblasti, gde se nalazi mesto TAMARA, karakteriše se ne od promene B:M, već od asimilacije grupe suglasnika MB u B : KAMBË>KABË, TAMBËL>TABËL7. Znači, umesto da se vratilo TABARA u TAMARA, moguće da se pretvorilo TAMARA u TABARA.
Nema nijedne sumnje da toponim TAMARA Severne Albanije (u blizini crnogorske granice) sa imenom monahinje TABARA, kojoj se ne zna ni poreklo ni nacionalnost, nemaju ništa zajedničkog, onako kako nemaju ničeg zajedničkog ni PEKIN Kineza sa turskom pevačicom PEKIN Kirgiz, ili ime ove sa imenon albanskog grada PEĆIN.
Kako se zna, ime TAMARA je mnogo rasprostranjeno u Sovetskom Savezu i svukud među Slovenima, tako da se na sve strane sveta stvorilo mišljenje da imamo posla sa jednim slovenskim imenom, kao što je stvoreno mišljenje među Albancima da je antroponim SOKOL albanski, a ne slovenski. Sloveni su i doneli ime TAMARA na Balkan i u Zapadnoj Evropi. U gradu Dures njih, Slovene, imamo još od 548. godine naše ere. Sloveni su se smestili na sve strane Balkana i svuda stvoriše i nova mesta stanovanja, kojima, sigurno, staviše svoja imena, slovenska. Postojećim mestima, pa i gradovima sa tradicijom, promeniše imena, krsteći ih nanovo sa novim imenima, slovenskim, ili dajući im slovenski oblik. Ovako grad ANTIPATREA nazvaše BELGRAD (odakle je proizažao današnji oblik BERAT8 ovog grada Albanije), dok su DURRHACHIUM transformirali u DRAČ. Nauka je dokazala na neoporeciv način da u ranoj srednjevekovnoj Albaniji determinirala je slovenska toponimija. Na poseban način se ovo evidentira u Severnoj Albaniji, koja je za jedno dugo vreme bila i pod slovenskom dominacijom: Skadar punih 500 godina bio je i prestolnica Crne Gore, do dana njegove okupacije od Turaka. Znači, nije ni najmanje za čuđenje da ovi Sloveni, onako kao što su osnovali mesto HRASNICA (koje su danas transformirali Albanci u KRASNIQE), osnovali su i mesto sa imenom TAMARA, koje nije mnogo daleko od pomenutog mesta KRASNIQE.
Želja Kolj Ljuke da izvede toponim TAMARA od imena predslovenske monahinje (i pored toga što ona sigurno nije Albanka !) nije jedinstven slučaj ni kod njega, a kamoli u praksi etimoloških « studija » Albanaca9. Imamo posla sa jednom flagrantnom tendencijom, koja se jasnije negoli ma gde manifestira u slučaju UROŠEVAC - FERIZAJ, gde se od Albanaca preferiše i tursko ime, ali nikako ono slovensko, iako isto ovo slovensko-srpsko ime, oblikom OROŠ (OROSH) imaju i čuvaju u srcu Albanije, u Mirditi.
Na polju etimologije, ovaj « plemeniti » posao, falsifikovanja etimologija, započeo je vremenom Arbreš-Albanac Italije Zef Krispi (1831) i nastavljaju njegovi verni i dosljedni sledbenici u Albaniji. Koliko za primer spominjem ovde akademika prof. Dhimitra S.Šuterići i arheologa Neritan Ceka. Prvi pretendira da i ime DIVJAKË (selo u srezu Ljušnje-Albanija, kao i na Kosovo, u blizini Prizrena) potiče od turske reči DIV, a ne od srpskog jezika DIVJAK = « divlje mesto »10. Drugi pretendira da ime grada BERAT potiče od antičkog BARGULI, a ne od slovenskog BELGRAD11. Vrhunac su bezdrugo postigli Enver Hodžini akademici sa pretendiranjem da ime Berata potiče od kuća ovog grada, koje “se zbijaju jedna za drugom i formiraju pojase (na albanskom brezare,- KB), odakle je uzeo ime Berat »12 - kažu oni sledeći brazdu, koju im je otvorio Enver Hodža ne samo na sve strane Albanije, već i u njihovim « naučnim » koncepcijama, štoviše i « akademskim ».
Nasuprot ovih stoji Gojko Vukčević, koji, ne mareći za nacionalne ambicije, već jednostavno privučen od ambicije naučne istine, iako nije ni akademik i ne zna ništa što je to rekao Kolj Ljuka za etimologiju toponima TAMARA, kaže :

Tamara je žensko gruzijsko ime (carica Tamara). Tamara je i toponim u Klimentima.13

Gruzijska carica Tamara (1184-1213) bila je kćer Ðorđa III i lepotice Burduhan. U vreme njenog vladanja rasprostranjeno je hrišćanstvo u Gruziji, sovetska republika na Kavkazu. Predanje govori da je Tamara bila za narod draga vladarka i da su mnogi, još u to vreme, od ove ljubavi, stavili svojim kćerima njeno ime, što se nastavilo i posle njene smrti. Iz Gruzije se ovo ime rasprostrlo na sve strane Rusije i, od ove jako široke upotrebe, stvoren je utisak da je tipično slovensko ime, ne samo među njima, Slovenima, već i u sredini neslovenskih naroda, pa i među Albancima. Ovde i treba tražiti korene “naučnih” nastojanja Kolj Ljuke da negira “slovensku” etimologiju toponima TAMARA.
Ali da ovo ime ima svoje poreklo iz Gruzije je samo polovina istine, jer u NOVOM ZAVETU piše:

A Juda rodi Fareca i Zaru s Tamarom.14

Znači, imamo posla sa jednim biblijskim imenom. Tamo, u jevrejskom jeziku BIBLE i treba da tražimo etimologiju ovog antroponima - toponima. Koliko sam uspeo da istražim, imamo posla sa jednom vrstom subtropikalnog ploda, nešto kao urma (Phoenix dactylifera), onih strana odakle potiče i BIBLA.
Kako se zna, Jevreji, proterani iz njihove pradomovine za vreme rimljanske okupacije (Titus), stigoše i na Kavkaz, i u Gruziji, gde su se pomešali sa Slovenima i dali su im antroponim TAMARA, koji su ovi kasnije nacionalizirali i preneli svukud po svetu duž njihovih seoba, pa su ga pretvorili i u toponim, kao u konkretnom slučaju, u albanskoj oblasti Kliment, na granici sa Crnom Gorom. Danas je antroponim TAMARA internacionaliziran, jer ga srećemo u svim narodima.
Sledstveno, nemamo posla, kako to pretendira Kolj Ljuka, sa kakvim predslovenskim imenom, niti sa kakvom monahinjom iz Duresa.
Bilo kako bilo, njegova hipoteza, iako pretenciozna i zlonamerna, ima i nešto pozitivno: ona dokrajčuje “narodnu” etimologiju, prema kojoj etimologija toponima TAMARA, tačnije ime TAMARA, jeste jedna haplologija od albanskog izraza “t’u priftë e mbara!” (= srecan t’i put!), kako smo ovo slušali često, ili kako se izražava i Albanac F.Lekli za jedan drugi slučaj, sličan: “Po jednoj narodnoj etimologiji, ime sela PULAHA je skraćenica izraza “pula ha gur” (= kokoška jede kamen)”15. U ovoj brazdi, ali sa najflagrantnim političkim pretendiranjima (znači, ne naučnim!) jeste i Člirim Bidolari16.
Sa predstavljenim ne mislim da sam dokrajčio problem etimologije imena sela Tamara, albanskog Klimenta. Kogod pretstavi suprotne naučne dokaze, pozdraviću ga sa najvećom iskrenošću, jer se upravljam od naučne istine, a ne od kojekakve strasti ili političkih aspiracija, utoliko manje etničkih, ni nacionalističkih, ni nacionalnih.
Bez obzira što su selo Tamara osnovali sigurno Sloveni, Crnogorci, i što su mu i ime stavili oni, njeni prvi stanovnici (koji može i da nisu baš prvi, ali su sigurno pre Albanaca !), bez obzira što tamo moguće ima i dan-danas Slovena, Crnogoraca, kao što ima i u drugim selima Skadra, pa i u samom Skadru, on danas je selo albanske države, pa i albansko selo, a ne kako to pretendira DANAS (godina 1988!) za Voskopoju Juga Albanije Vlah Dhimitar S. Šuterići, koji kaže da je vlaško mesto!17 Treba znati da do jučer, ovaj “junak nad junacima” i « branilac » sirotinje raje, posebno Vlaha, nije se čuo živ i, ni za sebe (!), nije se usudio da prišapne ma kome da po nacionalnosti nije Albanac, već Vllah, kamoli za čitav jedan grad i jednu oblast Albanije.
Sa etimologijom koju pretstavih branim naučnu istinu, a ne neko teritorijalno pretendiranje, što sigurno ne može da kaže Kolj Ljuka, autor njegove citirane «ekonomsko-topografske» falsifikacije, a u vezi svega onoga što nam kaže za oblasti Kuča i Pipera, koje su deo teritorije Crne Gore, pošto su i nastanjene ekskluzivno od crnogorskog stanovništva, ali koje albanski nacionalisti pretendiraju za svoje, albanske teritorije, a za što Kolj Ljuku podržavaju i ostali albanski « naučnici », kao npr. Idriz Ajeti, Mark Krasnići, Seljami Pulajaha, koji o istim ovim oblastima govore i pišu sa drugih aspekata, prvi tobože sa «etimoloških», drugi sa «etnografskih», a treći, tobože, sa istorijskih i demografskih, sva trojica sa veliko-albanskih pozicija i priželjkivanja, pretendiranja

Zatvor u Bureljut,
Albanija, 13. aprila 1981.
______________
1) LUKA Kolë: Pamje mbi ekonominë dhe topografinë e viseve të Hotit, të Kuçit, të Piprit dhe të Kelmendit në fund të shek. XV, časopis STUDIME HISTORIKE Br. 4, Tirana 1980, str.. 235.
2) VUKČEVIĆ Gojko : PORIJEKLO ILIRA, Podgorica 1992, f. 179.
3) Za gospodina Antona Gojçaj vidite moju studiju Ulcinj, objavljena u mom  delu ISTORIJA ULCINJA, Ulcinj 2009.
4) Za albanskog “etimolga” Preljoc Margiljaj vidite njegovo delo ILIRI SU GOVORILI ALBANSKIM-ALBANCI SU GOVORILI ILIRSKIM JEZIKOM, Podgorica 2000, kao i moju kritiku tog dela, objavljena u mom delu OD ILIROMANIJE DO TERORIZMA, Ženeva 2002.
5) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom I, Tirana 1982, str. 69.
6) Iden: f. 83.
7) AKADEMIA E SHKENCAVE TË RPS TË SHQIPËRISË - Instituti i Folklorit: EPIKA POPULLORE, tom. 2, Tirana 1981, str. 438, beleška 3.
8) Grad Berat, u antička vremena, zvao se i PULCHERIOPOLIS.
9) Koliko za primer spominjem srpsku reč NEJAČEK (= na alb. « i pafuqishëm »), koju srećemo u albanskim epskim narodnim pesmama, koju Kolj Ljuka albanizira (falsifikuje) u NDEJAÇEK i prevodi je na francuski SEDENTAIRE, spski « usedeo, nepokretan », koja - kako vidite - nema ništa zajedničkog sa nejaček. Za opširnije vidi moje delo FILOLOŠKE MARGINALIJE, rukopis, Zatvor u Burelju, 1971-1990, MARGINALIJA br. XXVI.
10) SHUTERIQI, Dhimitër S.: Fjalë nga leksiku i shqipes para Buzukut, časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 1, Tirana 1981, str. 173.
11) CEKA Neritan: La ville illyrienne de la Basse-Selce, časopis ILIRIA Nr. 2, Tirana 1972, str. 197-198.
12) AKADEMIA E SHKENCAVE TË RPS TË SHQIPËRISË: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, str. 84, kol. I, glas BERATI, autor akademik Kolë Popa.
13) VUKČEVIĆ, Gojko: cit. delo, str. 179.
14) NOVI ZAVJET (prevod Vuk Stef. Karadžić) Beograd  1974, str. 1, Sveto Jevanđelje po Mateu, glava. 1, pasus 3.
15) F.LEKLI: Pula ha gur, njeriu - fruta, časopis HOSTENI Br. 8, Tirana 1982, str. 7.
16) Ç.BIDOLLARI: Si t’i lexojmë emërtimet gjeografike ose toponimet, časopis YLLI Br. 2, Tirana 1990, str. 44, kol. III.
17) SHUTERIQI, Dhimitër S.: Vidite list KOMBI, Tirana, 10. decembar 1998, str. 4.

T A M A R A
– Istorija, semantika, etimologija i politika

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Albanac Kolj Ljuka, baveći se ekonomijom i topografijom oblasti Hota i Klimenta (koje se nalaze u Albaniji) i Pipera i Kuča (koje se nalaze u Crnoj Gori), činio je i etimološke pokušaje. Ovako, između ostalog, on nam kaže:

Reč TAMARA poznata je u evropskoj toponomastici kao predslovensko ime, kao TABARA “ime monahinje”, i kao takva je izašla i na natpisima Duresa.1

Pre svega ja ne znam da je antroponim TAMARA poznat u evropskoj toponomastici (!) kao predslovensko ime. Ako Kolj Ljuka raspolaže sa dokumentima, molimo ga da nam ih kaže. Ali, ako on hoće da identifikuje antroponim TABARA sa toponimom TAMARA, kažem mu da nema pravo.
Poznat je antroponim TAMARIJANUS, za koga Crnogorac Ðoko Vukčević kaže da je bio ime “uglednog građanina Duklje”, po njemu “romanizovano ime kavkaskog porijekla”2, i da ovaj antroponim, upravo sa tih strana, pograničnih oblasti Crne Gore i Albanije, gde se nalazi i toponim TAMARA, je romaniziran i da je kavkaskog porekla.
Svukud na svetu, znači i kod Slovena Albanaca, ima reči, imena i prezimena, patronima, kao i toponima, koji se fonetski poklapaju potpuno sa jednom rečju, imenom i prezimenom, ili sa jednim toponimom jednog drugog mesta, geografski blisko, ili i udaljeno, pa i mnogo udaljeno, sa kojim nemaju ništa zajedničkog. Evo nekoliko tipičnih primera:

1. SUTRA u Japanu je ime knjiga sa budističkim napisima. SUTRA na srpsko-hrvatskom jeziku je vremenski pridev i na albanskom znači “nesër”. Budistički napisi SUTRA govore za SUTRAŠNJICU. I pored toga japansko SUTRA i srpsko-hrvatsko SUTRA nemaju apsolutno ništa zajedničkog, ni etimološki ni semantički.
2. Poema LISAO (= LJUTNJA)  velikog kineskog pesnika Cjui Juan (IV vek p.n.e.) i poema LISUS (= LEŽA, grad Albanije) istaknutog albanskog pesnika Ndre Mjeda (XX vek n.e.) morfemu LIS- naslova imaju zajedničku u fonetskom aspektu. Sem ove koinčidencije, sasvim slučajne, da nemaju što drugo zajedničkog? Ni Mjeda za Cjuina, kamoli i Cjuin za Mjedu, nije čuo. Utoliko manje su znali za njihove poeme i da su pozajmili naslove.
3. PEKIN se naziva glavni grad Kine. PEKIN (sa palatalizacijom PEĆIN, poznata fonetska izmena albanskog jezika) naziva se i jedan grad Srednje Albanije, blizu Elbasana. Znači, fonetski su sasvim isti, poklapaju se na idealan način. Da ne treba da iz ovoga izvedemo zaključak da i ova dva toponima imaju zajedničku etimologiju i da su i kineski PEKIN izgradili pradedovi Albanaca, gospodine Gojčaj?!3 Zna se da su Albanci, u znak poštovanja prema ruskom Stalinu, koji nije stavio nijedan kamen u temelima nijedne zgrade Albanije, stavili svome gradu KUČOVO (toponim slovenske etimologije !) ime STALIN (Qyteti Stalin). Pošto su Kinezi bili nekada u Albaniji i, preko svega, izgradili su, između ostalog, i metalurški kombinat, đigantno preduzeće (koje se nalazi tu, blizu Pećina !), poslije hiljadu godina, koji albanski « etimolog », kao pomenuti Margiljaj (ili i Gojčaj)4, mogu reći da su ovi Albanci promenili i ovom gradu ime, u čast Kineza, i nazvali ga tako - PEKIN. Pa i suprotno, da su Kinezi nazvali svoj glavni grad po albanskom Pećinu u znak prijateljstva sa Albancima.
PEKIN Kirgiz naziva se poznata lirska solistkinja turske opere. Ovako, « etimolozi » sledećeg milenijuma mogu reći da je i od imena ove pevačice etimologija oba PEKINA, kineskog i albanskog. Posebno albanski PEKIN! Ne zato što su Turci za 500 godina redom držali Albaniju u svoje ropstvo, već zato što su lepe Turkinje (A Pekin Kirgiz je jedna od najepših !) nadahnule i albanskog savremenog pesnika Dritero Agoli da im posveti jednu od svojih najrealiziranijih i najlepših pesama. Kao ateista Dritero, sigurno su činili i albanski muslimani, posebno fanatici, koji, da se nije oslobodila Albanija od turskog ropstva 1912, do danas ne samo Pećin, već svu Albaniju, na sve četiri strane, nazvali bi je nekim turskim imenom. Još su pre trista-četirsto godina već počeli da je nazivaju Arnautlluk.
4. Pol VERLEN (Paul Verlaine, 1844-1896) je francuski pesnik svetskog glasa, dok Nazif VERLENI bio je jedan Albanac naših dana, pali borac sreza Korča u Albaniji. Ni Pol nije Albanac i ni Nazif nije Francuz. Ništa zajedničkog nemaju. I pored toga, njihova prezimerna se potpuno poklapaju u albanskom fonetskom aspektu. Da možda ovo ne ukazuje na neku zajedničku etimologiju ?!
5. Jovan DUČIĆ je dobro poznati pesnik Jugoslavije, parnasista i larpurlartista, dok Milo DUČI je jedan albanski novinar, savremenik pomenutog Jugoslovena. Milo je izdavao časopis BESA i list TOSKA. Poznat je i kao autor drame E THËNA (PRETSKAZANJE). Zna se da slovenski nacionalizam dodaje albanskim patronimima jedno -Ć, kao čto čini i albanski nacionalizam, koji skida slovenskim patronimima ovo -Ć (KASTRIOTIĆ>KASTRIOTI, KUSHIĆ>KUSHI, ANÐELIĆ>ANÐELI>ËNGJËLLI), ili pridaje preko njega jedno -I: SILIQI, KOLIQI, SHUTERIQI. Sledstveno i DUČI i DUČIĆ mogu biti ista stvar. I pored toga, možemo li reći da su Jovan i Milo istog nacionalnog porekla?! Siguran sam da su Albanci spremni da proglase Jovana za Albanca, a ako on na to ne pristane, siguran sam da će ga i uhapsiti, kazniće ga i za neprijateljsku propagandu ništa manje već doživotnim zatvorom, štoviše i odraće ga na živo, da bi ga primorali da se izjavi za Albanca. Na kraju, u ime albanske demokratije i njihove istine, proglasiće ga i za izroda, za izdajnika njihove nacije, bez ličnog i nacionalnog identiteta. Dok srpski divljaci, tamo - u Beogradu, albanskog Mila...Eto, što mislite da će ućiniti sa njim?! Da ga neće živog pojesti, kako to misli mletački dužd iz GORSKOG VIJENCA za Albance i Turke, koji po njemu jedu Crnogorce?! Ne, ne! Ovi srpski divljaci, ne samo što ga neće pojesti, već će ga proglasiti i za predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije!!! Ili albanskog muslimana Sinana Hasani vole više od albanskog pravoslavca Milo Duči ?!
SATIS SUPERQUE !
Mislim da gornji primeri su dovoljni da se svi ubede da imamo posla sa sasvim slučajnim fonetskim koinčidencijama, koje ne odgovaraju nijednoj od tri glavne potražnje za etimološka jednačenja, koja se prakticiraju još od prof. dr Paula Kretschmera naovamo. Mnogo česte i jako poznate su ove koinčidencije kod imena, antroponima, ili i kod najobičnijih reči. Kombinacije fonema u morfeme, ma koliko mnogobrojne bile, opet su ograničene. A one se upotrebljavaju u svim jezicima sveta.
Diletanti, koji se bave etimologijom, obično se privlače, kako kaže Profesor Čabej - « od sirene jednog formalnog akorda »5 između dve reči dva različita jezika. I eto, ne uzimajući u predvid prostranstvo i vreme, koje ih razdvaja, ne ispitujući koliko treba i kako treba mesto i unutrašnje okolnosti svake reči posebno i u određenom jeziku, štoviše ne uzimajući u obzir ni njihovu semantiku - uspostavljaju etimološka jednačenja, koja su obično takva, da se ne mogu ni postaviti za diskusiju. Praksa etimologa, stvarnih naučnika, pokazala je da na polju upoređenja, ma koliko izgledalo paradoksalno - koliko se veća pretstavlja sličnost dva dela upoređenja, utoliko je manja evidentnost te pravičnosti. Ili, kako kaže Francuz : « Plus ça change, plus s’est la même chose ! » (Što se više razlikuje, utoliko je više ista stvar !). Diletanti, pošto ne poznaju istorijski razvoj fonema, promene koje trpe prelazeći iz jednog u drugi jezik, evitiraju jednačenja koja nemaju fonetsku sličnost. A kad se ovi diletanti upravlaju i od nacionalnih strasti, kad politiziraju nauku, tada njihove « etimologije » ne samo da nemaju ništa naučnog, već su i inkarnacija antinauke i najflagrantniji izraz jedne najprljavije politike.
I pored ovoga učinićemo jednu analizu jednačenju Kolj Ljuke TAMARA-TABARA.
Ovde, pre svega, nemamo potpuno fonetsko poklapanje, jer su im različiti srednji suglasnici. Ljuka sigurno presupozira promenu labiala -B- u -M-. Jedan takav fenomen ne poznaje ni albanska fonetika, ni ona srpsko-crnogorska. Koliko za primer evidentiram: TA-B-ARE, LLA-B-ANE, GA-B-A (patronim u Južnoj Albaniji), KA-B-A (patronim u Srednjoj Albaniji), A-B-AZ, I-B-ISH i dr. Nigde se -B- nije promenilo u -M-, ni jučer i ni danas.
Da možda TAMARA može postojati kao jedan poseban slučaj, unikalan, ove promene?! Profesor Čabej kaže: « promena dva usna suglasnika B i M u slučajevima kao BASHKË : MASHKË, KARPË : KARMË, LLUM : LLUMB, je dijalekatska i relativno kasna »6. Albanski dijalekat oblasti, gde se nalazi mesto TAMARA, karakteriše se ne od promene B:M, već od asimilacije grupe suglasnika MB u B : KAMBË>KABË, TAMBËL>TABËL7. Znači, umesto da se vratilo TABARA u TAMARA, moguće da se pretvorilo TAMARA u TABARA.
Nema nijedne sumnje da toponim TAMARA Severne Albanije (u blizini crnogorske granice) sa imenom monahinje TABARA, kojoj se ne zna ni poreklo ni nacionalnost, nemaju ništa zajedničkog, onako kako nemaju ničeg zajedničkog ni PEKIN Kineza sa turskom pevačicom PEKIN Kirgiz, ili ime ove sa imenon albanskog grada PEĆIN.
Kako se zna, ime TAMARA je mnogo rasprostranjeno u Sovetskom Savezu i svukud među Slovenima, tako da se na sve strane sveta stvorilo mišljenje da imamo posla sa jednim slovenskim imenom, kao što je stvoreno mišljenje među Albancima da je antroponim SOKOL albanski, a ne slovenski. Sloveni su i doneli ime TAMARA na Balkan i u Zapadnoj Evropi. U gradu Dures njih, Slovene, imamo još od 548. godine naše ere. Sloveni su se smestili na sve strane Balkana i svuda stvoriše i nova mesta stanovanja, kojima, sigurno, staviše svoja imena, slovenska. Postojećim mestima, pa i gradovima sa tradicijom, promeniše imena, krsteći ih nanovo sa novim imenima, slovenskim, ili dajući im slovenski oblik. Ovako grad ANTIPATREA nazvaše BELGRAD (odakle je proizažao današnji oblik BERAT8 ovog grada Albanije), dok su DURRHACHIUM transformirali u DRAČ. Nauka je dokazala na neoporeciv način da u ranoj srednjevekovnoj Albaniji determinirala je slovenska toponimija. Na poseban način se ovo evidentira u Severnoj Albaniji, koja je za jedno dugo vreme bila i pod slovenskom dominacijom: Skadar punih 500 godina bio je i prestolnica Crne Gore, do dana njegove okupacije od Turaka. Znači, nije ni najmanje za čuđenje da ovi Sloveni, onako kao što su osnovali mesto HRASNICA (koje su danas transformirali Albanci u KRASNIQE), osnovali su i mesto sa imenom TAMARA, koje nije mnogo daleko od pomenutog mesta KRASNIQE.
Želja Kolj Ljuke da izvede toponim TAMARA od imena predslovenske monahinje (i pored toga što ona sigurno nije Albanka !) nije jedinstven slučaj ni kod njega, a kamoli u praksi etimoloških « studija » Albanaca9. Imamo posla sa jednom flagrantnom tendencijom, koja se jasnije negoli ma gde manifestira u slučaju UROŠEVAC - FERIZAJ, gde se od Albanaca preferiše i tursko ime, ali nikako ono slovensko, iako isto ovo slovensko-srpsko ime, oblikom OROŠ (OROSH) imaju i čuvaju u srcu Albanije, u Mirditi.
Na polju etimologije, ovaj « plemeniti » posao, falsifikovanja etimologija, započeo je vremenom Arbreš-Albanac Italije Zef Krispi (1831) i nastavljaju njegovi verni i dosljedni sledbenici u Albaniji. Koliko za primer spominjem ovde akademika prof. Dhimitra S.Šuterići i arheologa Neritan Ceka. Prvi pretendira da i ime DIVJAKË (selo u srezu Ljušnje-Albanija, kao i na Kosovo, u blizini Prizrena) potiče od turske reči DIV, a ne od srpskog jezika DIVJAK = « divlje mesto »10. Drugi pretendira da ime grada BERAT potiče od antičkog BARGULI, a ne od slovenskog BELGRAD11. Vrhunac su bezdrugo postigli Enver Hodžini akademici sa pretendiranjem da ime Berata potiče od kuća ovog grada, koje “se zbijaju jedna za drugom i formiraju pojase (na albanskom brezare,- KB), odakle je uzeo ime Berat »12 - kažu oni sledeći brazdu, koju im je otvorio Enver Hodža ne samo na sve strane Albanije, već i u njihovim « naučnim » koncepcijama, štoviše i « akademskim ».
Nasuprot ovih stoji Gojko Vukčević, koji, ne mareći za nacionalne ambicije, već jednostavno privučen od ambicije naučne istine, iako nije ni akademik i ne zna ništa što je to rekao Kolj Ljuka za etimologiju toponima TAMARA, kaže :

Tamara je žensko gruzijsko ime (carica Tamara). Tamara je i toponim u Klimentima.13

Gruzijska carica Tamara (1184-1213) bila je kćer Ðorđa III i lepotice Burduhan. U vreme njenog vladanja rasprostranjeno je hrišćanstvo u Gruziji, sovetska republika na Kavkazu. Predanje govori da je Tamara bila za narod draga vladarka i da su mnogi, još u to vreme, od ove ljubavi, stavili svojim kćerima njeno ime, što se nastavilo i posle njene smrti. Iz Gruzije se ovo ime rasprostrlo na sve strane Rusije i, od ove jako široke upotrebe, stvoren je utisak da je tipično slovensko ime, ne samo među njima, Slovenima, već i u sredini neslovenskih naroda, pa i među Albancima. Ovde i treba tražiti korene “naučnih” nastojanja Kolj Ljuke da negira “slovensku” etimologiju toponima TAMARA.
Ali da ovo ime ima svoje poreklo iz Gruzije je samo polovina istine, jer u NOVOM ZAVETU piše:

A Juda rodi Fareca i Zaru s Tamarom.14

Znači, imamo posla sa jednim biblijskim imenom. Tamo, u jevrejskom jeziku BIBLE i treba da tražimo etimologiju ovog antroponima - toponima. Koliko sam uspeo da istražim, imamo posla sa jednom vrstom subtropikalnog ploda, nešto kao urma (Phoenix dactylifera), onih strana odakle potiče i BIBLA.
Kako se zna, Jevreji, proterani iz njihove pradomovine za vreme rimljanske okupacije (Titus), stigoše i na Kavkaz, i u Gruziji, gde su se pomešali sa Slovenima i dali su im antroponim TAMARA, koji su ovi kasnije nacionalizirali i preneli svukud po svetu duž njihovih seoba, pa su ga pretvorili i u toponim, kao u konkretnom slučaju, u albanskoj oblasti Kliment, na granici sa Crnom Gorom. Danas je antroponim TAMARA internacionaliziran, jer ga srećemo u svim narodima.
Sledstveno, nemamo posla, kako to pretendira Kolj Ljuka, sa kakvim predslovenskim imenom, niti sa kakvom monahinjom iz Duresa.
Bilo kako bilo, njegova hipoteza, iako pretenciozna i zlonamerna, ima i nešto pozitivno: ona dokrajčuje “narodnu” etimologiju, prema kojoj etimologija toponima TAMARA, tačnije ime TAMARA, jeste jedna haplologija od albanskog izraza “t’u priftë e mbara!” (= srecan t’i put!), kako smo ovo slušali često, ili kako se izražava i Albanac F.Lekli za jedan drugi slučaj, sličan: “Po jednoj narodnoj etimologiji, ime sela PULAHA je skraćenica izraza “pula ha gur” (= kokoška jede kamen)”15. U ovoj brazdi, ali sa najflagrantnim političkim pretendiranjima (znači, ne naučnim!) jeste i Člirim Bidolari16.
Sa predstavljenim ne mislim da sam dokrajčio problem etimologije imena sela Tamara, albanskog Klimenta. Kogod pretstavi suprotne naučne dokaze, pozdraviću ga sa najvećom iskrenošću, jer se upravljam od naučne istine, a ne od kojekakve strasti ili političkih aspiracija, utoliko manje etničkih, ni nacionalističkih, ni nacionalnih.
Bez obzira što su selo Tamara osnovali sigurno Sloveni, Crnogorci, i što su mu i ime stavili oni, njeni prvi stanovnici (koji može i da nisu baš prvi, ali su sigurno pre Albanaca !), bez obzira što tamo moguće ima i dan-danas Slovena, Crnogoraca, kao što ima i u drugim selima Skadra, pa i u samom Skadru, on danas je selo albanske države, pa i albansko selo, a ne kako to pretendira DANAS (godina 1988!) za Voskopoju Juga Albanije Vlah Dhimitar S. Šuterići, koji kaže da je vlaško mesto!17 Treba znati da do jučer, ovaj “junak nad junacima” i « branilac » sirotinje raje, posebno Vlaha, nije se čuo živ i, ni za sebe (!), nije se usudio da prišapne ma kome da po nacionalnosti nije Albanac, već Vllah, kamoli za čitav jedan grad i jednu oblast Albanije.
Sa etimologijom koju pretstavih branim naučnu istinu, a ne neko teritorijalno pretendiranje, što sigurno ne može da kaže Kolj Ljuka, autor njegove citirane «ekonomsko-topografske» falsifikacije, a u vezi svega onoga što nam kaže za oblasti Kuča i Pipera, koje su deo teritorije Crne Gore, pošto su i nastanjene ekskluzivno od crnogorskog stanovništva, ali koje albanski nacionalisti pretendiraju za svoje, albanske teritorije, a za što Kolj Ljuku podržavaju i ostali albanski « naučnici », kao npr. Idriz Ajeti, Mark Krasnići, Seljami Pulajaha, koji o istim ovim oblastima govore i pišu sa drugih aspekata, prvi tobože sa «etimoloških», drugi sa «etnografskih», a treći, tobože, sa istorijskih i demografskih, sva trojica sa veliko-albanskih pozicija i priželjkivanja, pretendiranja

Zatvor u Bureljut,
Albanija, 13. aprila 1981.
______________
1) LUKA Kolë: Pamje mbi ekonominë dhe topografinë e viseve të Hotit, të Kuçit, të Piprit dhe të Kelmendit në fund të shek. XV, časopis STUDIME HISTORIKE Br. 4, Tirana 1980, str.. 235.
2) VUKČEVIĆ Gojko : PORIJEKLO ILIRA, Podgorica 1992, f. 179.
3) Za gospodina Antona Gojçaj vidite moju studiju Ulcinj, objavljena u mom  delu ISTORIJA ULCINJA, Ulcinj 2009.
4) Za albanskog “etimolga” Preljoc Margiljaj vidite njegovo delo ILIRI SU GOVORILI ALBANSKIM-ALBANCI SU GOVORILI ILIRSKIM JEZIKOM, Podgorica 2000, kao i moju kritiku tog dela, objavljena u mom delu OD ILIROMANIJE DO TERORIZMA, Ženeva 2002.
5) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom I, Tirana 1982, str. 69.
6) Iden: f. 83.
7) AKADEMIA E SHKENCAVE TË RPS TË SHQIPËRISË - Instituti i Folklorit: EPIKA POPULLORE, tom. 2, Tirana 1981, str. 438, beleška 3.
8) Grad Berat, u antička vremena, zvao se i PULCHERIOPOLIS.
9) Koliko za primer spominjem srpsku reč NEJAČEK (= na alb. « i pafuqishëm »), koju srećemo u albanskim epskim narodnim pesmama, koju Kolj Ljuka albanizira (falsifikuje) u NDEJAÇEK i prevodi je na francuski SEDENTAIRE, spski « usedeo, nepokretan », koja - kako vidite - nema ništa zajedničkog sa nejaček. Za opširnije vidi moje delo FILOLOŠKE MARGINALIJE, rukopis, Zatvor u Burelju, 1971-1990, MARGINALIJA br. XXVI.
10) SHUTERIQI, Dhimitër S.: Fjalë nga leksiku i shqipes para Buzukut, časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 1, Tirana 1981, str. 173.
11) CEKA Neritan: La ville illyrienne de la Basse-Selce, časopis ILIRIA Nr. 2, Tirana 1972, str. 197-198.
12) AKADEMIA E SHKENCAVE TË RPS TË SHQIPËRISË: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, str. 84, kol. I, glas BERATI, autor akademik Kolë Popa.
13) VUKČEVIĆ, Gojko: cit. delo, str. 179.
14) NOVI ZAVJET (prevod Vuk Stef. Karadžić) Beograd  1974, str. 1, Sveto Jevanđelje po Mateu, glava. 1, pasus 3.
15) F.LEKLI: Pula ha gur, njeriu - fruta, časopis HOSTENI Br. 8, Tirana 1982, str. 7.
16) Ç.BIDOLLARI: Si t’i lexojmë emërtimet gjeografike ose toponimet, časopis YLLI Br. 2, Tirana 1990, str. 44, kol. III.
17) SHUTERIQI, Dhimitër S.: Vidite list KOMBI, Tirana, 10. decembar 1998, str. 4.